Сарајевски атентат у режији Беча

У јеку расправа о кривици и кривцима за избијање Првог светског рата, идуће недеље ће милионима гледалаца у Аустрији и Немачкој бити приказан играни ТВ филм „Атентат, Сарајево 1914” у којем се, за разлику од става већине тамошњих историчара, Србија не оптужује да је виновник атентата, а тиме ни не криви за почетак ратних операција на Старом континенту.

Премда је реч о трилеру чија се филмска прича тек ослања на историјске личности и догађања, при чему детаљи махом остају далеко од историјских чињеница, чини се да ће овај ТВ филм више допринети да немачка и аустријска јавност разумеју тадашње стварне догађаје, него све стручне реплике на нова тумачења англо-америчких, аустријских и немачких историчара који уочи стогодишњице атентата подвргавају ревизији дефиницију Версајског (мировног) уговора, по коме Немачка и Аустроугарска сносе искључиву кривицу за избијање светског сукоба.

Трилер прослављеног аустријског режисера Андреаса Прохаске усредсређује се на судбину Леа Пфефера, истражног судије у поступку против сарајевских атентатора, то јест на притиске којим је царски Беч изложио свог истражитеља не би ли он „рутински” потврдио унапред осмишљену тезу – да је влада у Београду била наручилац атентата на аустроугарског престолонаследника, надвојводу Франца Фердинанда.

Идеја за сценарио филма који ће идуће среде бити приказан у главним вечерњим програмима на првом каналу Аустријске радио-телевизије (ОРФ) и Друге немачке телевизије (ЗДФ) потиче из романа о историјским актерима сарајевског атентата који је аустријски књижевник српског порекла Мило Дор (Милован Дорословац) написао давне 1982. године.

Међутим, за разлику од оригинала, у коме космополита и хуманиста Дор описује судбине „малих људи” који постају жртве времена, судбине и незајажљивих апетита велесила, ТВ филм се усредсређује на борбу храброг појединца против државне силе која захтева унапред дефинисане истражне резултате да би оправдала дуго припреману агресију, а при том избегла да буде проглашена агресором.

Сцена из ТВ филма „Атентат, Сарајево 1914” (Фото Прес служба ОРФ-а)

„Желео сам да избегнем ’романтику’ царских униформи која прати безмало све игране филмове на тему некадашње монархије и буди маштања гледалаца… Уместо тога сам приказао ружно лице оних који су одлучивали о рату и миру, али и снисходљиву послушност њихових следбеника и службеника”, изјавио је Прохаска.

Увидом у садржај филма стиче се утисак да је режисер успео у свом науму. У његовој верзији, истражитељ Лео Пфефер схвата да је кривац за атентат унапред одређен и покушава да оспори веродостојност од полиције изнуђених признања, по којим су атентатори деловали по налогу Београда. Пфефер открива страшну истину о претећем рату и покушава да га спречи тако што ће обавестити надлежне и јавност о „монтираној” истрази.

Када ни највећа уцена не покаже резултате – полиција у Сарајеву хапси сина лепе српске удовице Милунке, истражитељеве љубавнице и прети Пфеферу да ће и син бити оптужен за учешће у атентату ако не прихвати захтевану верзију кривице – истражитељ завршава каријеру као милиони Европљана у Првом светском рату, у блатњавом рову на линији фронта…

Мило Дор је у свом роману другачије описао догађаје. У његовој верзији се Милунка зове Марија и жртва је „ратног лудила” које ће десетковати континент, баш као и Лео Пфефер. Он ће, као милиони царских поданика у црно-жутој монархији, подлећи притиску претпостављених и одустати од истине, схватајући да је сламка у моћној струји Дунава. Ипак, ни драма Доровог романа не заобилази најбитнију чињеницу – да је Беч режирао повод за ратни сукоб са Србијом.

У сваком случају, чини се да је успео наум прослављеног књижевника и преводиоца Мила Дора да историјским романима, попут Иве Андрића, укаже широкој јавности на историјску истину, и то ефектније од историјских научних дела. Његова прича ће извесно имати више утицаја на „обичне људе” него сва научноисторијска истраживања и убеђивања, сажети је закључак рецензије позоришног комада у немачким и аустријским медијима, од листа „Франкфуртер алгемајне” до бечког „Пресе”.

Нажалост, Дор неће сазнати који је ефекат имала његова прича – преминуо је 2005 – али ће остати запамћено да је допринео новој популарности става да се пороци побеђених хушкача рата не смеју правдати. Управо овај став Дор је изнео приликом једног од последњих сусрета са аутором ових редова, средином деведесетих година, у Бечу.

У старобечкој кафани „Хумел”, недалеко од његове кућне адресе, Дор је извадио цигару типа „вирџинац” из футроле, омиљену марку аустроугарског цара Фрање Јосипа, која се до данас производи у Аустрији. На чуђење да и он пуши цигару марку која је била симбол Шенбруна, Дор је тада рекао: „Легитимно је право победника (мислио је на то што је потомак Срба) да уживају у пороцима побеђених ако ти пороци не изазивају крвопролиће.”