Како бранити Републику Српску данас

У свету данас постоји само једна глобална револуционарна сила: САД и њени војно-обавештајно-дипломатски инструменти оличени у акронимима попут НАТО, УСАИД, НДИ, НРИ, ИРИ, НЕД, ЦИА, НСА, ДИА, они мање познати, који се броје у стотинама, и скоро потпуно непознатих, које се броје у хиљадама. Наравно, кључну подршку у организационом, логистичком, теренском, медијско-пропагандном и финансијском смислу пружају одговарајуће службе савезничких, односно вазалних западних држава: на првом месту Велике Британије, Канаде, Аустралије, Немачке, Француске, Холандије, Норвешке, Шведске, Белгије, али и осталих НАТО и ЕУ држава, као и, у многим пољима, Јапана. Не треба заборавити ни водеће међународне институције попут УН, ОЕБС, Савета Европе, Светске банке, ММФ, ЕБРД, чије су мисије углавном под одлучујућом контролом или утицајем водећих западних држава. И, на крају, али сигурно не најмање важно, ту су и велике медијске куће и мреже, које имају опсег, значај и утицај или на глобалном нивоу, или бар на нивоу моћних западних држава, али и медијских потрошача ван тих земаља.

Цео тај огромни, сложени глобални апарат, који комбинује војну, политичку, дипломатску, медијску, економску, интелектуално-образовну и мас-културолошку моћ, у служби је не само одржавања постојећег западног поретка заснованог на моћи најкрупнијих финансијских олигархијских кругова, тј. терминалној фази капитализма најсличнијој оној коју је описао Карл Маркс – већ и гутању преосталих делова земаљске кугле који још увек нису пали под његов одлучујући утицај. Другим речима, свака земља која се из било којих разлога опире пуној интеграцији у тај систем је, по аутоматизму, мета ако не отворених онда субверзивних, подривачких напада од стране неких од инструмената ове глобалне хидре.

Осим што оваква ситуација већ, у реалполитичком смислу, сама по себи представља неравноправну борбу, ту је и додатни проблем преовлађујућег духа времена, који је још увек претежно материјалистички оријентисан. Другим речима, чак и да постоји државно руководство које је спремно да се упусти у ову неравноправну борбу, проблем је, ако не у већинском, а оно у значајном делу становништва, које још увек жуди за идеалом западног материјалног благостања, и вреднује учинак политичке власти само у смислу њеног стварног или перципираног напретка ка том циљу.

Срећом, данашњи светски поредак ипак није једнополаран какав је био до пре само неколико година. Појавиле су се, односно у довољној мери се обновиле, бар две велике силе које постају такмаци глобалистичког Запада: Русија и Кина. Оне још увек не представљају идеолошку алтернативу, јер и оне суштински прихватају западна правила игре, односно нису изградиле конкурентни или бар битно другачији цивилизацијски модел који би претендовао на универзалност онако како то чини западни. Кина чак јасно даје до знања да је она, као што је увек била, „царство за себе“, заинтересовано за најбоље односе са свима али незаинтересовано на ширење свог сопственог модела на друге.

Русија се налази у међуфази. Очигледно је да тежи успостављању неког алтернативног модела, заснованог на мешавини руске царске и ромејско-византијске државне традиције духовно-световне симфоније и савремених западних економских, политичких и технолошких тековина и стандарда, али то још увек није јасно дефинисано, односно прави пут се није још у потпуности отворио. С друге стране, по својој суштини, традиција цивилизацијског модела којем је припадала Русија (изузев совјетског доба) не подразумева агресивно наметање сопственог модела, већ ширење његовог утицаја, на начин много сличнији моделу тзв. византијског комонвелта, који се дан-данас најбоље огледа у аутокефалности помесних православних цркава. Простије речено, Русија својим савезницима не покушава да наметне ни политичко-економско-културне моделе, нити да им пише правила унутрашњег друштвено-политичког живота и понашања. То је, у српском случају, мимо традиционалних пријатељских веза и нераскидивих верско-културно-историјских спона, чини најпожељнијим и најподеснијим партнером, И, више од тога – то чини Русију јединим могућим правим савезником у борби против агресивног наметања западних модела и, још опасније, западних интереса на српском државно-етничком простору, поготово пошто су западни интереси – оличени у подршци како неоколонијалним тако и великохрватским, великоалбанским, неоосманистичким и исламизирајућим пројектима уопште – суштински супротстављени српским животним интересима, и не испољавају никакву намеру да такав став чак и преиспитају, а камо ли промене. Чак и да се такви наговештаји појаве – ко би им уопште више и веровао?

