Србија, земља одлазећих: Последњи дим из оџака (2)

Село Честелин је смештено на десетак километара југозападно од Врања, а у три активна домаћинства живи петоро времешних житеља. У једном су Јовица (61) и Ђокица (59) Павловић и њихова мајка 82-годишња Нада, у другом 83-годишњи Станко Младеновић и у трећем 85-годишња Јулка Павловић. Станко и Јулка су од Павловића удаљени око пола километра. И то је слика просечног српског села.

У село поред њих навраћају пензионери који живе по Врању, Нишу, Београду… Дођу понекад и они који су своју срећу потражили у иностранству. Сви дођу и оду.

Пензионер Божа Павловић живи у Београду, а долази редовно у своје село да обиђе гробове предака и кућу који није запоставио већ обновио. Када је био дете, село је имало 82 куће и више од 400 становника. Средином 50-тих година прошлог века било је 75 ученика у школи. По троје је седело у клупи.

– Изумирање села почиње почетком 60-их година прошлог века и отварањем великих фабрика, Симпа, Памучног комбината… Посебно је била потребна женска радна снага за Памучни комбинат, каснији Јумко. Кренуло је агитовање, долазили су у село војним џиповима. На џипу би се стајала нека лепа девојка у радничком оделу с марамом на глави, а говорио би неко из општине. „Другарице и девојке, ваша будућност је у граду, запослење, стан, удаја, леп живот, ви сте равнопрване и нећемо дозволити да вас ико више искоришћава и да будете машине за рађање.“ Потом би показао на радницу која се шепурила на џипу и повикао да ће тако изгледати будуће раднице – прича Божа.

Уследио је, истиче Божа, масован одлазак девојка из села.

– Село није имало пута, струје, воде, канализације, ма ништа! Живело се као у 19. веку. Зато су момци морали да крећу пут Врања, а од 70-их година у иностранство, највише у Немачку. Многи су отишли пут Београда. Како су родитељи умирали, они се више нису појављивали. Трећа генерација, деца оних који су отишли почетком 60-их година, не долазе и не желе да чују да су из Честелина – прича Божа.

Браћа Јовица и Ђокица нису хтели да оду.

– Остали смо са родитељима, никад нисмо били гладни, овде има пашњака, па може да се чува стока, колико за породицу. Нисмо се оженили и остадосмо сами. Некад се долазило у село, па нисмо осећали толику самоћу, данас је много теже. Зими, ако падне снег, нема изласка из куће, а камоли негде да се оде. Тада, да није војске, не бисмо имали лекове. Кад нам је умро отац 2012. године, снег је био од два до пет метара дубок. Једва смо га пренели до гробља, које је у близини, да га сахранимо. Да нису дошли родбина и познаници не бисмо успели, морали бисмо да га сахранимо у дворишту. Ако су кише, од блата ћемо се подавити, опет седимо унутра у соби и зуримо у плафон – истиче Ђокица.

Њихове комшије, старине Станко Младеновић и Јулка Павловић не желе да оду из села, иако их деца из Врања зову да пређу код њих да живе.

– Град је за нас готова смрт. Много смо остарели, не можемо више ништа да радимо, хоћемо своје последње дане овде да проведемо. Деца нас обилазе и доносе хлеба и лекове. Друго нам не треба – кажу Бошко и Јулка.

Село ће изумрети, сви се слажу. Оно је парадигма српске пропасти.

– Док смо живи, видеће се дим из оџака, кад умремо, само повремено, ако неко од млађих дође да обиђе гробове својих предака. Али, бојим се да временом нико неће долазити, да ће све урасти у траву и стопити се с природом – каже Ђокица.

Махала Бојковци, поред школе, зјапи запуштено. Након смрти старине Трајка и његове супруге је пуста. Оно што боде очи је школа, дугачка зграда у којој се улази на каменим степеницама. Без прозора, врата, напукла чека да време доврши свој посао.

Шест од укупно 106 села у околини Врања имају мање од 10 становника. Села Честелин, Корбул, Горња Отуља и Гумериште имају по пет становника, Доње Пуношевце има седам и Марганце осам, укупно 35 становника, старијих од 50 година, показао је последњи попис. Та села су на попису 2002. године имала 114 становника – 75 више него сада, а на попису 1991. чак 206 становника. На подручју града Врања је број становника између два пописа смањен за 4.446 душа.

Д. Ђорђевић – Вести