Ко су бандеровци?
У руским медијима се приликом описивања стања у Украјини редовно могу срести изрази попут „бандеровци на власти“ и „заштита руског становништва од неонациста из западне Украјине“. Западни медији ове фразе обично преносе са иронијом, као неозбиљно преувеличавање. Међутим, ови изрази су итекако основани. Ко су, дакле, украјински „неонацисти“ и на какве се своје хероје из доба Другог светског рата позивају?
Један од кључних момената информационог сукоба између Русије с једне стране и Запада и Украјине с друге, с тачке гледишта руских власти и медија, представља готово водећа улога тзв. бандероваца, „украјинских нациста“ или „фашиста“ у новом политичком животу Украјине. Руска власт је кримску операцију објаснила управо као „пружање заштите руском становништву од фашистичке омладине“.
Револуционарна украјинска власт и Запад који је подржава са ироничним осмехом одбацују ове оптужбе, сматрајући их за лажи пропагандних стручњака Кремља: „скоро сви бандеровци су одавно умрли“, „на Мајдану је стајао једноставно народ Украјине: учитељи, пензионери, лекари, музичари“, „ако родољуб значи ‘бандеровац’, онда и мене, Украјинца који говори руски, упишите међу бандеровце“ итд. Шта се, међутим, заиста догодило у Кијеву фебруара ове године? Да ли је исправно називати све те „патриотске“ и „проевропске“ снаге које су учествовале у преврату „бандеровцима“? Каква је њихова улога у новој украјинској револуцији: да ли је тачно да су они одиграли веома значајну улогу у скидању Јануковича са власти и да настављају да утичу на политику ове државе? Да ли руско виђење суштине револуције која је победила у Кијеву као неонацистичко-олигархијског преврата има везе са истином?
Сукобљеност региона у политичком животу независне Украјине
Украјински политички живот је већ низ година дефинисан сукобом између два дела земље. С једне стране је запад са централним регионом, а са друге југоисток. Ови делови су приближно једнаки по гласачком потенцијалу, тако да све зависи од активности представника једне или друге стране. Становништво ових региона се у културном погледу веома разликује: у источном делу земље апсолутно преовладава руски језик, док је у западном делу релативно више распрострањен украјински. Они се разликују и привредно: на истоку је више развијена индустрија, а на западу пољопривреда. Украјинска држава није настала кроз процес самоопредељења Украјинаца, него су је бољшевици саставили од веома различитих региона.
Зато је главни задатак за украјинске политичаре после распада СССР-а био да пронађу начин да уједине земљу, да нађу заједнички политички именитељ за све њене делове. Крајем 1990-их се чинило да би овај подухват могао да успе. Тадашњи председник Леонид Кучма постигао је велики успех у процесу превазилажења унутрашњих противречности и успостављања централизације државе. Међутим, затим је дошло до заоштравања политичке борбе, током које су регионалне противречности поново избиле у први план. „Наранџаста револуција“ је била својеврсна победа запада земље над њеним истоком, и на тај начин се раскол у земљи учврстио. Сви догађаји који су уследили само су продубили неслагања. Недавни Евромајдан се састојао углавном од представника западних региона. Њихова идеологија не подразумева друштвени консензус са представницима истока земље.
Украјински национализам за време Другог светског рата
Украјински национализам је као идеологија дефинитивно формиран у првој трећини 20. века и по природи је веома сродан немачком нацизму и низу других крајње десничарских идеологија тог времена. Тиме је одређена његова крајња нетолерантност, тежња ка директом политичком деловању, насиљу и ускраћивању права мањинама. Украјински националисти сматрају да нацију траба градити „гвозденом руком“, са максималном жестином потискујући неукрајинске елементе у друштву. Проблем је у томе што у Украјини „неукрајински елементи“ преовладавају. Њих је много чак и у „најукрајинскијем“ региону западне Украјине – у Галицији, док у југоисточном делу земље „неукрајински елементи чине апсолутну већину“. Ако представници западног дела земље на власт долазе мирним путем, онда се ради о мање-више умереним снагама, које признају нужност договора са политичким противницима. Међутим, када долази до револуционарног преврата, на власт долазе представници радикалних снага, и у таквој ситуацији унутрашњи сукоб у земљи постаје неизбежан.
