Драга моја Мери! Опрости што ти нисам писао ево читаву недељу. Био сам на третману за психолошку рехабилитацију у нашој бази у Румунији. Морам теби да кажем, десило се нешто страшно. И то не само са мном, него са целокупном поставом нашег храброг разарача «Доналд Кук». Наш разарач наоружан је најбољим системима за уништење противника, нема тог авиона, ракете или подморнице коју ми не би могли пресрести. Наш систем “Иџис” може да обори чак две балистичке ракете. На том броду могу да служе само најбољи морнари, одважни и они који презиру смрт, попут бивола из Аризоне.
И тако мила моја, када је наш “Доналд Кук”, ушао у Црно море како би тамо високо подигао заставу слободе и демократије, капетан нас је постројио на палубу и одржао говор: “Момци, пред нама је веома важна мисија – да продемонстрирамо неустрашивост Америке пред распојасаним руским медведом. Ви сви знате да су Руси одузели од демократске Украјине половину територије у виду Крима и да се спремају да ставе шапу и на другу половину.
То је претња нашим националним интересима, зато што ми не можемо никоме дозволити да узима нешто на шта смо ми могли ставити шапу. Демократске и слободољубиве снаге у Украјини још су младе, и ми морамо показати Русима каква поуздана заштита штити младу демократију. Немојте сумњати да ће руски медвед опоганити гаће када види такво оружје за одмазду, као што је наш “Доналд Кук”. У овом тренутку искушења, од вас се захтева храброст, узајамно деловање и дисциплина”.
Ми смо три пута вриснули “хоп-цуп-ура!” и почели смо се припремати да покажемо Русима шта их чека уколико дигну руку на другу половину Украјине. Сутрадан, када је наш брод кренуо у правцу Крима, ми смо угледали на небу руско летеће корито које се зове јуришни СУ – 24 и производи се још од времена кад су наши родитељи ишли у основну школу. Када смо на предавањима у војном колеџу изучавали тај раритет, смејали смо се над његовим карактеристикама.
Он је погоднији за наводњавање или хемијско ђубрење поља или за избацивање дечијих играчки из ваздуха. Дакле, када се зачуо аларм, ми смо пожурили на своје борбене положаје, предосећајући како ћемо се поиграти мачке и миша са тим гласником из прошлости. Ја сам чак успео да се опкладима са Едом да ћу ту зарђалу гвожђурију имати више пута на нишану од њега. Он управља истом таквом брзометном направом “Фаланкс” као и ја, а од ње, како смо мислили, нема спаса.
…Ми смо руског пратили локатором док није дошао у зону гађања, да би га потом маркирали. Међутим, када је он ушао у ту проклету зону, почела је мистерија. Прво су се угасили наши локатори, потом су се искључили показивачи циља “Фаланге” и комплетан “Иџис” био је избачен из строја.
Наш предивни “Доналд Кук” љуљао се на таласима попут мртве корњаче. Испоставило се да је тај проклети руски отпад метала, СУ-24, укључио апаратуру електронског ометања опреме и понос наше флоте претворио се у нашу срамоту! А Руси су почели да се над нама отворено изругују.
Он је над нама извршио 12 пробних јуришних летова, путовао трбухом по нашим локаторима, заглушивао нас буком мотора, једноставно нам је свима стављао до знања да на таквом усраном кориту може да плива само усрана посада… Приликом одлетања махнуо нам је крилима, а Едију се чак учинило да нам је показао средњи прст десне руке. Али мислим да се то Едију учинило, јер су нас у војном колеџу учили да Руси уместо средњег прста показују “шипак”.
Мери, не можеш ни замислити шта се са нама десило! Такву срамоту нисмо преживели никада у животу! Неки наши момци су плакали као деца, други су ударали главом у апаратуру која не реагује, виши асистент је наочиглед посаде попио наискап флашу вискија и из свег гласа се дерњао по броду: “Тај ужасни руски “Хибини” (руски систем за електронску борбу – Д.С.), а капетан је позеленео од беса. У таквом стању једва смо се усидрили на румунској обали и одмах после упљовљавања, тридесетак наших момака су написали захтев за разрешење од дужности. Они нису могли поднети помисао да се у одлучујућем тренутку наша техника може претворити у г…., са којим ће се заједно кренути на морско дно.
Мене је такође спопала хистерија, па сам одведен у болницу. Мери, ја сам увек волео нашу Америку и желео бих да наша пругаста застава са звездама донесе слободу целом свету. Међутим, после овог инцидента, почела је да ме прогони мисао о оставци. До ђавола са њима, са новцима, моја драга. Боље ми је да са тобом купим малену фарму у Аризони, да одгајам целер за продају и недељом певам псалме у нашој цркви.
Ја мислим да Америка више неће узимати у заштиту нашу браћу по демократији у Украјини. Јер ако је једно старо руско корито успело да обори на плећа наш супер-савремени “Доналд Кук”, онда замисли шта могу да уграде у њихове нове авионе! А ако су они у стању да угасе не само инструменте, него и мозгове посаде? Размисли и сама, да ли сам ти ја потребан без мозга? Огроман пољубац, увек твој Џони.
Дмитриј Седов / Фонд стратешке културе
