Како НАТО малтретира српске породице

После свих ових година патње, малтретирања од стране НАТО-а, домаћих служби, служби из Србије све се је у неку руку стишало, али се није стишало у вашим животима. Те патње мало ко зна, односно знате само ви. Како се осећате данас после свих тих година?

Што се тиче тих дешавања, прошли пут смо причали на ту тему, а везано за тренутна дешавања, а то је да је породица мало боље, што се каже. С тим да је то далеко од неког просперитета и бољитка. У сваком случају наш народ каже: Жива глава, готова је мана“. Надати се бољем, молити се Господу Богу и биће то све добро.

Да се вратимо у прошлост, у време репресије према Вашој породици од стране НАТО снага и домаћих служби под руководством НАТО-а, да слушаоцима мало приближимо та дешавања. Какви су били начини притисака који су вршени на вашу породицу?

Нерадо се сећам тих догађаја. Покушавамо сви заједно, цела породица, да не причамо о томе и да једноставно избацимо тај период живота из главе, из разлога што то, само враћање на прошлост прави огромне проблеме. Једноставно речено, ми смо водили једну врсту рата. То се може упоредити са неком врстом специјалног рата који је примењиван на нама, где нисмо имали никакву могућност одбране, заштите од било кога. Притисци су били огромни. Оно што је битно рећи је то, да не постоје људска права када су интереси великих сила као што су САД, Енглеска…

Вама су на кућни праг долазили оперативци из САД, Енглеске са разним претњама.

Да, долазили су оперативци и обична војска и специјалне јединице и Гурке. Упадао је и тај обавештајни дио америчке војске који је заједно радио са делом италијанских снага. Појављивали су се у неколико случајева и Енглези.

Оно што је битно рећи за тај цели случај, не само код мене, то је да се тачно види после пар година да је то све координисано са једног места и да је једноставно циљ неки други. Ми смо превише малени за неке ствари у томе. Не желим да причам ништа осим истине, а истина је таква каква јесте.

Младене, познато је у јавности, када су пред хапшење Вашег оца биле расписане „општенародне“ потернице и уцене, да било ко, ко има било какву сарадњу са Вашом породицом, да ће бити кривично гоњен. Реците нам нешто о уценама на Вашу породицу и страних и домаћих служби.

Има детаља који се могу испричати, а има и који се не могу испричати јер није време за то. Али да појасним неких пар чињеница. Што се тиче почетка притисака, они су везани за подизање оптужнице. У тим моментима почињу притисци. Почињу прво од стране домаћих органа власти, који су потписали споразум о сарадњи са Трибуналом, а посланици српски су гласали под притиском за тај закон. То је урађено тако да они заокруже све, то што раде, да нико од њих не би имао неких последица. Једноставно, сви играју у рукавицама. Свима је је јасно да је ово само била проба за неки „напад“ на православну Русију.

Притиске је вршила и полиција Републике Српске, радила је Обавештајна сигурносна агенција БиХ, такозвана ОСА, радиле су разноразне службе из Србије. Америчка војска је имала највећи утицај. Мислим, да су сви остали који су се ту појављивали били под руководством америчке војске. Они су налогодавци, а њихов је и Трибунал. Они као војска су били само продужена рука Трибунала.

Да Вам не причам колико пута су упадали у кућу, колико су нас пута приводили током година. Начин на који су то радили је врло лукав. Прво „поклопе“ све правно да би после могли оправдати своје акције. Знате и сами где год дође војска, она преузима све инструменте власти. Од медија па свега даље. Скоро да не постоји ни један медиј у коме нема неко лице које ради за њих и контролише информације које иду у етер. Првиођења су била сваки други, трећи дан, а говорим о распону од шест до седам година. То су тешка малтретирања. Моја породица, односно нас троје били смо привођени око хиљаду пута. Хоћу да кажем колико они дубоко припремају када раде било шта. На пример медији, мало где сам се могао обратити. Ту је једна регионална телевизија где су они радо излазили у сусрет да се да неки демант, док рецимо државна телевизија коју финансира држава, а да не говорим о телевизијама које примају новац од међународнох организација. Сви су под њиховим утицајем.

