Михаило В. Микић САБОР ПРАВОСЛАВНИХ ЕПИСКОПА АМЕРИКЕ (Аудио)
Браћо СРБи и сестре СРБкиње,
Христос посреди нас! И јест и будет! Као што сте можда и обавештени у дане од 10 до 12 септембра о.г. по новом Григоријанском римокатоличком календару или од 28 до 30 августа по нашем старом Јулијанском СРБском Календару у сали за конференције раскошног хотела Хилтон у Чикагу, одржано је Треће редовно заседање православних епископа Америке. Сабором је преседавао Г. Димитрије из грчке Архиепископије, као екзарх Екуменског Патријарха из Цариграда, односно данашњег Истмбула у Турској. На Сјеверно америчком континенту своју архипастирску службу обавља и врши укупно 66 православних епископа, од којих се 11 налази у Канади, 5 у Мексику, а 50 у САД. Већна тих епископа служи по новом – римокатоличком календару. Међутим, они по потреби када то налажу екуменски или политички разлози могу да служе и по нашем Богом благословеном старом СРБском Јулијанском Календару, као што је то било на дан Усековања главе Свеог Јована Крститеља, када су православни бискупи у Саборном храму Васкрсења Христовог, на Редвуд Драјву у Чикагу, заједнички присустовали Светој Литургији, и одржали помен свим изгинулим тога дана у Њујорку 11. Септембра 2001 године. Да ли су православни бискупи тога дана и постили?
Није нам познато. А требали су. Не само због одсечене главе Светога Јована Крститеља, и православног црквеног реда и поретка, већ прије свега због наше нове домовине Америке. Само је постом и молтвом могао бити достојанствено обиљежен један тако Велики дан страдања америчког народа. Зато се помолимо Богу, да се такав злочин никада више не понови, ни овде у Америци нити било гдје у свјету.
На овом Сабору су узели учешћа канонски епископи помјесних православних цркава, које имају своје вернике у дијаспори или расејању на америчком континенту, као и они епископи из Америке који су себе прогласили православним. По једним информацијама Сабору је укупно присустовало 45 православних бискупа, а по другим само 43. На Сабору је било православних епископа који су имали браде и бискупа без брада, а и таквих велечасних слуга Божијег олтара који су брадице своје пустили да расту само за потребе овог “свечаног“ Сабора. Било је епископа који су били одевени као војници Христови у мантије, и појединих бискупа који су били само у оделу са римокатоличким кошуљама. Било је оних православних бискупа који су поносито показивали своје прстенове на својим дугим прстима, и оних који су панагије и крстове своје крили у њедра под мантије да се не оскрнаве на таквом Сабору. Било је на Сабору и таквих православних бискупа који су имали умјесто апостолки лакиране ципеле, и оних који су потајно прижељкивали да и они обују и понесу такву обућу коју могу да имају само “изабрани“.
Била су то права браћа, у сваком погледу која се окупише да се боље упознају и братски договоре како без Христа, Истине и Правде Божије, да они снагом људског ума свог успешно реше новонастале црквене проблеме, у духу старе СРБске народне мудрости “да сви вуци буду сити, и све овце на броју“!
На Сабору је било зато највише говора о што успјешнијем раду Православне Цркве на америчком континенту. Велики успјех се може постићи по мишљењу глобалиста чије идеје сада проносе у Цркви поједини православни бискупи само кроз америчку православну цркву. Она би требала да буде под омофором Васељенског Патријарха из Цариграда. Он би требао у име Новог светског поретка да управља лично или преко свога егзарха или заступника са америчком православном црквом и цијелом дијаспором.
То значи, да све православне етничке групе у Америци требају да се денационализују, у случају СРБа да се расрбе, и тако кроз америчку православну цркву да постану “добри“ православни Американци.
Ту масонску идеју о глобалном православљу без националног обиљежја СРБска Православна Црква је била оберучке прохватила иако је тај поглед на живот и свијет супротан учењу и завјету Светог Саве. Она је својим потписом даним на Свеправославној конференцији у Шамбезију крај Женеве у Швајцраској, одржаној од 7 до 13 новембра 1993 године, била пристала на такве планове Новог светског поретка који се остварују сада кроз Васељенску Патријаршију. Те неправославне планове цариградског Патријарха о подчињавању цијеле дијаспоре његовом омофору, из глобалистичких разлога подршавају сада тајни владари из сенке, као творци Новог светског поретка.
Као што је свима познато наша Мајка Црква, или наша Србска Православна Црква у Отаџбини, 1993 године у Женеви, се била писмено одрекла СРБске дијаспоре или СРБског народа у расејању, у корист Цариградског Патријарха. Међутим, под притиском СРБске јавности она је на Сабору 1995 године била присиљена, да своје дане потписе званично повуче. Повлачење потписа СРБске Православне Цркве са докумената донешених у Женеви, са којима се она званично одриче СРБске дијаспоре у корист Васељенског Патријарха, не значи пуно или готово ништа, јер она је и даље преко чланова Синода који су потписали тај документ наставила да ради на остваривању тога циља, и да се понаша у духу тога споразума. Због тога одржавање таквих Сабора који су изван моћи контроле СРБског народа изазивају неспокојство, немир и страх код Светосавских СРБа у туђини. Они се оправдано плаше и боје да не буду у име “виших црквених интереса“ од стране Мајке Цркве жртовани, у бесцење продани, и насилно предани под омофор екуменског Патријарха у Истанбулу.
