„ПРИПИТОМЉАВАЊЕ“ СРПСКЕ ЦРКВЕ (1)

После 2006. дошло је до радикалног обрачуна са онима који су у СПЦ били против наметања воље Империје на КиМ

У Страсној седмици свако од нас треба да мисли о Страдању Господњем и о ранама које је нанео Христу у свом дотадашњем животу. Отац Серафим Роуз од нас тражи да се сетимо и својих особина по којима бисмо, не дај Боже, могли постати Јуде. Јер, не заборавимо, Јуда је почео од једне наизглед добре помисли, а то је да би он боље даривао новац сиромасима од Христа. Почео је да завлачи руку у благајну, да он распоређује и дели а на крају да краде. И отишао је да узме тридесет сребрника за издају верујући да ће он узети паре, а да ће се Христос, као и много пута до тада, „извући“.

Дакле, свако од нас треба да размишља: чиме ја, овакав какав сам, могу издати Господа мога? Ово је питање за свакога у Цркви Божјој, лаика и клирика. А свештеници треба да мисле и о још једном: како је било могуће да архијереји Старог Завета разапну обећаног Месију? Зар Њега, који им је дошао као Спаситељ, да убију као непријатеља?

Читава Црква Божја дужна је Страсне седмице да гледа у своју нутрину и да се пита: колико смо верни Христу?

Једна од кључних улога Србске Цркве вековима била је да у Господу чува идентитет србскога рода. Да се не одрекне Крста часног и Слободе златне и када се сви вођи одрекну и поклекну. Да диже заставу Божју кад изгледа да је цео свет устао против нас јер смо са Богом и Небеском Србијом. Да одгони страх кад се сви плаше. Једном речју, да чува Косовски завет, утемељен Светим Савом, а крвљу Лазара и његових витезова запечаћен. На општу несрећу, у данашње време народ србски не осећа да врх СПЦ има снаге и воље да га води кроз мрчаве антихристовског глобализма, који прети да нам поједе утробу.

Овај текст је размишљање о томе, усред Страсне седмице, на дан кад се сећамо Јудиног „дила“ са архијерејима Старог завета.

Да се огледнемо, да видимо где смо, и хоћемо ли путем Петровим, покајничким, или, не дај Боже, оним другим, који окончава при Њиви лончаревој.

90-ТЕ ГОДИНЕ И ДАНАШЊИЦА

Деведесетих година двадесетог века, Србска Православна Црква била је веома активна у борби за очување животних интереса свог народа, што није нимало чудно: она је увек била народна Црква, лишена клерократских тенеденција западног типа. Тако је часопис Српске Патријаршије Православље 1. новембра 1991. објавио писмо патријарха Павла лорду Карингтону, председнику Међународне мировне конферениције у Хагу. Подсећајући га да су Срби на територији НДХ у Другом светском рату преживели најстрашнији геноцид, патријарх Павле је објаснио разлоге због којих се Црква занима за судбину свог народа: “Као вековни чувар српске духовности и српског националног и културно-историјског идентитета, СПЦ је посебно забринута за судбину српског народа у овом преломном часу. По други пут у овом веку српски народ је суочен са геноцидом и изгоном са  територија на којима је вековима живео (…) Територије на којима је српски народ вековима живео и на којима је априла 1941. имао етничку већину пре геноцида извршеног над њим од стране хрватских квислиншких власти, не могу остати у саставу било какве независне Хрватске, већ се морају наћи под заједничким државним кровом са данашњом Србијом и свим српским крајинама. (…) Онима који су вековима унијатили и покрштавали, а у Другом светском рату и физички затирали Србе само због тога што су Срби и православни, више се не може веровати (…) СПЦ се залаже за поштовање интереса хрватског народа, али да се на исти начин уважавају и животни интереси српског народа“. А 5. јула 1994. епископи СПЦ су поручили да не могу да остану „без својих: Житомислића на Неретви, или Саборне цркве у Мостару, или цркве Сопотнице на Дрини, манастира Крке или Крупе у Далмацији, Озрена или Возуће у Босни, Пребиловаца у Херцеговини или Јасеновца у Славонији“ – постојала је, дакле, својеврсна „мистичка геополитика“ Србства, иза које је СПЦ стајала свим својим бићем. Наши непријатељи су, наравно, знали колико је битно да се Црква спречи да води народну бригу. И кренуо је притисак, који је после две деценије уродио коначном пацификацијом клира негда светосавске Цркве, спремног да ћутке (уз неколико „маскираних“ иначе млаких синодских реакција) пређе преко издајничких Бриселских споразума, чији су потписници домаће слуге Вашингтерне на власти у Београду, којима се Косово и Метохија предају на милост и немилост НАТО и шиптарским терористима, попут Чекуа, Харадинаја, Тачија… Штавише, кловнократе „најзаслужније“ за предају Свете Земље постају носиоци црквених одликовања – Ордена Светог цара Константина, Милешевског анђела, па чак и Ордена Светог Саве…

