Марко Јакшић: Циљ формирања анкетног одбора о Косову је да се народ са КиМ представи криминалним како би се Србија лакше одрекла Косова

Дугогодишњи посланик са Севера Косова у парламенту Србије у прошлим сазивима, такође годинама најутицајнији, али за многе у Београду и најконтроверзнији лидер Срба са Севера Косова, препознат пре свега по свом тврдом ставу према међународној заједници, као и по  истрајности у одбрани политике ДСС-а, Марко Јакшић, ових дана је интересантни саговорник. Члан је Анкетног одбора републичког парламента који је недавно јавности доставио извештај о злоупотребама у трошењу републичког новца на Косову и Метохији у протеклим годинама. Иако члан одбора, Марко Јакшић не подржава извештај.  Не негира да је било злоупотребе у трошењу средстава. Међутим, за њега је спорна намера формирања Анкетног одбора и рада на оваквом извештају. Истовремено прозива државне судске органе да се нису бавили питањем злоупотребе трошења новца на Косову током протеклих година. Ексклузивно за КоССев, Марко Јакшић говори о мањкавостима овог извештаја и улози ДСС у вршењу власти на Косову и Метохији у протеклим годинама. Откуд Ваше неслагање у вези са извештајем? Ја сам једини који је гласао против тог извештаја и као политичка странка – једино смо ми били против тог анкетног одбора, не зато што се трошио новац, него због циља и намере са којим је Анкетни одбор основан. Шта је била намера? Циљ и намера јесте да се кроз  једну негативну кампању, пре свега грађанима Србије –  Срби на Косову и Метохији предоче као криминалци и да се тако фактички створи ситуација у којој ће се Србија одрећи Косова и Метохије. Иначе, ако би се логика са којом је наводно основан овај одбор заиста и применила, онда би требало са много више права да се оснује Анкетни одбор за Србију, имајући у виду која су сва средства проневерена, покрадена…Онда бисмо имали Анкетни одбор за питање банака, па Анкетни одбор за питање Војводине. Када говоримо о банкама,  сви знамо да је на тај начин Србија опљачкана за најмање 5 милијарди евра, а да никоме нија пало на памет да формира анкетне одборе. Фактички, нема сегмента где се новац није трошио на незаконити начин. Друго питање које сам поставио јесте – зашто Анкетни одбор? Ваљда полиција и истражни органи треба да раде свој део посла, али се онда не би постигао циљ због којег је и урађен извештај. А главни циљ јесте да се Срби са Косова и Метохије огаде јавности Србије.

Шта је сам извештај показао? На медијима је извештај представљен кроз поруку о великој превари и пљачки Србије. Прича око трошења новца у великим количинама која постоји и у извештају је у ствари најобичнија лаж и то се видело по ауторима. У извештају се показало да је у року од 12 година, потрошено 2 милијарде 800 милиона евра. Међутим кад поделите ту суму са 12 година, то фактички  није велика сума. Ако се при томе дода да је од те суме, 450 милиона евра, како је и сам председник Анкетног одбора рекао, отишло на исплате дуга Лондонском и Париском клубу, а ради се о дуговањима која је Србија претходно узимала за изградњу термоелектране А и Б, хидросистема Ибар-Лепенац, онда је новац који су Срби  на Косову и Метохији трошили још мањи. Све ово само по себи говори да износ плата, пензија и свих других давања, није премашивало годишње више од 170 -190 милиона евра. А познато је да то и није нека сума јер је то само неких 0,2% БДП-а Србије. Шта хоћу да кажем? Желим да кажем да је у питању једна велика превара чији је циљ пре свега политичке природе, а не да помогне, или да се нова држава Србија наводно сада заштити. Па ваљда ће ту државу боље да штити полиција, тужилаштво, разни судски органи него што ће то да чине медији! У извештају су ипак наведени конкретни примери злоупотребе?! Извештај је непотпун, недоречен, произвољан. Узмимо пример откупа земљишта, кућа и станова. Давана је сума од 5, 7 или 10000 евра по ару за грађење Бабушнице, или неких малих