Најпознатије странице из историје украјинског национализма односе се на период Другог светског рата. Тада је на територији пре свега западне Украјине деловала Украјинска побуњеничка војска под командом Степана Бандере и Романа Шухевича (обојицу је председник Виктор Јушченко посмртно одликовао Орденом хероја Украјине, али је 2010. ова одликовања поништио Виктор Јанукович).
Степан Бандера није био идејни присталица немачке власти, већ радикални украјински националиста. Међутим, сматрао је да је из тактичких разлога сарадња са нацистима пожељна. Као активни члан украјинских националистичких организација, Степан Бандера се током 1930-их бавио терористичким активностима, организовао је политичка убиства и обрачуне, због чега су га пољске власти више пута хапсиле, при чему је био осуђиван на дуге (између осталог и на доживотне) затворске казне, па чак и на смрт стрељањем. Немци су га ухапсили 1941, зато што је мимо договора са њима прогласио независну украјинску државу, па је већи део рата провео у затвору. Ослобођен је тек у септембру 1944. Међутим, организација коју је основао још 1940, а посебно њен борбени део, деловала је и без њега, настављајући да га признаје као свог вођу (због чега су њени припадници и добили назив „бандеровци“). Под командом Романа Шухевича, Бандерине десне руке, који је 1941-42. био редовни официр украјинских јединица Вермахта, а од 1943. командант Украјинске побуњеничке војске, бандеровци су и починили злочине познате по суровости за време Другог светског рата.
Наиме, у априлу 2014. из докумената Министарства одбране РФ са којих је скинута ознака поверљивости, јавност је могла да сазна више информација о делатности бандероваца. Ови документи бацају нову светлост на њихове активности у оквиру пружања позадинске подршке немачким окупационим снагама, као и у спровођењу етничког чишћења. Треба рећи да је територију западне Украјине у то време насељавало мултинационално становништво. Осим што су истребљивали Јевреје, бандеровци су такође убијали и Пољаке и представнике других народа, међу којима су и Руси. Пољски историчари говоре о приближном броју од 150 хиљада становника пољске националности који су убијени током такозваног Волињског покоља 1943-44. Осим тога, терор бандероваца је био усмерен и ка Украјинцима који се нису слагали са идеологијом украјинског национализма. У данашњим условима, када украјинску децу уче да поштују ове људе као националне хероје, сви нови документи који допуњују слику о догађајима из тог времена су значајни и треба максимално да буду презентовани широј јавности.
У земљи у којој је победио Мајдан
Украјински академик, историчар и археолог Петар Толочко говори о финансијским и социокултурним аспектима украјинске „револуције“, о информационој пасивности Русије и активности Запада у Украјини, о новој генерацији Украјинаца који су стасали на новим уџбеницима историје и перспективама своје земље у будућности.
„Бандеровци“ су, дакле, имали компликоване односе са немачким окупационим снагама. Међутим, увек су полазили од тога да је њихов главни и заједнички непријатељ СССР. Такав приступ је заснован на једној од основних идеја украјинског национализма, према којем су главни („исконски“) непријатељи Украјинаца „Москали“ (погрдан назив за Русе). Поред тога, Немци су у то време били идеолошки и политички блиски бандеровцима, јер они су такође заступали крајње десничарску идеологију и борили се против Руса. Иако њихови међусобни односи нису били нимало једноставни, Трећи рајх је, у целини узев, разумео да делатност бандероваца може бити од користи. На пример, они су искористили жељу украјинских националиста да спроведу „чишћење украјинске земље од нежељених елемената“, што се, између осталог, односило на Јевреје и комунисте. Многи припадници Украјинске побуњеничке војске пролазили су војну и диверзантску обуку коју су водили немачки специјалци од краја 1930-их. Они су активно коришћени у операцијама против совјетских партизана, при чему не само у Украјини, него и у Белорусији.
