Америчка чизма на истоку Европе

КРИЗА у Украјини јача америчку чизму у Европи. Две деценије од завршетка Хладног рата испуњених успонима и падовима „партнерства“ између Вашингтона и Москве, главнокомандујући америчких снага за Европу, генерал са четири звездице Филип Бридлав, у Бриселу је саопштио да су се у Европи догодиле „драматичне промене“ које неминовно воде изменама у америчком војном гледању на Стари континент.

САД и НАТО савезници одговорили су на сврставање све више источно – украјинских области уз Русију ангажовањем све већег броја авиона у ваздуху, више бродова на мору и појачаном мобилизацијом на копну.

Јачањем источног, централног и јужног крила, САД желе да увере источноевропске савезнике, узнемирене руским преузимањем Крима, да ће да их бране у случају да Москва нападне. Другим речима, САД стављају тачку на тренд смањивања војног присуства у Европи. Америчке и НАТО трупе летеће више изнад Балтичког мора, а већи број бродова креће ка лукама Балтичког и Црног мора. Повећана спремност трупа значи да ће њихова активност бити појачана у војним постројањима Повиц у централној Пољској, Шиаулија у Литванији и Михаил Когалницеану у Румунији.

– Центар гравитације сели се на Исток и само је питање до ког нивоа ће то ићи – коментарише за медије у САД професор Томас Малучи са Америчког међународног колеџа.

Овакав развој догађаја иде наруку вашингтонским „јастребовима“ који већ дуго критикују Обамин заокрет према Азији, уз паралелно занемаривање војног присуства у Европи. То, тврде они, шаље погрешне сигнале о америчкој привржености трансатлантској безбедности и охрабрује непријатеље САД. После руског преузимања Крима притисак на америчког председника расте двоструко – из редова републиканских јастребова и од европских савезника, нарочито источних.

Посебно нестрпљење исказао је пољски министар одбране Томаш Симоњак који је одлетео у Вашингтон да би директно саопштио да његова влада жели сталну америчку базу у Пољској. Секретар за одбрану САД Чак Хејгел је смирио колегу из Варшаве обећањима о појачању војног присуства, али чувајући се од директног мешања у украјински сукоб. Другим речима, балансирање Вашингтона у источној Европи све је компликованије.

САД су на врхунцу Хладног рата 1953. године имале у Европи 450.000 војника на 1.200 места. Од средине осамдесетих година америчке трупе су, због неповољног курса долара, радије службовале код куће него у Европи, у чему су их подржавали и Немци, са којима је повремено долазило до затезања односа, што због понашања америчких војника у немачким базама, што због ширих питања као што је распоређивање америчког тактичног нуклеарног оружја у Европи.

Од пада Берлинског зида, америчке трупе у Европи су у сталном опадању. Од краја халдног рата на смањење америчког присуства у Европи гледало се као на иделно решење за оне који су тежили смањивању војног буџета. Данас их је остало 64.000, на 85 одсто мање места него у јеку Хладног рата.

Догађаји у Украјини сада мењају тај тренд растућег мишљења у САД да Европљани треба сами да брину о својој одбрани, у корист оних који тврде да присуство снага САД на Старом континенту доприноси „колективној одбрани“. Времена у којима су чланице бившег Варшавског пакта и балтичких република биле разочаране нивоом Обамине заинтересованости за овај регион у поређењу са претходником Бушом, који је бринуо за „нову Европу“ на истоку Старог континента, чини се да су прошла. Америчко ангажовање у „новој Европи“ постаје реалност, али на новим основама.

САД шаљу „невојну“ подршку украјинској војсци, покушавају да избегну директно сукобљавање са Москвом, док председник Обама, према писању америчког дневника „Њујорк тајмс“, са тимом за националну безбедност, истовремено планира „дугорочни приступ Русији, неку врсту унапређене верзије хладног рата“. Јачање војног присуства САД у Источној Европи најделикатнији је део те стратегије.

Аналитичари у САД примећују да војном јачању на истоку Европе наруку иду њихова „проамеричка осећања“, а уз то тамо су и „трошкови мањи“. Главна разлика у односу на традиционално европско стационирање је, међутим, да ће трупе које делују на истоку изгледати другачије од хладноратовских. Уместо сталних наоружаних дивизија, специјалне операције ће се водити динамично, уз помоћ високе технологије, и дронова.

Званичници Пентагона подвлаче да ће повећање трупа да се одвија на „ротирајућој“ основи, а мисије у источној Европи мериће се недељама и месецима. Војници ће стизати из постојећих европских база, не из САД, користећи модернизоване базе на истоку, преостале из совјетских времена. Американци, према речима професора историје Алена Милета, са универзитета у Њу Орлеансу, покушавају, речју, да корачају уском линијом између непровоцирања Русије и уверавања источноевропских савезника да су САД спремне да их бране.

ВЕСНИЦИ РАТА

САД имају три врсте база у Европи, главне оперативне са релативно великим бројем војника и добром инфраструктуром, затим оне са ротирајућим трупама и адаптабилним инсталацијама и кооперативне, без стално базираних војника, које воде по уговору, уз подршку домаћина. САД имају 28 главних база у Европи, највише у Немачкој, Италији, Британији, Турској и Шпанији. Деведесетих година прошлог века било је 850 база САД у Европи, данас око 350.

– У протеклих 90 година, САД су смањиле ангажман у Европи само два пута – почетком двадесетих година прошлог века када су америчке окупационе снаге напустиле Рајнску област и током великог повлачења војске почетком деведесетих година прошлог века. Оба случаја су била весници нове ере нестабилности и рата на континенту.

Дубравка Савић – Новости