Хашим Тачи: Поносан сам на објекте светске баштине УНЕСКО-а у мојој земљи – манастир Дечане, Грачаницу, као и на Пећку патријаршију

hasim-taci

Лични став: Предговор премијера Косова за књигу „Уништење исламске баштине током рата на Косову 1998-1999. године“

Влада Републике Косово жели да ране рата буду излечене и допринеће овом процесу тако да Косово и Србија могу развити добросуседске односе – као што Албанци и Срби на Косову, све више, проналазе начине за заједнички живот, сарадњу и пријатељство. Ова књига, која пружа информације о уништењу исламског наслеђа на Косову током 1998-1999, нема намеру да заустави процес реконструкције и помирења или да оживи стара непријатељства и гнев. Надамо се да ће једног дана на власт у Србији доћи српска влада која ће бити способна и вољна признати степен разарања која су почињена у име Србије, и која ће бити способна да изрази жаљење – као што је учинила у случају Хрватске и Босне и Херцеговине.

Процес исцељења се не може постићи кроз заборав и порицање. Опроштај никада не може бити значајан, ако се ослања на заборав. Ово је посебно тачно када је у питању културно наслеђе једног народа. Чак и када је физички аспект овог наслеђа уништен, народ не треба заборавити оно што је некада постојало. Потребни су детаљни записи који ће омогућити сагледавање обима штете начињене у овој трагедији, као и у другим случајевима, укључујући уништење Варшаве или Дрездена, Старог моста у Мостару у Босни, као и 35 српских православних цркава које су оштећене у етничким немирима у марту 2004. (Не треба заборавити да су ове цркве обновљене средствима Владе Косово, која је најоштрије осудила нападе).

Током мрачног периода 1998-1999, 218 од 560 џамија на Косову, односно око 40 одсто њих је уништено или оштећено. То је била, по речима Међународног кривичног суда за бившу Југославију, систематска „кампања српских снага против албанског становништва на Косову, нарочито базирана на верским основама, и која је обухватала систематско наношење штете и разарање културних споменика и муслиманских светилишта косовских Албанаца“. Нису сви ови објекти били стари или од великог значаја, осим за становнике локалних градова и села, али многи од њих имају велику архитектуралну и културну вредност, на пример чаршијска џамија у Пећи и Лап џамија у Приштини, које су саграђене око 1470. године, или цењена Хадум џамија у Ђаковици, са њеном чувеном библиотеком, која је основана у периоду од 1592. до 1596. године.

Што се Пећи тиче, може се поменути Дефтердар џамија, Куршумли џамија и Хамам џамија, које су такође из 16. века. Такође су други објекти културне баштине били мета – као што су пијаце у Ђаковици и Пећи, турски хамам Хаџи-Бега у Пећи из 15. века, и многе традиционалне утврђене камене куле које се налазе у западном делу Косова. Посебно је шокантно да су неки делови овог добро планираног циља уништења (као што је паљење седишта Исламске заједнице на Косову и његових историјских архива) почињени након што је Србија пристала да повуче своје снаге и након уласка Кфора и Унмика на Косово.

Ова уништења су наставак низа губитака нанетих у време Краљевине Југославије и комунистичке Југославије, када су били често иницирани пројекти са циљем брисања физичког наслеђа „пет стотина година под отоманским јармом“. Без обзира на то што Срби и Албанци мисле о нашем заједничком отоманском наслеђу, наши преци су живели своје животе као део тог наслеђа. Немамо никакво право да се подсмевамо њиховим успоменама или да избришемо оно што нам је остављено. Срби нису били „замрзнути у времену“ од битке на Косову Пољу 1389. до независности у 19. веку, а да су се потом неким чудом пробудили непромењени, као што и Албанци нису били замрзнути у времену од смрти Скандербега до 1912.

Као премијер Косова, ја сам на челу једне мултиетничке, мултиконфесионалне и вишејезичне владе. Иако узнемирено пре једне деценије од стране националистичких настојања Београда, Косово има дугу традицију коегзистенције и међуетничке и међуверске толеранције. Не смемо заборавити да је православни манастир Дечани вековима чувала и штитила муслиманска албанска породица и да се део литургије на свети дан његовог оснивача, краља Светог Стефана, пева на албанском језику. И до данас, кад лекари не могу да понуде било какву наду болеснику, албански муслимани траже чудесно исцељење у овом манастиру.

Ова традиција толеранције није нестала, упркос српској кампањи уништавања, о којој сведочи ова књига. Ниједна српска црква није била на мети Албанаца током рата 1998 -1999. Тек када су се избегли косовски Албанци вратили средином јуна 1999. и видели уништење њихових верских и секуларних објеката, организовали су један талас напада, који је, нажалост, имао за циљ десетине српских православних објеката. Ови напади – пред којима ја не затварам очи, колико год били разумљиви с људског становишта – били су кратког века. Бројне политичке личности и исламски лидери на Косову су дигли глас против њих и они су окончани крајем августа. Након тога, између септембра 1999. и етничких немира из 2004, било је мање од десетак таквих инцидената. Од марта 2004. није било никаквих других проблема ове природе. Као што сам већ истакао, Влада Косова је финансирала реконструкцију цркава оштећених током нереда из 2004, што је огроман раскорак у поређењу са одсуством било какве надокнаде од стране Србије за културну штету проузроковану од стране представника српске државе.

Поносан сам на објекте светске баштине УНЕСКО-а у мојој земљи – манастир Дечане, Грачаницу, као и на Пећку патријаршију (Пећ) – који су остали нетакнути под покровитељством Српске православне цркве, и надам се да ће ове цркве отворити пут помирења између Косова и Србије. Такође сам поносан на католичку цркву Летнице, где је Мајка Тереза видела визију која јој је показала будућу вокацију , као и на нову католичку катедралу у Приштини, чија се изградња приводи крају, на земљишту донираном од стране Владе Косова.

Они који верују у једног Бога треба да прихвате да су верска места и објекти других који верују у Бога једнако света. Они који верују у међународно право треба да прихвате да су света места неповредива. Ови основни принципи заједничког живота су, нажалост, нарушени у трагичним тренуцима у нашој историји. Морамо им се посветити.

Ово је болна књига, зато што говори о ономе што смо изгубили, и показује лакоћу с којом су људска бића у стању уништити оно што су генерације пре њих изградиле са љубављу и инспирацијом, и чему су посветиле време и новац. Међутим, ово је књига која може дати наду. Неки од уништених објеката могу бити обновљени, оно што не може бити враћено може се очувати у сећању. Они који су покушали да униште нашу прошлост, у нади да ће тако уништити нашу будућност, нису успели и никада неће победити. Ово није игра речи националистичког поноса, ово је обећање за цело човечанство.

Данас

Напомена уредништва СРБИ НА ОКУП:
Чланак је преузет у оригиналном формату, без назнака о нелегалним, такозваним институцијама Косова, а које свакако увек квалификујемо као такве.