Како је то постало могуће?

ХАШКИ ПРИТИСАК

Од почетка 21. века, на врх СПЦ је извршен снажан „хашки притисак“. Рецимо, саговорник веома близак Хашком трибуналу дао је 26. децембра 2003. изјаву дневном листу Курир да се, према сазнањима Карле дел Понте, Радован Караџић крије у Острогу и Милешеви. Милован Бјелица, Србин из Републике Србске кога је СФОР ухапсио и месец дана незаконито држао у некој западној бази у Босни, у интервјуу Недељном телеграфу (30. јун 2004) причао је о томе како га је саслушавао агент ЦИА који се представио као Рик, инсистирајући на чињеници да Црква „крије Караџића“: “Агент ме је питао зашто ми Срби, а посебно ја, подижемо цркве и гробља широм Босне. Рекао сам му да смо гробље у Сокоцу подигли за 1.500 младих људи убијених у Сарајеву, које су њихови ближњи, кад су избегли из Сарајева, избегли са собом. Подигли смо и храм, да се молимо за душе тих страдалника, а и Богу за благослов. То агент ЦИА није прихватио, он сматра да су све наше цркве тајна склоништа за ратне злочинце. Поменуо је манастире Острог и Морачу као места где се скрива Радован, а отворено је сумњао да има земуницу на гробљу у Сокоцу. Питао ме и за храм Свете Богородице у Требињу, који је подигао Бранко Тупањац из Америке, зашто је подигнут и да ли се у њему скрива Караџић? Био сам запрепашћен чињеницом да су српски доушници такву причу ‘продали’ Американцима и да они у њу верују”.

У марту 2004. СФОР на Палама тешко премлаћује свештеника Јеремију Старовлаха и његовог сина Александра (скоро да су их убили), наводно тражећи Радована Караџића који се „скрива у парохијском дому“. Циљ је очито био да се покаже црквеним делатницима шта их чека ако не буду респектовали кључну установу Новог поретка за преобликовање историје бивших југословенских простора.

Да је хашки притисак на угледне делатнике СПЦ био веома озбиљан, сазнали смо и из сведочења Косаре Гавриловић, угледне припаднице србске дијаспоре, која је својевремено била преводилац владике Артемија. Она је, најављујући прогон усмерен против владике, још у септембру 2009. у свом предавању одржаном пред верницима руског храма у Вашингтону, изјавила: “Лично познајем два архијереја Српске православне цркве које је Стејт департмент једноставно уценио тврдећи да су ратни злочинци и да америчка влада има необориве доказе о томе, због чега би њих двојица у сваком тренутку могли да се нађу у Хагу. Али Стејт департмент сматра да ће за Америку бити корисније и да ће јој више одговарати да епископи остану на својим местима и сарађују с њом. Владике су се уплашиле, остале на својим местима и почеле покорно да сарађују“ (цит. према Косара Гавриловић: Одговор владици Атанасију, Чувар вере је народ/ Истина о случају владике Артемија 2, стр. 243).

