Шеста колона је главни непријатељ и Путина и руске цивилизације

ОНА НЕ НАПАДА ПУТИНА НА СВАКОМ ЊЕГОВОМ ПАТРИОТСКОМ КОРАКУ, ОНА ГА УСПОРАВА

• Петом колоном називају се само они који су отворено и потпуно против Путина, за САД и НАТО, против Крима, против Русије, против руског идентитета, против суверенитета, против евроазијске интеграције, против повратка Русије у историју као светске силе
• Шеста колона је за Путина и за Русију, али при том за либералну, прозападну, модернизовану и вестернизовану Русију, за глобализацију и интеграцију у западни свет, за то да Русија постане успешна корпорација у свету у којем правила и законе успоставља глобални Запад
• Шеста колона – нису Путинови непријатељи већ његове присталице. Ако су они и издајници, онда нису у размерама земље, већ у размерама цивилизације
• Ако пета колона љуто напада све путиновске пројекте, на пример, Олимпијаду, онда шеста колона исмејава пету и поноси се Олимпијадом, међутим, када ствар дође до Крима, саветује да се задовољи успесима Олимпијаде и да не ризикује имиџ победе
• Обе колоне води иста мрежа која геополитички ради против Русије као цивилизације и против Путина као њеног историјског лидера
• Председнику шеста колона никада ништа не замера директно. Своју позицију мотивише „интересима државе”, „ограниченим ресурсима”, „узимањем у обзир међународне ситуације”, „бригом о спољнополитичким и спољно економским везама”, „бригом за имиџ Русије”
• Савремена Русија је – „руска” само у веома релативном смислу. Ми се налазимо под влашћу Запада у много дубљем смислу него што је директно техничко, спољно управљање, као што је током 1990-их то било отворено
• Путин је данас заузет стварањем историје. Али, управо та историјска мисија за препород Русије и јесте главни објекат мржње шесте колоне. Шеста колона делује у интересу нама алтернативне цивилизације. У суштини, то је она иста пета колона само се издаје за нешто друго. Данас је управо шеста колона главни и егзистенцијални непријатељ Русије

Пише: Александар ДУГИН, руски филозоф и геополитичар

У САВРЕМЕНОЈ руској публицистици активно и масовно се користи термин „пета колона”, који је настао у време грађанског рата у Шпанији. У нашим условима његово значење установљено је доста прецизно и зато овај термин има строго одређене значењске оквире.

Овај појам добија смисао онда кад јасно и неоспорно признајемо постојање радикалне конфронтације између Русије са једне стране и САД и НАТО земаља које од њих зависе, са друге.

Ова конфронтација не може се приказати идеолошким терминима будући да су и Русија и земље Запада демократска друштва са капиталистичком тржишном економијом и претежно либералном идеологијом (индивидуализам, грађанско друштво, слобода речи, кретања, савести, људска права и т. д.).

Не одговара ни модел источног хришћанства против западног што је предодређивало конфронтацију православне Руске Империје, а раније Московске Русије, и католичко-протестантске Европе.

Данас су и Русија и Запад секуларна световна друштва и зато је за прецизно одређивање природе ове конфронтације погодна само и искључиво геополитика, која светску историју разматра као планетарни двобој цивилизације Мора (Запад) и цивилизације Копна (срце Земље, Heartland, Русија), односно као Велики Рат Континената…

У нашем друштву уобичајено је да се петом колоном називају само они који су отворено и потпуно против Путина, за САД и НАТО, против Крима, против Русије, против руског идентитета, против суверенитета, против евроазијске интеграције, против повратка Русије у историју као светске силе. То је јасна издаја у њеној акутној и отвореној фази, ако се посматра у оквиру земље и народа, а у односу на Путина – то су његови отворени непријатељи.

Шеста колона означава оне које још не можемо прецизно да квалификујемо у нашем политичком лексикону: њени представници су за Путина и за Русију, али при том за либералну, прозападну, модернизовану и вестернизовану Русију, за глобализацију и интеграцију у западни свет, за европске вредности и институције, за то да Русија постане успешна корпорација у свету у којем правила и законе успоставља глобални Запад, чијим делом је и Русији суђено да постане – на што је више могуће достојним и повољним основама.

Шеста колона – нису Путинови непријатељи већ његове присталице. Ако су они и издајници, онда нису у размерама земље, већ у размерама цивилизације. Они не нападају Путина на сваком његовом патриотском кораку, они га успоравају.

Ако пета колона љуто напада све путиновске пројекте, на пример, Олимпијаду, онда шеста колона исмејава пету и поноси се Олимпијадом, међутим, када ствар дође до Крима, саветује да се задовољи успесима Олимпијаде и да не ризикује имиџ победе.

Када, пак, пета колона организује марш издајника против припајања Крима, шеста колона, хладећи пламен патриотизма, слаже се са Кримом као са неизбежним трошковима, при том на све начине истичући да ће за све то морати да се плати висока цена и одмах категорично не саветује Путину да се удубљује у питања Југо – Истока, јер се тиме, наводно, доводи у опасност успех на Криму.

Када се руска војска заузме за Доњецку Народну Републику, пета колона ће дизати галаму о војној агресији против суверене украјинске демократске државе, а шеста – вршити притисак на Путина да се тиме задовољи и не проширује миротворну операцију на Харков и Одесу. Исто, они касније ће преклињати да Дњепропетровск, Коломојсково, Николајев и Херсон остави хунти, док ће пета колона беснети и грдити крвавог тиранина, сада већ, због отпочињања „трећег светског рата”.