Стога је савезништво са Русијом суштински интерес сваког политичког руководства које жели да сачува и гаји какву-такву државно-политичку независност. Тај интерес је посебно изражен када је реч о Републици Српској, која се све чешће помиње као следећа мета глобалистичких протагониста тзв. обојених револуција, а чији се опстанак као равноправног ентитета унутар Босне и Херцеговине пословично доводи у питање најпре од стране представника политичког Запада (као и протагониста различитих струја светског ислама) док, с друге стране, једино Русија отворено и активно подржава опстанак Републике Српске.

Срећом, садашње руководство Републике Српске све отвореније испољава тежње за чвршћим односима са Руском Федерацијом. Међутим, ти политички кораци треба да буду праћени и одговарајућим корацима на другим пољима, најпре на медијском, културном и привредном плану:

– Потребно је отворити медије Републике Српске за веће присуство програма који упознају гледаоце са свим аспектима Русије – савременим, историјским, културним, као и са вековним српско-руским везама и заједничким тачкама и тежњама.

– Потребно је максимално олакшати пословање руских предузећа и предузетника у Републици Српској, с тим да треба да буду фаворизовани респектабилни привредни субјекти и предузетници, са добром репутацијом у самој Русији, уместо мутних тајкунских комбинација на које су алергични и сами Руси.

– Такође је потребно активно радити на отварању прилика за пословање привредника и предузећа из Републике Српске у Руској Федерацији.

– Потребно је искористити све могућности културно-образовне размене између Републике Српске и Русије, са посебним нагласком на ширењу програма учења руског језика.

Неки ће рећи да пренаглашено окретање Републике Српске Русији носи са собом огроман ризик изазивања незадовољства западних држава. Одговор на то је једноставан: западне државе никада нису биле наклоњене Републици Српској од њеног оснивања. Оне су је, у најбољем случају, третирале као нужно зло ограниченог века, с којим што пре треба окончати, односно утопити га у унитарну БиХ. Вреди поновити, та западна тежња не показује никакве знаке јењавања, нити би геополитички и економски интереси данашњег Запада то дозволили. Стога ту Република Српска нема шта да изгуби. Напротив, она само може да заслужи још већу пажњу и помоћ свог јединог природног савезника у свету данас (изузимајући привремено спутану Србију и кризом-захваћену и од ЕУ уцењену Грчку). Наравно, предуслов за ово је добијање јасних и чврстих гаранција од Русије да ће на конкретан начин пратити такве потезе Републике Српске и да ће свим доступним средствима гарантовати и бранити њен опстанак, односно понети се као истински савезник.

Наравно, окретање Русији само по себи не може да буде довољно. У кризним временима најважније је ипак суштинско јединство између државног руководства и народа. Нужан предуслов за то је јасно схватање да ово јесу кризна времена – и у економском и у државно-политичком смислу. У таквим временима, народ може да буде мобилисан да брани своју државу само ако осећа суштинску повезаност са њом, односно са њеним институцијама. Ако тога нема, никаква спољна савезништва ни политичке пароле или краткорочне популистичке мере не могу да гарантују опстанак државног организма.

Већ је напоменуто да данашњи светски поредак најближе одговара позној фази капитализма према Марксу. Огромна већина популације која живи под таквим системом осећа мању или већу отуђеност од система, поготово у кризом-захваћеним државама. Ако изузмемо супер-богате, који су овакву кризу углавном и изазвали или на њој профитирају, не осећа се нека нада у светлију будућност у скорије време. У таквим околностима, оно што је најважније је пружити људима бар минимални знак државне солидарности са њиховим животом. Ако се више и не очекује просперитет, нити га је могуће обезбедити, оно што може да се понуди је бар правда, подела терета кризе, вођење примером одрицања, већа транспарентност владања и доношења одлука, проактивни дијалог са опозицијом, каква год она била. И, најважније, народ треба преко медија и других начина, попут редовних трибина, држати у току свих најважнијих државних питања. Народ треба да осећа да је укључен у сопствени јавни живот.

Треба се само сетити целог ратног периода 1992-1995, да би се схватила важност опште народне укључености у јавни живот. Тада се та масовна укљученост у државни живот највише спроводила посредством општег учешћа у одбрани Републике Српске. Тако ангажован народ не само да је изнедрио данашњу Републику Српску, већ се и одупро свим спољним покушајима да се спречи њено успостављање. Чак и када су политичари, па и државни врхови Републике Српске и тадашње СРЈ, били поколебани, као нпр. у случају понуђеног Венс-Овеновог плана, народно расположење, верно пренето путем народних посланика у Скупштини Републике Српске, није дозволило попуштање. Чак и у условима потпуне изолације и униполарног поретка у поређењу са којим овај данашњи делује као сушто оличење демократске мултиполарности, народ није дозволио да политичари поклекну и прихвате диктат – не само од највећих светских моћника тог времена, већ и од руководства саме Србије. Стога је важно и у данашње време обезбедити највећу могућу народну ангажованост и укљученост у политички живот земље.