Ради историјске истине, овде треба напоменути да је Његово Високопреосвештенство, блажено упокојени Митрополит Иринеј, као поглавар Слободне СРБске Православне Цркве, под притиском попова који су сматрали да су неканонски, као да су нешто постали бољи: побожнији и духовнији када су послије “помирења“ постали званично канонски, са Васељенском Патријаршијом био постигао споразум да Слободна СРБска Православна Црква пређе под јуриздикцију Васељенског Патријарха у Цариграду, и да се она стави под његов екуменски омофор. Од тога плана он је одустао у последњем тренутка када је све било договорено, и када је схватио да би то била највећа издаја Светог Саве, Бога и СРБства, од постанка СРБа. Послије тога Митрополит Г. Иринеј, отпочео је преговоре о помирењу са СРБском Православном Црквом у Отаџбини. Ти преговори су вођени најприје тајно између њега и Митрополита Г. Христифора, а затим су у преговоре били укључени јавно и Епархијски Савјети са обадвије стране. Чланови Епархијског Савјета Новограчаничке Митрополије, и епархија СРБске Православне Цркве на америчком континенту највише су били састављени од СРБа масона. Они су одиграли велику, ако не и пресудну улогу поводом помирења “завађене браће“ 1992 године, исто онако као што су масони имали значајну улогу на обадвије стране и за време почетка раскола 1963 године, и током цијелог његовог трајања. Због “заслуга“ које су масони имали око раскола и помирења “завађене брађе“ СРБска Православна Црква је водеће масоне великодушно одликовала са највећим црквеним одликовањем, орденом Светог Саве. Да ли ће сада СРБска Православна Црква да почини издајство Бога и СРБства: Православља и Светосавља, препуштајући СРBску дијаспору под јуриздикцију Васељенског Патријарха, и тако да изда СРБе, и духовна чада Светог Саве у расејању, што из националних и верских разлога вођен духом Светосавским није хтео да учини ни вођа расколника, Његово Високопреосвештенство Митрополит Г. Иринеј, као поглавар Слободне СРБске Православне Цркве, остаје да се види, и време ће најбоље показати, ко су били СРБи а ко потурице!
Идеју о асимилицаији православних етничких група у Америци, коју из политичких и глобалистичких личних разлога подржавају сада поједини православни бискупи из америчке православне цркве и грчке архиепископије, и њихово постепено утапање у америчку православну цркву, одувјек је била и остала омржена и неприхватљива мисао код свих православних хришћана. Они већином желе у својој новој домовини, Слободној и демократској држави Америци, да сачувају своје етничке, верске и културне вредности и посебности. Ту настрану идеја о претапању православних етничких група у Америци, кроз америчку православну цркву у Американце, коју сада у име Новог светског поретка пропагирају и подржавају поједини православни бискупи, страна је и многим Американцима, који знају да разликују своју државну од националне припадности. По томе питању посебно је био јасан велики амерички пресједник г. Томас Вудров Вилсон. Обраћајући се делегацији пољских досељеника у Америци, он је дословице казао да “Пољаци ако желе да буду добри Американци морају да остану и даље да буду оно што јесу – само Пољаци“. У једном разговору са Михаилом Пупином, тај велики амерички пресједник је казао да само “добри СРБи могу да буду добри Американци“!
То је пут којим треба да иде СРБска Православна Црква, и друге етничке цркве у Америци, ако оне желе да њихова духовна чада у својој новој домовини, буду Богом благословена: срећна, успјешна и призната у својој средини. Није данас нико луд да незна истину праву, да само они људи који своје воле, могу и знају и туђе да поштују. Зато они СРБи, и њихови потомци који се добровољно сада у Америци, као најслободнијој земљи свијета, одричу због својих ситних људских и пролазних земаљских интереса, своје Свете СРБске народности, Православне вјере и Светосавске културе постајући тако потурице – нису људи. Они ће као нељуди због својих малих људских интереса који се брзо мењају у савременом свијету, још брже и лакше по њиховим потребама да се одрекну своје нове домовине.
Због тога тражимо од Епископа СРБске Православне Цркве у Америци, да несаде више тикве са ђаволом, јер прије или после оне кад порасту њима ће најприје, а затим и свима нама о глве да се лупају. Као духовна дјеца Светог Саве, и синови и кћери Светог Православља, захтјевамо од својих Епископа да остану и даље вјерни Богу а одани СРБству: Православљу и Светосављу, не само стојећи у цркви поред иконе Светог Саве, него и својим богоугодним дјелима, проносећи по цијеломе свијету његово учење и Светосавску СРБску славу и љепоту. СРБи су одувјек били и остали народ Божији, народ Светог Саве, који зато има пред туђим свијетом са чиме да се похвали, и да му покаже своје непролазне божанске вредности и људске драгоцјености, и са њима да се поноси во вјеки вјеков. Тражимо са правом од наших СРБских Епископа у дијаспори да они као прво своју паству жедну истине и правде Божије, слободно и храбро јуначки поуче основним истинама наше Свете вјере Православне, нашег милог и Богу драгог Светосавља, као врхунца хришћанске православне националне идеологије и СРБског начина живота. А као друго, наше Владике требају сложно и одлучно, громогласно свима да кажу, да наш богољубиви и слободољубиви СРБски народ Светог Саве, у Отаџбини и дијаспори или расејању, и наше вољено и Богу драго СРБство, није на продају!
Са Божијим благословом, Ваш у Христу Господу, о. Михаило Микић!
У наставку послушајте аудио запис
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
