Епископ Григорије: Треба стварати јединство, а да се притом не укидају различитости

Реформа је истрошена реч, уморна баш као што смо и ми уморни од реформи, каже у интервјуу за „Блиц” епископ захумско-херцеговачки Григорије.

– Треба нам обнова, а не реформа. Нешто попут пролећа. Не можемо рећи да је пролеће реформа зиме, али можемо рећи да је то обнова живота. У Цркви као заједници све се покреће од Васкрса и све иде ка Васкрсу. А Васкрс је управо то, обнова живота, победа живота, сам живот. Људима и не треба реформа, просто им је потребан живот достојан човека. Човек је створен да буде биће радости и живота, а не биће туге и смрти. Зато бих био најсрећнији када бисмо причали и када бисмо слушали о радости живота, каже владика Григорије.

Патријарх Иринеј у Ускршњој посланици позива на јединство и слогу са СПЦ. Да ли нам само слога недостаје?

– Позив на слогу, у суштини, увек значи позив на љубав. Јер никада слога не може постојати у оном смислу да се сви слажу у мишљењима и да постоји општи консензус о свакој ствари. Једино истинска љубав може међу људима стварати јединство а да се притом не укидају различитости. Отуда и патријархов позив на једниство и слогу: то је позив људима да се не деле, не мрзе, него да воле један другога онаквом љубављу каквом Бог воли нас. Дакле, када долази из Цркве позив на слогу и јединство, то није позив на пуко идеолошко јединство, него на јединство у Христу који је на крсту раширио руке и загрлио све, чак и оне који су га распињали. Подвлачим, као што поделе не ваљају, тако су различитости добре. Уколико би се тражила слога која подразумева укидање различитости, то би било супротно јеванђељу.

Да ли је излаз у још нечем, а не само у слози?

– Наравно, али треба увек почети љубављу, јер она све покреће из мртвила и носи ка животу. Свако дело које се чини мора да буде прожето вољом за добро. И када људи зидају зид и орезују виноград, и саде малину и беру трешњу. И кад пишу роман или песму, када воде град, државу или Цркву, ништа им не вреди ако љубави немају. Чини ми се да смо у последњих 20-30 година изгубили много животне енергије, живота, задобили много рана на телима и у душама због тога што наш почетак, наш први корак често није био из љубави. Све ово што говорим звучи помало нестварно, али то је једини пут који има смисла. Све друго завршава се у бесмислу и пропасти.

Прошле недеље били сте код председника Томислава Николића. Како је изгледао ваш сусрет, с обзиром на доста написа о вашим критикама председника?

– Одговор на то питање је јасан унапред. Без обзира на различитости између Томислава Николића и мене и без обзира на све те написе и на све што догађало у том односу, мислим да је важније да покажемо љубав и достојанство него да наше различитости изазивају поделе. И оно што је још битније, као људи који се налазе на челу једног народа и једне црквене области, морамо бити слуге јединства. То је једна од основних наших служби и у том погледу наш је сусрет за мене био радост и превазилажење подела и делање на општем јединству нашег народа и у Србији и изван Србије. Нажалост, све ово добро, које се десило захваљујући посредовању доктора Бошка Ђукановића, за зле људе није добро, јер за многе људе различитост подразумева мржњу и поделе. Понављам, различитост мора бити сачувана, али се поделе морају превазилазити. Ми смо успоставили односе. Нема ништа значајније од сусрета лицем у лице. Свако од нас носи своју прошлост, рве се са садашњошћу, али свако жели добру и лепу будућност.

Како гледате на формирање нове владе у Србији коју називају и владом националног спаса?

– Требало би да свака влада буде влада националног спаса. Али нема те владе која може све да уради сама. Требају нам сви људи који имају воље и памети. Професори универзитета, најбољи људи у било којој научној области морају добити свој простор, макар се они не свиђали влади или влада њима. Једино таква влада може да буде влада спаса.

– За месец, два отворићемо велелепну болницу у Невесињу за чију је изградњу 1.000.000 марака поклонио ктитор који је пре тога направио предивну црквицу у Невесињу. А то је г. Михајло Лабало. Чудесна је то прича и чудесно пријатељство с човеком који се, нажалост, упокојио пре пар година. Требало нам је још два милиона марака да болницу завршимо и да служи народу, али све је стало и запело. Онда сам разговарао са председником Републике Српске г. Милорадом Додиком и изврсним лекарима пореклом из Херцеговине и замолио сам их да велико дело нашег ктитора не пропадне. На велику радост, и моју и многих у Невесињу и Херцеговини, наша молба није игнорисана и ускоро ћемо отворити болницу. Томе се радујем као што сам се радовао изградњи било које цркве. Болницу смо градли на најсавременији начин, али смо и мој покојни пријатељ и ја били свесни да нема добре болнице без добрих лекара. Онда сам се обратио пријатељу, угледном хирургу и академику Предрагу Пешку и замолио га да лично руководи свим оним што ће се тицати лекарске услуге. Пристао је упркос многобројним обавезама. Са трепетом очекујем да коначно добијемо болницу које се не би постидели нигде у свету.

Исто искуство имамо и са нашим обдаништима у Требињу за које сваке године буде пријављено стотинак деце које не можемо да примимо, што је знак и њиховог доброг рада. Када би Бог дао да будемо у могућности да помогнемо и у просвети и у основним и средњим школама. Не само ми као Црква, него сви. Мени се уистину учинило да су школе и болнице, када су у лошем стању, најочитији одраз и слика нашег духовног стања. Ако и када то повратимо, онда ћемо моћи да се надамо напретку.

Блиц