Монаси избеглице

категорија Православље / дана 27/04/2014 у 9:03 часова /

црна река

Док је на челу Рашко-призренске епархије био владика Артемије, највећа навалица за за монашење била је у Црној реци, Сопоћанима, Ђурђевим ступовима, Дечанима, Пећкој патријаршији, Бањској, Кончулу и другим познатим манастирима у Рашкој области и на Косову и Метохији.

Многи су, да би се потпуно посветили Богу, годинама морали да чекају место у некој од ових светиња, а неки су, упркос дугом чекању, на крају морали да одустану, јер једноставно у тесним манастирским конацима за нове искушенике није било места.

Данас у већини манастира Рашко-призренске епархије има места, али нема монаха. Откако је са трона епархије свргнут владика Артемије за њим је кренуло и монаштво, више од две трећине калуђера напустило је Косово и Рашку област, неки су уточиште нашли у другим епархијама, а већина Артемијевих следбеника привремено се скрасила на имању Грешног Милоја код Чачка. Неки монаси, верни Артемију, вратили су се у Дежеву код Новог Пазара где су купили имање и започели изградњу цркве.

Доктори наука

Одласком Артемија и његове духовне деце спласнуло је интересовање за долазак у ову епархију, нема више редова за замонашење у Црној реци, Сопоћанима, Ђурђевим ступовима или Кончулу, у неким светињама и те како би се обрадовали сваком новом искушенику, неке су, као Света Петка код Лепосавића, потпуно празне, у Церањској реци подно Бајгоре самује отац Јован, у Бањској игуман Данило….

– Могао сам да се замонашим у некој другој епархији широм Србије и Босне где су услови били много бољи него у Рашко-призренској епархији, али ја сам, као и много мојих вршњака жељних своје вере и монашког живота, хтео само у Црну реку и код Артемија, јер се тамо живело и радило строго по канону и пуно учило, а дисциплина је била на највишем нивоу – прича Раде Л, несуђени монах из околине Рашке.

 

Потуцање по имањима Златибор Ђорђевић неће да улази у разлоге због којих је Артемије морао да оде са чела Рашко-призренске епархије и са Косова и Метохије, али наглашава да је његов одлазак озбиљно нашкодио Цркви. – Дао је Артемије немерљив допринос обнови манастира и цркава и оживљавању монашког живота на Косову и Метохији и Рашкој области. Кад је он смењен и прогнан, отишло је и 70 одсто монаштва. Црква мора наћи начина да разговара са Артемијем и његовим следбеницима, то су образовани људи који су животе посветили вери, цркви и Косову и Метохији, а сад се потуцају по некаквим приватним имањима по Србији, мора се наћи начин да се рехабилитују и да се врате у своје манастире, не би Црква требало да буде тако ригорозна према њима – сматра Ђорђевић.

– Била је то права и највећа духовна школа Српске православне цркве из које су излазили најобразованије владике и најбољи игумани и у коју смо сви желели. Таман када сам био пред циљем, Артемије је отеран и рашчињен, бојим се да је и тадашња политика, домаћа и белосветска, у све то умешала прсте, за њим је кренуо и добар део монаштва, распала се чувена духовна школа у Црној реци и ја сам одустао од замонашења. Можда је Артемије негде и погрешио, али што се тиче духовног живота, обнове цркава и организовања монаштва, био је и остаће непревазиђен.

Када је давно из Лелића код Ваљева дошао у Црну реку, Артемије је једно време био је једини станар оронулог конака поред запуштеног српског Острога, за пет година имао је 10 монаха, а за 10 година 20 редовника, у једном тренутку чак 25-орицу. Братство је функционисало као сат и дисало једном душом, већина је завршила високе школе у Србији и по свету, многи су докторирали и научили по два-три светска језика, Артемије је потом постао владика рашко-призренски, Јустин владика-тимочки, Теодосије, владика липљански….

Из Црне реке су потекли и многи данас познати игумани: Петар, Михајло, Герасим, Сава (Јањић), Теоктист, Сергеј, Пантелејмном… Бивши игуман Ђурђевих ступова Петар (Улемек) данас је у Хиландару, Сава (Јањић) је игуман Дечана, Михајло обнавља Свете архангеле, Пантелејмон управља манастиром Светог Томе у Јоханесбургу….

Данас братство Црне реке броји седам-осам монаха, у Сопоћанима је било двадесетак монаха и искушеника, данас их је троструко мање, монаси су одједном постали дефицитаран кадар у свим манастирима некада пребукиране Рашко-призренске епархије.

Садашњи игуман Црне реке Јован, који је овамо дошао након што је игуман Николај са скоро комплетним братством кренуо за Артемијем.

 

Игуманија зубарка У Лепосавићу још жале за мати Златом, игуманијом манастира Свете Петке у Улијама код Лепосавића, која је међу последњима отишла са Косова и Метохије за својом духовном браћом и сестрама. Осим што је била посвећена богу, мати Злата је била и добар стоматолог, имала је у манастирском конаку ординацију коју су јој поклонили верници из иностранства. Она је овде својим знањем, лепом речју помагала многим житељима Лепосавића. Данас је црква Свете Петке закључана, повремено је отвара отац Јован који сам одржава истоимену цркву у Церањској реци код Сочанице.

– Полако се повећава број монаха, али наш циљ није бројност, важно је да су они који су остали и они који нам долазе привржени својој цркви и да су се изборили за њено јединство – каже игуман Јован. – Тачно је да нас је мање него раније, променило се много тога, пооштрили смо критеријуме, дуже траје искушеништво, не може свако кад то пожели да се замонаши, бројке нису важне, најважније је да имамо право братство.

Да нису у питању само бројке, већ и квалитет, говори и чињеница да од одласка скоро комплетног братства из Црне реке, овај манастир, некада расадник кадрова СПЦ, није дао ниједног игумана, нити владику, многи га више и не сматрају значајнијом духовном школом.

Златибор Ђорђевић, председник Удружења Стара Србија на северу Косова, каже да ситуација није нимало похвална.

– Дошли смо у ситуацију да нам манастири, које смо деценијама обнављали и градили, стоје закључани, а све до пре неколико година чекало се у реду да се у њих дође. Ако манастири остану празни, ако оде монаштво, отићи ће и народ. Црква на северу Косова већ дуго мирује, знамо да није лако ни владики Теодосију, међутим, нешто се хитно предузимати мора – поручује Ђорђевић.

Д. Н. Петровић – Вести