места; међутим, цене плацева у Косовској Митровици се крећу од 20 до 30000 евра, стога – те цене нису чудне. Понављам, извештај је злонамеран, недоречен, тенденциозан, бави се, да тако кажем, маргиналним стварима, а истовремено покушава да прикаже једну озбиљну тему, као што је криминал – лоповлук који се наводно десио. Па је ли? Што се тиче  злоупотреба које се наводе у извештају, сигурно је да оне постоје. Не заборавите специфичности ситуације и присуства српских државних органа у покрајини од 1999, вакум који се десио. Јужније од Косовске Митровице су делови који нису најприступачнији за српске државне органе, који су са друге стране присутнији на Северу. Сигурно је да постоје неправилности, постоје одређене лоше одлуке, чак и криминалне активности. Зато сам и рекао да посао утврђивања истине треба да раде судско-полицијски органи, то не треба да ради штампа. Наш МУП је имао право да врши све контроле. Српски судски органи, уз тужилаштво овде, на Северу Косова је могло и требало да врши истрагу, а такође, уз све проблеме, да то ради и у другим деловима Косова. Зашто се то није радило, то је нека друга прича и тиче се онога што сам пре поменуо – потребно је у јавности огадити Србе са Косова и Метохије остатку Србије да би се Србија лакше решила нас у овој фази. Ипак, Ви сте члан Анкетног одбора и истовремено неко ко живи овде на терену. Имајући у виду шта је све наведено у извештају Анкетног одбора, вероватно сте исте појаве злоупотребе затицали на самом терену?

Можемо да кажемо да је злоупотреба било и то не треба ни да се крије, нити да брани оно што се дешавало. У извештају Анкетног одбора стоји да је Србија дала аванс за изградњу 120 станова, а да ни један од тих станова није изграђен, што је тачно. Србија је дала новац за изградњу старачког дома са 6000 квадрата, а сами знамо у Косовској Митровици да од тога нема ништа. То је такође тачно. Али оно што морам да поновим јесте да је наш МУП још 2005. године поднео кривичну пријаву против 38 лица због трошења тих средстава и пара. Суштинско питање јесте зашто тужилаштво и остали државни органи не раде, нису урадили свој део посла, него се преко тога формирао Анкетни одбор, а кривци остали на слободи! У извештају се поменуте кривичне пријаве МУП-а? Да, каже се да је МУП  у овом протеклом периоду поднео 38 кривичних пријава, али и да тужилаштво ни по једној кривичној пријави није радило. У ствари, није ни био циљ да службени органи раде било шта по тим кривичним пријавама, већ да се прича о томе у јавности заврти, а да се суштински заправо ништа не уради! Сама чињеница да на једној страни имамо једну од процесуираних особа – Бојана Радовановића, власника фирме „Мастерс“, који је у међувремену узет за тзв. заштићеног сведока, док на другој, ми још увек не знамо против кога је он заштићен сведок, који други људи требају бити ухапшени, говори у прилог томе да де факто постоје личности које садашњи режим штити, али и спољни фактори, такође – тако да они уопште нису доступни судству. Наглашавам да нико не жели да штити било ког лопова и остале криминалце, сви треба да одговарају, да се разумемо. Али не могу да буду тужиоци и полиција  пресудитељи, јер је то посао за оне који зато примају плату, судско-истражни органи –  тужилаштво и полиција. Да ли вам је познато против кога или против којих лица су подигнуте те пријаве? У извештају анкетног одбора стоји да је поднето 38 кривичних пријава, али ни у њему не стоје имена тих лица. Ја први нисам имао прилике то да видим. Председник Анкетног одбора је рекао да ко хоће да сазна детаље, он треба да се распита у архиву скупштине Србије за детаље у вези са тим, те да он није могао да све то стави у извештај који је на око 70-ак страна. Скупштина сигурно има те детаље, али ни ја, као ни остали присутни, не знамо имена особа против којих су поднете пријаве. Да се не осврнемо на питање 16 фиктивних купо-продајних уговора за куповину непокретности и на