Шеста и пета колона су једна целина. Због тога сваки представник политичко- економске елите, које је Путин 1990-их удаљио или само разрешио дужности, јесте природни кандидат шесте колоне за пету. Овде је најважније то да су обе колоне једна иста мрежа која геополитички ради против Русије као цивилизације и против Путина као њеног историјског лидера.

Шта петој и шестој колони може да супротстави Русија као цивилизација, као народ, као историјска снага, као субјект светске политике? Сада се сама држава озбиљно бави петом колоном отворених издајника и непријатеља Путина и његовог патриотског правца.

Пошто су донекле уклоњени главни диспечери шесте колоне, који су раније унутар Кремља прикривали пету колону, престала су да функционишу сузбијања и условљавања у односу на радикалну атлантистичку опозицију. Путин их је отворено назвао „национал-издајницима” и оперативно предузео низ мера за њихово локализовање, укључујући информативни и интернет-простор.

У условима ратног времена (Украјина), не представља велики труд водити борбу са отвореном петом колоном: од државе и министарстава силе и њихових ресора тражи се само да строго поштују закон и донете одлуке.

Пета колона је изузетно рањива и неодржива без покровитеља у Кремљу. Она је ефикасна само онда када су властима везане руке и затворене очи, као и у ванредним ситуацијама, у условима кризе, катастрофа и т. д. Зато се у садашњој фази пета колона може идентификовати, локализовати и контролисати.

Део њених представника напустиће Русију, део ће се притајити, део ће прећи у састав шесте колоне, део – најупорнији – биће кажњен. Ипак, то је данас само техничко питање. Оно ће постати актуелно само у случају да Русија нагло ослаби и уђе у низ искушења, што иначе, не треба искључити. Али, тада ће пета колона постати само одред отворених диверзаната и против ње ће бити спроведене репресивне мере. За то у Кремљу у његовом садашњем стању апсолутно има довољно и воље и разумевања.

Много је проблематичније питање шесте колоне. Њено присуство у политичкој и економској елити Русије још увек је скоро преовладавајуће.

Она се ничим не одаје, верно подржава Путина и његову политику. На све начине штити интересе корпорације Русије. Председнику никада ништа не замера директно. Своју позицију мотивише „интересима државе”, „ограниченим ресурсима”, „узимањем у обзир међународне ситуације”, „бригом о спољнополитичким и спољно економским везама”, „бригом за имиџ Русије”.

Шеста колона су – системски либерали, ефикасни државни менаџери, лојални олигарси, извршне бирократе, марљиви чиновници, чак и неки „просвећени патриоти”. Путин има поверења у њих и ослања се на њих. То што њихова свест ради по уобичајеним шемама једнополарног, западноцентристичкогатлантистичког оперативног система може и да не пада у очи.

Они су – део цивилизације Мора не само према личном избору, него и због околности. Та парадигма је преовладала током 1990.-их и њен утицај у руском друштву још увек опстаје. Њој је наклоњена већина економских структура, образовних и културних институција и сам савремени руски стил живота.

Савремена Русија је – „руска” само у веома релативном смислу. Њен евроазијски копнени идентитет само се слабо назире кроз наметнуте, по суштини туђе, окупационе форме и норме живота. Ми се налазимо под влашћу Запада у много дубљем смислу него што је директно техничко, спољно управљање, као што је током 1990-их то било отворено.

Запад је – у нама у сваком смислу, укључујући свест, мишљење, систем односа, значења и вредности. Данашња цивилизација још није потпуно руска, то није руски свет, то је оно што још увек може да постане руски свет. Да, за то постоје све историјске основе, и више од тога, сама историја захтева од нас враћање свом исконском идентитету – Руском Препороду, Руском Пролећу.

Ипак, тај процес духовног повратка у Отаџбину, руској суштини, нашим изворима, руској судбини, има основног непријатеља. Он је – шеста колона. Она је толико укорењена у владајућој елити да блокира све председникове иницијативе за опоравак.

Шеста колона – у политици, економији, култури, образовању, наравима, вредностима, информативном пољу – наставља да гуши руски препород. Она нас кочи у политици и у социјалним реформама, у идејама и у уметности.

Шеста колона константно, по сто пута на дан, издаје Путина, гуши буђење, саботира толико сазреле и животно потребне патриотске реформе и изнова претвара националну идеју у привид.  Ако је држава и ушла у рат са петом колоном, онда шеста колона још увек користи имунитет и слободне руке.

Међутим, данас је управо у њој главна препрека и – у Украјини, и у Европи, и у питању евроазијске интеграције и у унутрашњој политици. Она је неприметна, лукава, подла, сигурна у себе, дубоко укорењена у структурама власти, консолидована и следи детаљно урађен план Запада. Ако Путин не нађе у себи храбрости да започне борбу са шестом колоном, његова судбоносна чињења, његова историјска мисија показаће се сувише крхка,  непостојана, чак иефемерна.

Путин је данас заузет стварањем историје. Али, управо та историјска мисија за препород Русије и јесте главни објекат мржње шесте колоне. Шеста колона делује у интересу нама алтернативне цивилизације. У суштини, то је она иста пета колона само се издаје за нешто друго.

Данас је управо шеста колона главни и егзистенцијални непријатељ Русије. У свету у којем се ратови воде преко друштвених мрежа управо такво змијско тело утицаја, дубоко уграђено у структуре власти, најчешће постаје одлучујући фактор приликом демонтаже политичких режима и свргавања владара.

Украјина је постала жртва не само пете колоне евромајдана, него и шесте колоне унутар администрације Јануковича и Партије региона.

Вашингтонски стратези и за Русију припремају нешто слично, али онај ко је упозорен, он је и наоружан.

Превела: Ксенија Трајковић – Факти