Миливоје Павловић: Опадање професионалних стандарада журнализма

Професор др Миливоје Павловић о медијским приликама у Србији

Разговарала Славица Ђукић

Уместо да аргументовано и посвећено негује истраживачки и критички дух , новинарство постаје крупан чинилац нарушавања јавног морала и загађивања културног и политичког простора, каже др Павловић

Редован професор Мегатренд универзитета и декан Факултета за културу и медије од оснивања 2005. године др Миливоје Павловић је и професионални новинар од 1969. потом јавни радник на различитим пословима у култури и информисању, републички министар за информације и директор Радио Београда. Од 1998. универзитетски наставник. Доктор је књижевних наука и аутор 15 књига. Сврстава се у утемељиваче Односа с јавношћу као научне и академске дисциплине. Његов уџбеник Односи с’ јавношћу имао је од 2002. седам издања и кoристи се на четири српска универзитета и на једном у Црној Гори. Због свега наведеног професор др Миливоје Павловић је изузетно захвалан саговорник када су у питању све теме везане за медијске токове и домете савременог новинарства у Србији о чему разговарамо са њим.

Како оцењујете домете савременог новинарства у Србији и медијске токове који се сматрају доминантним?

– Ако погледамо доминантне процесе у српском новинарству у последњој деценији и по, и ако се осврнемо на садржај листова, програме телевизија и радија који предњаче по тиражу, слушаности и гледаности, можемо закључити да је реч о журнализму који главним својим током не подупире основне циљеве развоја Србије и – више од тога – да разара и оно мало преосталих вредности друштва над којим се спроводи специфичан облик ускотрачне транзиције. Као  новинар, читалац, гледалац, слушалац и теоретичар медија могу да кажем да свакодневно присуствујемо опадању професионалних и моралних стандарда српског журнализма који је, као што знате, ушао у свој трећи век, а некад је сматран и значајном културном тековином. Уместо да унапређује и увећава еманципаторске потенцијале друштва, наш журнализам последњих година – пред очима јавности – убрзано усавршава манипулативне методе и алатке. Знатним делом новина и телевизије дефилују и славе се лажни јунаци, полу проститутке и небитни чиниоци јавног живота, политичари које нико не сме да упита за исходе раније датих обећања, „сплаварење“ на Дунаву и Сави и живот без рада, сведен на клањање богу Мамону и гомилање ствари.

Шта све пригушује размах одговорног новинарства и омета неговање критичког и  објективног односа према стварности?

– Већ деценују и по у нашем журнализму фаворизује се једна врста менталног обрасца који не  инсистира на критичком већ на интересном мишљењу. Тиме је преко сваке мере поткопан  кредибилитет некадашњих озбиљних гласила, како штампаних тако и електронских. Неке  озбиљне новине угашене су или с’ муком излазе, а њихово место заузели су таблоиди. Тешке  последице видљиве су и у област  кадровске политике. Ови нови „контролори“ доводе на челне  позиције у медијима махом послушне и подобне , дајући им „понуду која се не одбија“. Као што  видите више факултет није услов за улазак у новинарство, нити за вођење редакције. Све до  недавно на водећим местима и најутицајнијим српским медијима били су одреда људи без  факултета, укључујући ту и јавни радио-телевизијски сервис. И данас више од половине главних  уредника или директора најважнијих медија нема завршен факултет; они се окружују такође  средњошколцима , тако да је образовни састав редакцијских колегија већине гласила гори него у првим послератним годинама…

Хоћете да кажете да је образовни ниво данашњих новинара разлог опадања квалитета   савремених медија?