то да је Анкетни одбор затражио хитну истрагу по питању утрошених средстава за откуп непокретности у Северном делу Косовске Митровице. Да ли Вам је познато шта се догодило по питању те хитне истраге? Да ли је истрага већ започета? Ми у оквиру периода у којем се вршила купопродаја имамо два периода. Први период је негде до 2004. године, тачније од 2002. до 2004, док је други период негде од 2004. до 2008. године. Проблематичан је заправо период од 2002. до 2004. Потрошена је сума од 5 милиона евра за куповину непокретности. У појединим случајевима није ни исплаћена целокупна сума за те непокретности, било да су у питању куће, или да су у питању плацеви. Што је још трагичније и горе, највећи део тих уговора, од 2002. до 2004. уопште није преведен. А шта то значи? То значи да су  власници некретнина и даље Албанци. Дакле, 5 милиона евра је потрошено за некретнине, за које су у највећем делу и даље остали првобитни власници. Што се самих власника тиче, неки су имали среће, па су добили целу суму, а добар део је добио пола, или још мању суму. Хоћу да кажем да су потрошене велике паре, а да фактички није извршен превод  нити на државу Србију, нити на општину, нити на било кога другог. То је једна од злоупотреба која је требало да се истражи, а суд није радио свој посао. Што се тиче периода од 2004. до 2008. године, апсолутно је све урађено регуларно. Сви преводи и сви купопродајни уговори вршени су не у једном, него у два суда – УНМИК-овом и српском. У извештају Анкетног одбора објашњен је и начин на који начин су куповане стамбене јединице на Северу Косова, те како се више пута појављују иста лица која купују те објекте, а затим их поклањају косовско-митровичком округу, за период за који сте и Ви били одговорни? Нема ту нешто битно да се каже. Ја сам у Скупштини Србије, на седници Анкетног одбора управо о томе говорио и причао и имао у виду да су се пријављивала физичка лица која су откупљивала куће и станове за смештај интерно расељених лица. Не треба да заборавимо да смо на Северу Косова, негде између 2005. и 2006, имали два колективна центра – у Лепосавићу/ Лешку и у Звечану. Људе који су тамо били смештени требало је стамбено сместити и склонити из нехуманих услова, а са друге стране, омогућити им да остану на Косову и Метохији. Да се држава Србија појавила као неко ко откупљује некретнине од Албанаца, ми бисмо ризиковали да Србију у неком тренутку опет оптуже за етничко чишћење. Станови и куће нису откупљивани само од Албанаца, већ и од Срба који нису живели више на Косову и Метохији. Истине ради, потребно је знати да су сва она физичка лица која су се у том процесу појављивала као купци некретнина, те некретнине куповали на потпуно легални и регуларни начин, са преводом папира у два суда. Већ сам горе поменуо да је један био тзв. УНМИК-ов суд, док је други  био суд државе Србије. То значи да су купопродајни уговори оверавани на два места. У нашем суду се то физичко лице, након куповине, одрицало купљене имовине – куће, стана, у корист државе Србије, односно општине, да би потом некретнина била дата на коришћење породици са расељеним лицима. У периоду од 2004. све до 2008, па и 2009, власник свих непокретности пријављених у суду била је Дирекција за имовину државе Србије и то тако да су се физичка лица која су претходно куповала некретнине, одрицала те имовине у корист државе Србије. Наглашавам да је то био једини правни начин да купљене куће и станови буду део државне имовине Србије. У противном бисмо имали ситуацију, као што је било у периоду до 2004. да је Србија улагала паре, а да су Албанци и даље остајали власници. Анкетни одбор је јасно навео проблем појаве истих лица у куповини непокретности као индикативну чињеницу. На жалост, Анкетни одбор је то схватио на другачији начин, тенденциозно, да би она лица која су вршила откуп приказао у лошем светлу. Још нешто желим да напоменем – на крају свог говора, председник Анкетног