Ово су само неке од мера које било које руководство Републике Српске могло да размотри у циљу учвршћивања државе и спречавања могућности споља диригованих смена или наметања власти:

На првом месту треба предузети суштинске кораке у циљу враћања или јачања поверења између грађана и државе, јер само смањење отуђења на тој релацији може спречити или сузбити појаву ванинституционалних покрета чији је крајњи циљ дестабилизација Републике Српске:

– Бар по један национални телевизијски, радио и интернет медиј треба да буде искључиво у служби Републике Српске, без и најмање примесе страног утицаја,

– Треба што пре институционализовати комбиновани руско-амерички модел регистрације свих организација које примају финансијску помоћ од страних држава и других иностраних ентитета,

– Док се та институционализација не деси, битно је обезбедити да се, путем медија, такве организације јавно и јасни идентификују, поготово ако пропагирају било какав облик „изласка на улице“ и ванинституционалног отпора,

– Уопште, сваки јавни учесник у политичком животу треба да буде обавезан, или у најмању руку наведен, да се јасно изјасни о свом виђењу државно-политичког статуса Републике Српске, тј. да јасно изјави, укључујући и написмено, да ли је за очување Републике Српске као државно-правног ентитета (унутар или ван БиХ),

– Државни медији треба редовно да буду отворени за припаднике парламентарне политичке опозиције, и да омогућавају редовну квалитетну дебату између различитих политичких опција,

– Поготово треба обезбедити квалитетну јавну дебату, уз учешће представника власти и опозиције, о кључним питањима попут будућности РС унутар БиХ, НАТО-интеграција, ЕУ-интеграција, веза са Србијом, веза са Русијом,

– По угледу на јавне разговоре са нацијом Владимира Путина, представници власти треба да организују сличне, редовне форуме, путем електронских медија,

– Треба направити видљиве, правосудно потврђене кораке у сузбијању корупције у државном апарату, ради повратка или јачања поверења грађана у институције,

– Видно ставити под контролу манифестације или симболе јавног расипништва, као што је  нпр. возни парк луксузних државних возила или велике плате за седење у разним управним одборима,

– Због опште разочараности и замора политичким странкама, увести за почетак бар једну доказано независну, ванстраначку личност на кључно место одлучивања у власти, уз претходно јавно доказиво, писмено утврђивање циљева и услова рада,

– За почетак, треба бар један сектор привреде јавно и доказиво отворити за равноправну тржишну конкуренцију, како би се показало да постоји економска перспектива мимо политичко-коруптивних канала,

– По америчком моделу, треба почети са стварањем услова за институционализовану сарадњу између науке и привреде, за почетак на бар једном пољу у којем се могу постићи најбржи и највидљивији резултати,

– Треба максимално поспешити домаће предузетништво и примену домаћих технолошких и идејних решења, кроз државно-спонзорисана такмичења, новчано и медијски, тако да то постане ствар престижа,

– Максимализовати могућности које нуде специјалне везе са Србијом, и стално их проширивати,

– Одлучно бранити и промовисати право на сазнавање пуне истине о догађајима у Сребреници од 1992. до 1995, и јавно представљати сва нова сазнања суду јавности,

– Наставити инсистирање на повратку свих незаконито или нелегитимно одузетих дејтонских права и овлашћења, као тековине борбе целог народа.

Наравно, овај списак не треба схватити као коначни или идеални, већ само као општи путоказ. Суштински, осим инсистирања на пуном поштовању тековина Дејтонског споразума као минимума којим се може дефинисати Република Српска, најважније је да народ поново осети на масовном плану да је држава у којој живи истински његова, да ће умети да препозна и награди вредност, труд, таленат и некористољубиво родољубље, и да је спремна да створи амбијент у којем ће највећи број грађана моћи да развије своје дарове и способности или да добије прилику за напредак. У данашњем кризом-захваћеном свету, малобројност одређене државе јој даје прилику да уради ствари које су у другим државама много теже изводљиве. Као што је теже такве државе одбранити, лакше их је и преобразити или унапредити. А, што се тиче Републике Српске, српске државе у којој је родољубље најбоље (само)организовано и најмање упитно – неуспех једноставно није опција.

Александар Павић – ФСК