Да ли Република Српска или Србија стоји у било којем смислу иза породице Жупљанин или у смислу одбране вашег оца?

Не. Не стоји Република Српска ни у једном смислу. Све што они раде, раде због дневно-политичких интереса и раде ради себе. Поистоветили су се са државом, као Луј XIV, „држава, то сам ја“. Заборавили су људе који су крварили, који су у тамницама, а то вешто прикривају. Видим и по новинама да имају контакт и са другим православним земљама и њиховим званичницима. Треба да буду контакти, да функционише држава, али сматрам да нису довољно искрени према својој православној браћи до краја.

Ви сте данас незапослени, Ваш брат, Ваша мајка. Да ли сте имали или имате проблема при тражењу посла. Да ли Вам се ико обратио да Вам помогне?

Што се тиче тога, не само да су нам укинули посао. И моја мајка је имала велики притисак, и око плате, а после је добила отказ. То није само слика нас. Држава не стоји ни иза кога. Немамо никакву помоћ од Републике Српске, а немају ни они горе у Хагу, и мој отац и остали. Нема институционалне подршке државе.

Они су свакодневно радили опсерварције, годинама су полицијска кола била ипсред куће, полицијско ауто испред посла, опсервације рођака и пријатеља, упади НАТО јединица у раним јутарњим часовима, плашење деце. Рецимо на селу моји рођаци имају доста мале деце и нимало није лепо да војска са фантомкама страши децу у три ујутро. Људи су доживљавали нервне сломове. Целој широј породици је прећено. Људи су остајали без посла, привођени су. То када траје годинама то утиче на психо-физичко здравље.

Значи НАТО је „ударио“ по читавој Вашој широј породици?

Да управо тако. Одузета су нам документа, личне карте, пасоши. Извршили су притисак на Суд БиХ, блокирали су сву имовину. Одузели су и имовину мога деде коју је дед преписао на мене и на брата. Никада није била имовина мога оца. Блокирали су је, односно нашли су начин како то да ураде, перфидно да нам то све одузму. Све када сагледам са ове тачке, видим колико сви остали други државни органи раде за њих. Навешћу вам пример да смо тек сада добили од Обдусманa за људска права БиХ одговор, а то смо поднели 2006. или 2007., а где је свако људско право прекшено на нама. Они су то једноставно проронгирали, причали нам бајке, да би сада добили папир у којем се каже да немају доказа, да би ми требали донети нове доказе.

Хапшени су чак и ваши адвокати.

Истина је. Хапсили су све. О томе могу сведочити и адвокати. Жалили смо се и Омбдусману, али они ту ништа нису могли или хтели урадити јер је то све поклопила НАТО војска. Шта рећи када се хапсе и адвокати? Било ко да ради, било какав пословни контакт са породицом Жупљнин би био процесуиран као помогач у финансирању скривања хашких оптуженика. Што се тиче свих ових ствари, то могу посведочити пријатељи, кумови, породица, а и мој кум Томо Ђурић ће вам испричати пар ствари везаних за ову тему.

Томо Ђурић: Били су страшни притисци од стране НАТО алијансе. На пример упадали су у стан униформисани војници рано ујутро, а ја сам од стране њих проглашен као јатак Стојана Жупљанина и Радована Караџића. Тада сам имао 2006. године 25 година. У свим медијима сам окривљен као јатак.

Какав је био њихов однос према Вама?

Томо Ђурић:Веома јако су лупали на врата. Чула се је јака бука, пушке на готовс. Нека девојка је стајала иза и снимала камером. Да је била већа бука можда би и запуцали па би та камера можда и „заћутала“. Нисмо ништа „угодно“ од њих очекивали и доживили, али смо знали да је то такав протокол, јер они ту нешто морају да ураде, да учине породици Жупљанин, да не дају да се ни пријатељи ни кумови не друже са њима. Застрашујуће је то када вам војници стране алијансе упадају у кућу. Не знам да ли би се са самном десио исти сценарио као што се десио у пар српских породица где су људи страдали од НАТО војника. Тада су сви били привођени, и од стране домаћих власти су вршене уцене за своју егзистенцију. Било ми је прећено да нећу никада моћи да почнем да радим. Доживљавали смо немогућу репресију. Такође, ко год је улазио у кућу Стојана Жупљнина био је привођен, саслушаван.