одбора, Момир Стојановић, рекао је да су она лица која су се бавила откупом и другим стварима, за себе обезбедили велику материјалну и имовинску корист; штавише, да су се на рачун тих послова и обогатили. Био сам присутан током говора и на такву његову констатацију, ја сам такође констатовао да је управо он, Стојановић, пример тога да човек не треба нужно да живи на Косову и Метохији да би се обогатио. Рекао сам да је његова имовинска карта, дакле – Председника овог Анкетног одбора – доста подебела, а није ни живео, ни радио на Косову и Метохији. Истом приликом сам његову имовинску карту упоредио са имовинском картом бившег начелника Косовско-митровичког округа, Момира Касаловића, која се не разликује у односу на ’99, као што се разликује генералова. Иако је кроз Касаловићеве руке прошло скоро 10 милиона евра, Касаловић се данас налази на заводу за запошљавање, отац је четворо деце и дипломирани електро-инжењер. Такође сам замолио  господина генерала да нашег некадашњег начелника округа, а сада незапослено лице, запосли на својој фарми бикова у Алексинцу. Шта у ствари са овим хоћете рећи? Хоћу да кажем колико људи нису принципијални, колико паушално оптужују друге, а фактички не виде себе. Са друге стране, ја јасно видим да све иде у прилог политички мотивисаној акцији са једином жељом да се грађанима Србије огади простор Косова и Метохије, не би ли га се ова власт лакше одрекла! Вас су својевремено оптуживали да сте неко ко је спречавао развој здравственог центра у Косовској Митровици јер сте одбијали да запошљавате професоре са Медицинског факултета. Са друге стране,  у извештају Анкетног одбора се наводе злоупотребе у запошљавању професора са овог факултета у различитим здравственим центрима на југу Косова и Метохије. Јесу ли Вам познате оптужбе против Вас, и истовремено, шта кажете на овакве наводе из извештаја? Знам да се све време стварала слика о мени као да сам ја, да тако кажем – главни човек. Чак су ме и прозвали и краљем Северног Косова који се бави неким криминалним делатностима, од трговине нафтом, цигарама, дрогом, свега је ту било. Што се тиче навода из извештаја о запошљавању професора са Медицинског факултета по здравственим центрима, верујте ми, ја то стварно не знам. Ја сам имао прилике да о томе прочитам само у оквиру анкетног извештаја. Немам лични коментар на то, осим да се ови наводи морају озбиљно проверити,  имајући у виду да је доста тога паушално написано. У време када је Демократска странка Србије била владајућа странка, Ви сте имали утицаја на заједницу овде, на терену, али и на политичке догађаје у Београду. Многи ће рећи да сте на терену јачали политички утицај Срба са Севера Косова. Да ли можда увиђате и своје грешке? Ако их је било, шта бисте променили данас? Ја сам, као председник Координационог центра, 2002 – и избачен из тог координационог центра. Са Небојшом Човићем, који је тада био актуелан, нисам имао неки однос. Ипак, то сада то није важно. Могу да кажем да оно сто смо ми као ДСС радили док смо били одговорни за вршење власти, било је, да тако кажем – златно доба за положај Срба на Косову и Метохији. Плате које су Срби на Косову и Метохији примали, ишле су на 200%, Срби се нису хапсили као што се данас дешава. С друге стране, јачали смо институције српске државе. У том периоду је у потпуности враћен цео универзитет и фактички су институције Србије ојачале у сваком смислу. Можда је наша несрећа то што та власт није потрајала макар још једно годину дана, и мислим да бисмо онда дошли до једне такве политичке позиције да се данас не би  постављао проблем голог опстанка Срба, и то пре свега на Северу Косова и Метохије. Ми се нисмо светили политичким противницима, и то се  односи на садашњу гарнитуру власти, нарочито на Социјалистичку партију Србије. Најважније је урадити свој посао на частан начин, да нико сутра не може уперити прстом. Сматрам да су Срби дужни да ураде свој национални задатак, а то