– После вишедеценијског развоја српски журнализам дошао је у фазу којој су први пут, новинари мање образовани од читалаца, слушалаца, гледалаца којима се обраћају! Према подацима новинарских у дружења, само 48 одсто новинара у Србији има завршен факултет а њих 10 0дсто неку вишу школу. То представља ругање високошколском систему у коме се образују новинари; тиме се шаље опасна порука будућим медијским посленицима којима је лакше управљати уколико су мање образовани. Познато вам је , надам се, да су наши слаби и јевтини новинари са Запада најпре запамтили флоскулу да је информација роба па се често понашају као на пијаци. И код нас за пар стотина евра можете купити простор или време у медијима . Не мислим на прилоге који су јасно обележени као оглас. За хиљаду евра, бојим се, можете купити читаву редакцију. Судећи по уређивачкој концепцији неке редакције заиста личе на тимове купљене за шаку долара. Како другачије да се објасни усмерење редакције чији је главни уредник недавно јавно рекао да НАТО никада не бомбардује нормалне земље? Или редакција која на прву страну стави позитивно интонирану вест о наградама ђацима и наставницима за ћутање на часовима српског језика (у Србији!) из протеста што се не уводи настава на непостојећем босанском језику, а кад од Матице српске, после више месеци стигне став да нема ниједне лингвистичке чињенице која би поткрепила теорије о постојању босанског језика, онда се то пласира као ситна небитна вест на унутрашњим странама…Писао сам о томе у септембру прошле године у „Политици“, подсетивши да иза захтева да се Босна , разлије преко Дрине, у Србију, стоје опасни политички апетити, и да ако би постојао босански језик – мора да постоји и херцеговачки, ужички, лички, топлички па и метохијски језик…Остао сам без подршке колега из медија који у већини нису ни пренели научно образложени закључак лингвисте из Матице српске , пристигао, иначе, кад је школска година добрано одмакла… Наравно људи који немају опште образовање не могу имати ни специјалистичко образовање односно не познају довољно посебну област коју прате. Зато и не чуди податак да су међу најприсутнијим економским аналитичарима у Србији двоје несуђених професора књижевности – једна је моја колегиница са Филолошког факултета, и један несвршени студент истог факултета. Каква год да нам је економија , а нарочито ако је овако урушена интервенцијом лажних експерата, заслужује боље аналитичаре од несвршених студената књижевности…Из пера једног од таквих колега читам ових дана нову кованицу, која ће сутра, можда ,бисти исписана на застави ових аналфабета: „Наше интерпретације су нове чињенице“.

То су новинари који интерпретирају борбу Срба за опстанак на Космету као агресију на питоме албанске суседе, журналисти који вређају патријарха због садржине Ускршње посланице , који пишу да је октобра 1944. Београд окупиран а не ослобођен, и подржавају ненародну власт која је фалсификујући историју и малтретирајући грађане – одузела улице престонице херојима који су за њу погинули, колеге који су прваци перманентне аутосатанизације српског народа…  Не треба заборавити да су најгнусније лажи о Србима створене у Београду, и одавде послате у свет –  да би нам се вратиле као дефинитивни судови (пресуде) наводно неутралне светске медијке сцене.

Ви сте дугогодишњи новинар културне редакције , а били сте и директор Радио Београда када је он био најслушанија радио–станица у Србији. Како оцењујете учинак наших културних рубрика ?

– Што се Радио Београда тиче он је био и остао културна установа. Тамо се заиста негују праве вредности , посебно на Другом и Трећем програму. Жао ми је што Први програм више није најслушанији у Србији иако би морао бити, као некад, јер почива на критеријумима и ресурсима који се унапређују и проверавају пуних девет деценија.

Бојим се да је у тој кући дошло до негативне кадровске селекције. Још ми је чудније да ови који постављају директоре и уреднике на Радио Београду немају храбрости да их питају: Зашто ви нисте најслушанији у Србији и зар није обавеза јавног радијског сервиса – који се финансира из џепа грађана – да буде најбољи и најслушанији , а не трећи или пети у Републици?

