У свет је ушла ђаволска ужурбаност

Човекова невоља је у томе што непрестано жури, али жури сујетно, бесплодно. Човек помера планине својом енергијом, подиже и руши читаве градове за веома кратко време. Али, ако се загледамо у ту његову енергију и погледамо на њене последице, видећемо да она не умножава добро у свету. А оно што не умножава добро је бескорисно. Чак је и уништавање зла бескорисно, ако то уништавање није пројављивање добра и не доноси плодове добра.

Живот људи у свету је постао јако ужурбан и постаје све ужурбанији; сви беже, сви се боје да негде не закасне, да некога не затекну, да нешто не пропусте, да нешто пропусте да учине. Машине јуре по ваздуху, води и земљи, али не доносе срећу човечанству; насупрот, руше и оно мало среће што је још остало на земљи.

У свет је ушла ђаволска ужурбаност. Тајну ове ужурбаности нам открива Реч Божија у 12. глави Апокалипсе: и чух снажан глас на небу како говори: сад наста спасење и сила и царство Бога нашега, и власт Христа Његовог, јер је збачен тужитељ наше браће који их оптуживаше пред нашим Богом дан и ноћ. И они га победише Јагњетовом крвљу и речју свога сведочанства, и не заволеше свој живот све до смрти. Зато се веселите небеса и ви који боравите на њима. Тешко земљи и мору, јер ђаво сиђе вама с великим гневом, знајући да има мало времена. (Откр. 12; 10-12)

Чујте: ђаво је сишао на небо и на земљу са великим гњевом, знајући да има мало времена. Ето откуда ово незадрживо све брже окретање ствари, па чак и појмова у свету у вртлогу, ето откуда свеопшта ужурбаност и у техници и у животу – све необузданији бег људи и народа.

Царству сатане ће брзо настати крај. Ето узрока за весеље неба и оних људи на земљи који живе небеским животом. Осуђено на пропаст и осећајући своју погибао, зло бесни по свету, узнемирава човечанство, надима се до крајњих граница и приморава људе који на своје чело и срце нису ставили крсни печат Јагњета Божијег, да незаустављиво стреме напред и убрзају свој живот. Зло зна да само у таквом бесмисленом вртлогу људи и народа може рачунати с тим да својој погибли присаједини још део човечанства. Укочени људи, ношени тамо-амо, мало су способни да размишљају и расуђују о великим и вечним истинама, за чије је постизање неопходан макар тренутак божанског ћутања, макар моменат свете тишине.

Техника већ одавно убрзава кретање људи и њихово стицање земаљских драгоцености. Чини се да би требало да остане више времена за духовни живот. Међутим, не. Живот је души постао тежи и напорнији. Материјалност света брзо притеже, упија у себе душу човека. И душа гине. Нема више времена ни за шта узвишено у свету. Све се окреће, све се врти и убрзава свој трк. Кака ужасна обмана! Међутим, она снажно држи људе и народе у својој власти. Уместо духовног усмерења, светом већ влада психоза телесне брзине, телесних успеха. Уместо појачавања светог распламсавања духа дешава се све јаче распламсавање световног тела. Ствара се илузија послова, јер је човек призван на дела и не може бити миран без дела. Али телесна дела не успокојавају човека, јер не влада човек њима, већ они њиме. Човек је роб телесних дела. Гради на песку, а оно што је изграђено на песку, бива разрушено. Од људског дома на земљи остаје гомила прашине. Наместо многих гордих грађевина остала је гомила песка. Из тога песка човек поново изграђује себи свет. Песак се осипа и човек се труди подбирајући га… Несећни човек! Сви су оковани у ланце ситних послова који ништа не доприносе души, које треба што пре завршити, да би се што је могуће пре започели други исто тако ништавни послови.

Па где наћи времена за добро? Чак се нема времена мислити о томе. Све је у животу попуњено. Добро стоји, као странац, за кога нема места ни у службеним становима, ни у заводима, ни на улици, ни у људском дому, а тим пре ни на местима за разоноду. Добро нема где главу да приклони. Па како онда пожурити да га чинимо, када га није могуће ни пет минута позвати себи, и то не само у просторију, већ ни у мисао, у осећање и жељу. И како то да добро ово не схвата и покушава да покуца у савест и мало је помучи? Послови, послови, бриге, неопходност, неодложност, схватање важности свега урађеног… Несрећни човек! А где је твоје добро, где је твој лик? Где си ти сам? Где се ти скриваш иза точкова који се окрећу и завртања живота? Све ћу ти казати: пожури да чиниш добро, док живиш у телу. Ходи у светлости, док живиш у телу. Ходи у светлости, док светлост имаш (Уп. Јн. 12,35). Доћи ће ноћ, када већ нећеш моћи да чиниш добро, премда би и желео.

Али свакако, ако на земљи, овом предворју, како раја, тако и ада, ниси зажелео да чиниш добро, чак ни да мислиш о њему, тешко да ћеш зажелети да га чиниш онда када се нађеш усред ноћи, иза врата овог постојања, избачен и сујете овог живота која је расејала и развејала твоју душу у хладну и тамну ноћ небића. Ради овога пожури да чиниш добро! Почни најпре да мислиш о томе да га учиниш, а потом почни да га чиниш. Пожури да размислиш, пожури да учиниш. Време истиче. Ово је вечно у привременом. Принеси тај посао као нешто најважније у свој живот. Учини ово док још није касно, јер ће ужасно бити окаснити у чињену добра, и са празним рукама и хладним срцем отићи на онај свет и наћи се на Суду Творца.

Ко не пожури да чини добро, тај га неће ни учинити. Добро потребује ватреност. Млакима ђаво не допушта да учине добро, већ им веже и руке и ноге пре него помисле о добру. Добро могу чинити само пламени, врели. У нашем свету добар може бити само муњевито добар човек. И што живот више пролази то човек треба да буде муњевитији за добро. Муњевитост је израз духовне силе, то је храброст свете вере, то је деловање добра, то је истинска људскост!

Ужурбаности сујете и зла супротставимо брзину, пламеност кретања ка остваривању добра. Господе, благослови и укрепи! Ужурбаност да се раскајемо након неког греха – ето прве пламености, коју принесимо Богу. Ужурбаност да опростимо брату који нам је сагрешио јесте друга пламеност коју принесимо Богу. Ужурбаност одзива на сваку молбу чије нам је испуњење могуће и корисно је за онога који моли је трећа пламеност. Ужурбаност да се ближњем дарује све оно што их може извести из невоље је четврта пламеност духа, који је веран Богу. Пета пламеност је умеће да се брзо примети шта коме треба и материјално и духовно и умеће да се макар нечим малим, послужи свакоме човеку; умеће молити се за сваког човека. Шеста пламеност је умеће и чврста решеност да се сваком изразу зла супротстави добро, свакој тами – Христова светлост, свакој лажи – истина. И седма пламеност наше вере, наде и љубави је умеће да се срце и читава природа тренутно узнесе Богу, предајући се у Њгову вољу, благодарећи Му и славословећи Га за све.

Архиепископ Јован (Шаховској) – Визионарски