Делатност бандероваца је свој врхунац достигла 1944-1945. и током првих послератних година, када су у условима почетка Хладног рата са њима сарадњу успоставиле британска и америчка обавештајна служба. Међутим, до средине 1950-их диверзантска делатност је била исцрпљена и многи бивши бандеровци су наставили миран живот. Сам Бандера је после рата живео у Минхену под заштитим британске обавештајне службе, за коју је и радио, све док га 1959. није убио агент КГБ-а Богдан Сташински из специјалног пиштоља са инјекцијом калијум цијанида. Совјетска обавештајна служба је ефикасно ликвидирала вође Бандериног покрета.
Радикални украјински национализам у совјетско време је у Украјини био забрањен. Захваљујући томе се он у другој половини 20. века готово и није развијао. Обновљен је 1990-их отприлике у истом облику какав је имао 1930-их и 1940-их. Главне вође из оног времена постале су хероји националистички оријентисаних Украјинаца, њихове књиге и пароле су поново постале директан позив на акцију. Током четврт века откако се распао Совјетски Савез на њиховој идеологији је одрасла већ цела генерација.
„Бандеровци“ и Евромајдан
Савремене „мајдановце“ са бандеровцима повезује заједничка идеологија украјинског национализма. То је целовита и прилично заокружена идеологија. Понекад људи покушавају да направе разлику између умереног и радикалног украјинског национализма, као код сваког другог европског народа. Међутим, у случају Украјинаца то не одговара истини.
Сви европски „национализми“ су настајали као „умерени“ и тек затим развили своје екстремне облике. Док је у овом случају од почетка била конструисана крајња, радикална идеологија. За њен радикализам су карактеристичне извесне јединствене особине, као што је захтев да се људи одрекну традиционалне етничке припадности и традиционалног верског самоопредељења. То јест, национализам је од почетка био заснован на тврдњи да је неопходно спровести масовни етноцид аутохтоног становништва, чега нема ни у једној другој националистичкој идеологији. Све оне се, наиме, на овај или онај начин ослањају на неку већ постојећу етничку заједницу. Етноцидне основе неизбежно проузрокују и етноцидну делатност, не остављајући никакав простор за умерени национализам.
Либерално крило Мајдана нема своју верзију украјинског национализма. У томе је његова слабост. Оно не може ништа идеолошки да супротстави „Десном сектору“ и „Свободи“.
Украјински национализам у медијима и образовном систему
Постсовјетска југоисточна Украјина се свих ових година од западне разликовала по томе што није имала свој сопствени идентитет, своју националну идеологију. То је довело до заиста жалосне ситуације: чак и када су се на власти у Кијеву налазили представници југоистока земље, они су читаву јавну и друштвену сферу политике ипак препуштали украјинским националистима из Галиције. Тако да на нивоу управљања системом образовања и информационом политиком у земљи као да и није постојао раскол, већ је све било потчињено јединственом националистичком тренду.
Украјински националисти су фактички имали потпуну власт над системом образовања, а такође су веома снажно утицали на политику медија. Зато се ново поколење украјинске деце школовало на уџбеницима који су представљали ултранационалистички поглед на украјинску историју, па и на делатност националистичких организација. На телевизији се у оквиру друштвенообразовног програма непрекидно емитују емисије које пропагирају идеје украјинског радикалног национализма.
Плодове таквог школског образовања и медијског утицаја Украјина убира данас, када и на југоистоку Украјине има много омладине млађе од 30 година која заступа идеје украјинског национализма, а чији родитељи нису имали јасно изграђен осећај украјинског идентитета.
Аутор је историчар, научни сарадник Института за славистику РАН, сарадник Центра за украјинистику и белорусистику МГУ „Ломоносов“, виши научни сарадник Руског института за стратешка истраживања.
Олег Неменски – Руска Реч
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