Младен Жупљанин:Испричаћу вам случај везан за мога брата, када су га оперативци из ЦСБ Бањалука дигли из кревета и стрпали га у ауто, без обзира што је годину дана пре тога Високи представник БиХ Мирослав Лајчак по свом декрету одузео сва лична документа, пасош и личну карту, а МУП је издао папир у којем пише да је то лице са тим подацима које не смије напуштати територију и да он служи само за неку интерну употребу. Шта се дешава. Узимају брата Павла, стрпају га у ауто и одвезу га у непознатом правцу. После смо сазнали да га воде у Нови Сад и Београд. Тамо су га чекали агенти Ције и Трибунала заједно са оперативцима службе. То је рађено у Србији, која је тада говорила да не ради ништа са страним обавештајним службама. Они су заједно радили на лоцирању оца Стојана и после неуспешног покушаја хватања њега, и Павла који је служио као мамац у тој причи, вратили су га на државну границу. На државној граници долази до следеће ситуације. Они су при улазу у Србију ушли лагано, без проблема, а када су излазили из Србије, човек на граници, полицајац, је тражио документа од свих. Они су дали своја документа и рекли да не треба за лице које је иза њих, пошто су они полицајци. Полицјац је инсистирао на томе и тражио документа и за Павла. Брат Павле је извадио папир од Високог представника (којим се забрањује излаз из државе) . Полицајац на граници је рекао да не смију то да раде и да је то државна отмица, јер се лице води преко границе у ауту које нема ознака полиције. Када су се враћали настао је проблем са полицајцем и они су звали своје везе у Србији. Том полицајцу на граници је наређено да не пише ништа, извештаје, и да их пусти да се врате у Републику Српску. То је кривично дјело или државна отмица, да држава ухапси свог држављанина и одведе на територију друге државе, а лице нема право преласка државне границе.

Када приводе мимо процедуре, они који долазе и приводе нас, дођемо у објекат полиције, на пријавници кажу да не записују ништа, да нема евиденције улаза и излаза, у смислу тога да би се они после могли правдати да они нису ништа радили мимо процедуре. То су радили у ЦСБ-у Бањалука. Већина тих привођења су била таква да те ставе у ауто и одвезу у подрум. У подруму је лифт који иде директно до канцеларија, тако да нисмо пролазили контролу . Сада званично, када би ви дошли, испало би да смо привођени пар пута. У ствари то је било, много много, више јер су заобилазили редовне правне процедуре.

Павле Жупљанин:Омбдусману за људска права БиХ обратила се наша мајка Дивна, 12. 03. 2007. године са једним разлогом, а то је да укаже на разноразне организације и утицаје који се спроводе приликом опште потраге за нашим оцем, односно да се проба потражити заштита. То није уродило плодом, зато што сама та институција, је на први одговор и то усмено, саопштила да ни неки други нису имали права и да ми не подлежемо тим правима.

Добили смо недавно, 03.03. 2014. одлуку о затварању предмета из разлога што је протеком од три године потребно прибавити нове информације поводом жалбе и у складу с тим обновити поступак. Ово је једна срмна-апсурд одлука институције чији је задатак заштита људских права. Образложење на пола стране, а све у супротности са сврхом и циљем те институције.

Нама су у једном моменту одузета документа од стране Високог предстваника Лајчака. Кршења закона су се дефинитивно десила, јер сам без икаквих докумената прешао границу. На то све морате да пристанете, а овде добијамо папир од институције која треба да пази на кршење права.

Морам да напоменем када је мајка предавала захтев Омбдусману БиХ, а како је он рекао да ни Ратко Младић, исто тако није поштовао људска права другим.

То је био усмени одговор Омбдусмана за људска права БиХ.

Вања Савићевић – Глас Русије