значи  да се боре за Косово и Метохију као део Србије. Па јесте ли урадили тај задатак? Мислим да смо ми на поштен начин радили и да немамо зашта да се кајемо. Нисмо се обрукали ни када је у питању имовина државе Србије, финансије, не дај Боже да смо укаљали образ на било који начин. Водили смо рачуна да пре свега заштитимо државу, јер смо желели да покажемо да можемо да радимо у нашу државну корист све оно што странци иначе раде за њихове државе. Ја лично мислим да смо направили један преокрет и показали да може боље да се ради. С поносом желим да кажем да нећете наћи Албанца који ће рећи да је од икога на српској власти у периоду од 2004. до 2008. године, добио било какву провизију за било какав купо-продајни уговор. Уосталом да је ишта било од тога – знало би се, верујте, имајући у виду велики број обавештајних служби које овде постоје, пре свега стране, а ту предњаче америчка и немачка. Да ли смо могли више да урадимо? Па сигурно да јесмо. Међутим, ни тада није било довољно разумевања за комплексност ситуације на Косову и Метохији, упркос томе што смо ми вршили власт и што је председник наше партије био и премијер. У влади је било разних струја, неки су навијали за једну, други за другу. Влада је могла и тада више да уради него што је иначе урађено и направљено. Неоспорно је да сте радили  јачању независности српског политичког корпуса на Косову и Метохији, пре свега на Северу. Међутим, пропуштена је прилика да се српска заједница изгради као одржива у економском и образовном смислу, па и у здравственом сектору, а то јесте било могуће с обзиром на то колики је био прилив новца. Како то коментаришете? Бизнис не трпи политички несређену ситуацију као што је овде. Новац који је стизао овде, служио је за решавање стамбеног положаја Срба. У Србији људи треба да знају да је добар део народа који је избегао из суседних општина морао да има услова да остане на Северу Косова и не напусти овај простор. Ја мислим да је свима нама стало да нас што више остане на Косову и Метохији. Фактички, данас не можете да прођете кроз Косовску Митровице од гужве. Види се да се успело у томе да се путеви ка Србији којима су одлазили расељени, да употребим ову реч  ’затворе’ и да они остану овде. А подсећам вас на огромне препреке које смо тада имали, као што је било успостављање УНМИК-ових царина, као и дугогодишњи страховити притисак којем смо непрестано као заједница изложени. На оваквом простору нисте могли у тој фази да правите фабрике, пре свега због малог тржишта на Северу Косова и Метохије, а не можете да избегнете границе које су овде постављене. Дакле, бизнис не иде на простор који није политички сређен. Не иде на простор где постоје инциденти, где нема сигурности и то  једно са другим не иде. Говорите о периоду до 2008? У том периоду Србија није могла себе да економски изгради, да стандард буде много већи. Са наше стране, ми смо довољно улагали, вратили смо пре свега Универзитет, нисмо одвојили општине од покрајине, него смо их везали у односу на покрајину и покушали смо на тај начин да се боримо за Косово и Метохију да добије фактички статус државе. У то време Приштина није контролисала Север Косова и Метохије, што значи да није могла да постане држава. Ако имамо просек да се за годишње добијало од 170 до 190 милиона евра за годину дана, а да рачунамо да су то плате, пензије, инвестиције и сва остала улагања, онда то није количина пара тако велика као што велики број медија то представља. Опет наглашавам да је то само 0,2% БДП-а. Штавише, лично мислим да је та сума употребљена на паметни начин, имајући у виду да је направљено више од 20 стамбених зграда. Тиме смо одређен број српског становништва, да тако кажем, ’укоренили’ на овом простору, и требало би да се деси чудо да они те станове сада и напусте. Као што сам и пре рекао, могло је више и боље, али  је приоритет био стамбено збрињавање тих људи, а тек онда неки економски развој. Извор: КоССев