Не заборавите наши новинари направили су јунаке дана и снажне културне узоре од Цеце и Секе, од Кристијана и Екрема Јеврића. Да су Стефан Миленковић и Јадранка Јовановић задобили десети или чак стоти део медијског простора који је поклоњен произвођачима шунда и невредности сваке врсте, друга би се песма певала у Србији. Па зар није НИН некадашњи пример елитног новинарства , одвојио четири стране за интервју са Карлеушом, а убрзо потом, пошто на то светогрђе нико није реаговао, два пута по толико ( у два наставка) Насеру Орићу – да исприча своју верзију етничког чишћења Срба у Подрињу, да их још једном убије… Коју седмицу потом исти недељник на три стране детаљно пише за наше читатеље о заиста „великом проблему“ као што је мањак места на гробљу за псе у Њујорку…Немојте сметнути с’ ума свака бизарна прича овог нивоа, или интервју с полујавним радницима са сплавова или из подземља, смањује простор намењен људима од духа, маште и инвенције, онима који се креативношћу боре са границама и ограничењима, било да су наметнута споља или изнутра. То што поједини новинари раде је скоро савршен злочин, јер је тешко рећи где се завршава та корупција духа која почиње у њиховим текстовима и лажним ведетама естраде која се протура као култура. У сваком случају, сигурно је да ће се тако анестезирани читаоци и гледаоци тешко пробудити из сна, да их је скоро немогуће учинити радозналим за истинске културне вредности. Социолози су одавно утврдили да је некултура такође кумулативна, и да ју је тешко зауставити када пређе у офанзиву – као што је код нас случај.

Пошто Србија по резултатима у култури и једино по њима – не рачунајући Новака Ђоковића, спада у развијене земље Европе и света, наше културне рубрике би морале бити знатно боље. Ми треба да ефектније комуницирамо са светом, и са нама самима, посредством вредности у култури – кад их већ нема у економији и политици. Иако територијално и бројчано мала Србија је, захваљујући резултатима у култури, била изборила себи пристојно место међу државама и народима света, остварујући с њима планетарни додир, међуцивилизацијске сусрете и духовно прожимање који су нас, бар неко време, успешно бранили од облика дискриминације, потцењивања, понижавања и презира насилничког друштва, група и појединаца. Волео бих да у културним рубрикама раде најбољи и најобразованији новинари, спремни да се заложе за неопходну прерасподелу културно-духовне моћи и за културну политику која би вратила достојанство  и целовитост креативних могућности данашњих транзиционих губитника у Србији.

Председник сте Управног одбора Студија Б коме прети приватизација под нејсним условима. Како гледате на околности у којима се припрема приватизација медија у Србији?

– За разлику од двоје мојих колега са књижевности – од којих је један, подсећам још на другој години – који олако и без устезања коментаришу економске токове, ја на овом пољу нисам тако сигуран. Као председник Управног одбора Студија Б борим се да избегнемо примену поједностављених  ако не и вулгарних образаца преиватизације која би престоницу оставила без медија који је прате 24 сата дневно. Нисам довољно упућен у моделе приватизације, али знам да овај који се натура Србији до сада није дао добре резултате. Такође ми је познато да га као „европски“ натурају и експерти из земаља у којима се не тражи излазак државе из медија, а у једној од њих није могуће имати национална гласила у приватном власништву. Као што у неким западнпоевропским земљама постоје докторати само за кандидате из Африке и са Балкана, створени су изгледа и модели својинске трансформације медија само за те средине.

Код нас се издавањем новина и емитовањем радио и ТВ програма по правилу не може створити знатнији капитал ( изузетак су прононсирани произвођачи медијског шунда, али таква продукција пре подлеже кривичним него медијским законима ). Приватизација медија стога пре подпада под обрасце политичке него корпоративне игре моћи. Појава неких нових гласила такође је више део политичког него финансијког пројекта. Новинарство је, нажалост, трансформисано у „индустрију свести“, јавни интерес се негде погубио. Тако гледам и на напоре да се на брзу руку и без јавне расправе обави приватизација српских медија. Новинарска удружења, синдикати новинара и сами медијски посленици прозрели су циљеве подухвата којима би се информисање ставило у клопку политичких интереса. У многим случајевима тербало је да буду још гласнији. Бележи се међу оне на чију готовост за сарадњу у таквој борби могу да рачунају.

Славица Ђукић – Видовдан