Нобелов комитет под сумњом

Контроверзе које све чешће изазива додељивање Нобелове награде за мир могле би да добију епилог на суду. Шеснаест истакнутих Скандинаваца, махом мировних активиста и професора универзитета, поднело је норвешким истражним органима захтев за кривичну истрагу против чланова Комитета за доделу Нобелове награде.

Овакав потез је уследио након опсежног истраживања које је спровео норвешки адвокат Фредерик С. Хефермехл који се у својим радовима залагао за поштовање легата Алфреда Нобела и мировног пројекта који је подржавао.

„У својим последњим годинама Нобел се придружио мировном покрету и хтео је да финансијски подржи идеју сарадње на пољу разоружања које би заменило употребу силе. Норвешки парламент именује пет чланова комитета који морају да поднесу оставке како би на њихова места били доведени људи који заиста поштују идеју због које је награда установљена”, сматра Хефермехл.

Он тврди да захтеви које је током шест година упућивао комитету за доделу награде нису уродили плодом јер они нису показали ни најмање интересовања и разумевања за оно шта је Нобел заиста желео. „Таква пракса је незаконита и криминална, а полицијска истрага коју захтевамо долази као последње средство да се обезбеди правда за истинске ’мировне шампионе’ као што је Нобел назначио у својој опоруци.”

Мировни активисти из Шведске и Норвешке посебно упиру прстом на председника Нобеловог комитета и актуелног генералног секретара Савета Европе Торбјорна Јагланда и „моћног секретара” комитета Гејра Лундестада.

„И политичари морају да поштују законе, па посебно забрињава што се чланови Нобеловог комитета понашају као да су изнад закона и делују прилично самопоуздано у погледу могућности да друштво над њима примени закон”, оцењује некадашњи председник Међународног мировног института Томас Магнусон.

Он поставља питање: „Уколико дозволимо да такво понашање постане политички стандард, колико ћемо онда демократије заиста имати?”

Премда је од оснивања најпрестижнијег мировног признања на свету било спорења око његових лауреата, духове либералне јавности нарочито су узбуниле неке од последњих одлука попут оне када је Нобелова награда за мир додељена америчком председнику Бараку Обами. Добијање високог признања малтене на самом почетку првог мандата у Белој кући могло је да се оправда једино великим очекивањима које је цела планета имала од лидера најјаче силе света.

Догађаји који су уследили су међутим демантовали образложење Нобеловог комитета. Критичари не пропуштају да укажу да је Обама након свега неколико дана у Овалном кабинету појачао тајни програм Централне обавештајне агенције (ЦИА) о ратовању беспилотним летелицама, дроновима, који ће постати један од заштитних знакова његовог председниковања.

И док је примао Нобелову награду, која би требало да представља признање појединцима који су се између осталог истакли и у борби за глобално разоружање, Обама је био свестан да у нападима америчких дронова у Пакистану и Авганистану гину и цивили. У говору приликом примања награде истовремено је уздизао моћ и право војске САД да чини добро.

При врху листе мировних нобеловаца који су уместо да премосте глобалне разлике само распалили дебату свакако се налази и Европска унија, лауреат за 2012. Описана као мировни пројекат на Старом континенту који негује највише етичке стандарде изазвала је многе критике због строге имиграционе политике и дискриминаторног односа према дошљацима.

Вреди поменути и кинеског дисидента Љу Сијаобоа који је овенчан престижним признањем 2010, што је изазвало бес власти у Пекингу које су од међународне заједнице захтевале бојкот церемоније свечаног уручења. Левичарски критичари на Западу су му замерили подржавање америчке инвазије Вијетнама, Ирака и Авганистана.

Међу лауреатима које прати оспоравање са разних страна јесу и фински дипломата и мировни посредник Марти Ахтисари, некадашњи амерички државни секретар Хенри Кисинџер, потпредседник у Клинтоновој администрацији Ал Гор, као и преговарачка „тројка” Јасер Арафат, Јицхак Рабин и Шимон Перес.

У историји Нобелове награде за мир забележено је и 19 случајева када комитет није успео да се договори око добитника или је процењено да нико није заслужио признање па награда није ни додељивана.