Волфовицева доктрина и Владимир Владимирович „Хитлер“

Руски председник Владимир Путин ни пре украјинске кризе није спадао у омиљене ликове западних политичара, пре свега оних из Сjедињених Америчких Држава, али га, ипак, уз многе мане које су му приписивали, донедавно нису поредили са вођом Трећег рајха и највећим злочинцем 20. века. Све док се гђа Хилари Клинтон није сетила да изјави како се Путин брине за Русе у Украјини као што је то чинио Хитлер за немачку мањину у Пољској и Чехословачкој.

Метафору је стекао захваљујући томе што је одбио да призна побуњеничку владу у Кијеву, створену после вишемесечних демонстрација и крвавих обрачуна, а затим је и “потврдио” прихватањем резултата референдума на Криму, којим се огромна већина грађана изјаснила за одвајање од Украјине и припајање Русији. У Вашингтону су овај чин самоопредељења народа препознали као сасвим јасан знак руске интервенције. С тачке гледишта Беле куће лако објашњиво, јер га она није ни расписала, ни одобрила, још мање надгледала. Њено реаговање на догађаје последњих неколико месеци у Кијеву и на Криму пример је огољене дволичности, какву грађани Србије већ годинама добро осећају на својој кожи, а може и да подсети на чувени двомисао из романа “1984” Џорџа Орвела, према коме је сасвим могуће истовремено веровати у два потпуно супротстављена појма.

Догађаје у Украјини и Кијеву, “спонтану” побуну грађана који су изненада схватили да не могу да замисле живот ван Европске уније, те су организовали демонстрације и смакли са власти легитимно изабраног председника Јануковича, знатно је лакше разумети ако се има увид у “Националну одбрамбену стратегију Сједињених Америчких Држава”, познату као “Бушова доктрина”, мада је њен прави аутор Пол Волфовиц. Овај некадашњи амерички амбасадор у Индонезији, помоћник државног секретара за одбрану и безбедност САД, својевремено и председник Светске банке и професор универзитета, убраја се у истакнуте неоконзервативце – јастребове. Занимљиво је да је до 1981. био демократа, а онда је постао члан републиканске партије. Забележено је и да је он, само два дана после рушења њујоршких Кула близнакиња 11. септембра 2001, заједно са Роналдом Рамсфелдом, државним секретаром за одбрану, чији је био помоћник, почео да се залаже за војни напад на Ирак и припрема планове.

Пол Волфовиц

Да ли је сличне идеје имао и за Украјину, засад још није познато, али би се нешто могло наслутити из појединих делова његове (Бушове) доктрине:

“Наш примарни циљ је спречавање поновне појаве новог супарника на територији бившег Совјетског Савеза или другде, који би могао да угрози поредак настао после распада Совјетског Савеза. То је главна брига у новој регионалној стратегији, која захтева наше напоре како бисмо сваку непијатељску силу спречили да доминира регионом, чије би сировине, уз чврсту контролу биле довољне да омогуће настајање нове светске силе.

Сједињене Државе морају испољити водећу улогу неопходну за стварање и заштиту новог поретка и стављање до знања могућим конкурентима да и не сањају о озбиљнијој улози или заузимању одлучног става у заштити сопствених интереса. У незаштићеним регионима морамо озбиљно узимати у обзир интересе развијенијих земаља како бисмо их предупредили у намери да угрозе нашу водећу улогу или измене постојећи политички и економски поредак. Морамо обезбедити механизам за спречавање конкурената и да играју значајнију улогу на националном или светском нивоу”.

У вези са Волфовицевом доктрином занимљиво је да је управо ових дана директор ЦИА неким својим послом “случајно” навратио у Кијев и посаветовао нову украјинску владу, састављену од комичних личности скупљених с коца и конопца, да од Уједињених нација тражи помоћ за одбрану од “руске интервенције”. Иако Уједињене нације у великој мери издржавају Сједињене Америчке Државе, можда им, ипак, неће бити лако да на такав могући захтев одговоре позитивно.

Ономе ко није разумео Волфовицеву доктрину остаје само да се чуди што је и Владимир Владимирович Путин у галерији Стејт департмента добио место новог Хитлера. Овакво поређење, међутим, није ново и не представља изузетак, већ је пре правило и спада у уобичајене метафоре америчких државника и председника. Хитлер је сваки председник неке стране државе који на овај или онај начин угрожава “животне интересе” САД, док он, заправо, само настоји да заштити интересе своје земље.

Стога је потпуно природно што је Џон Кери сиријског председника Башара Асада назвао Хитлером, али ни он нема ауторско право на ту метафору. И Фидел Кастро је својевремено заслужио исто име, а “кум” му је био Џон Мекејн. Салвадор Аљенде из Чилеа, Мануел Норијега из Панаме, Данијел Ортега из Никарагве, Слободан Милошевић, Јасер Арафат из Палестине, Моамер Гадафи из Либије, Махмуд Ахмадинеџад из Ирана и Ким Џонг Ун из Северне Кореје такође су постали имењаци.

Неизвесно је само ко ће им се у ближој и даљој будућности придружити.

Војислав М. Станојчић – НСПМ