О могућим хашким оптужницама против поједних делатника СПЦ биле су обавештене и најекстремније антисрбске невладине организације, непосредни извршиоци воље Империје на простору Србије. Једна од таквих организација Београдски женски лоби крајем 1999. и 2000. године устала је против ставова СПЦ о абортусу као греху утробног чедоморства. У свом апелу (Жене без поштовања) оптужиле су врх СПЦ да наводе жене на рађање да би било што више „топовског меса“ за Милошевићев режим који стално ратује, и изјавиле: “Трговина између СПЦ и режима је белодана. Тргујте, господо попови, али немојте се изненадити кад се сутра и ви нађете на хашким списковима…“ (цит. према Абортус је убиство / Став Цркве Православне цркве о утробном чедоморству, Жички благовесник, мај 2000, стр. 45). Очито је да је прича о слању у Хаг „ратнохушкачких епископа“ била коришћена за уценњивање врха СПЦ да „омекша“ своје „тврде ставове“ о србском националном питању.

НЕВЛАДИНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ О СПЦ

Настојећи да врх СПЦ уплаше и пасивизирају у борби за државотворну будућност Србије и Срба, међународне и домаће НВО под назором Империје покретале су велике кампање у том правцу. Сорошева Међународна кризна група, која је по Београду мешетарила до средине прве деценије 21. века (на челу јој је био Џејмс Лајон) у извештају о стању у Србији после смрти Зорана Ђинђића (Извештај са Балкана бр. 141, 18. март 2003) истиче да се „српско друштво данас може окарактерисати као дубоко конзервативно (…) Најјасније се уочава јачање СПЦ и раст клеронационализма (…) Црква је висококонзервативно национално тело (…) Њени ставови су често врло антизападњачки, изолационистички и дефанзивни (…) Највећим делом њен садашњи начин размишљања исходи из писања два антисемитски настројена клирика десног крила активних током Другог светског рата: епископа Николаја Велимировића (…) и архимандрита Јустина Поповића (…) Требало би охрабрити либералније аутокефалне цркве, поготову Екуменску Патријаршију и Румунску православну цркву, да се позитивно ангажују око оних који одбијају да прилагоде модерном свету црквене структуре и праксу, који датирају још из отоманског и комунистичког периода“ (цит. према Епископ Атанасије Јевтић: Трећи круг напада Владику Николаја, у зборнику Свети владика охридски и жички Николај (приредио епископ Атанасије), Манастир Жича, 2003, стр. 566-567).

Овом саопштењу Међународне кризне групе претходило је оглашавање Хелсиншког одбора за људска права у Србији, који је повратак СПЦ на јавну сцену повезао са Милошевићевим режимом. Владика Николај је централна фигура њене идеологије, чије су „темељне одреднице антизападњаштво у најширем смислу и национализам с елементима фашизма“. Његове мошти су из Америке, где се упокојио, пренете у Србију у складу с Милошевићевим настојањем да „изврши што ефикаснију мобилизацију националистичке еуфорије и проратног расположења“. Вредности СПЦ се одликују „крајњом архаичношћу, колективизмом, антизападњаштвом и ксенофобијом“, а Црква их пропагира „нетолерантно и агресивно“. Њен патријарх прича о праву, чак и свештеника, на оружану одбрану народа… Црква није признавала унутрашње границе у Југославији, тврдили су Соња Бисерко и сарданици; СПЦ сарађује с војском; СПЦ сарађује са снагама које не дозвољавају да се Србија суочи са недавном прошлошћу (то јест, са србским „удруженим злочиначким подухватом“ из доба рата за наслеђе СФРЈ); митрополит Амфилохије шири „говор мржње“ а епископ бачки Иринеј сарађује са националистичким покретом „Светозар Милетић“. СПЦ негира „Македонску и Црногорску цркву“, у чему је подржава руски патријарх. Али оно што је најважније: “СПЦ је избегла питање сопствене одговорности за рат и злочине који су у њему почињени“ (нав. према Владимир Димитријевић: Паланка философије / Књига о говору мржње на све што је српско, Двери српске 4/2004, стр. 8).

АМБАСАДА САД О УТИЦАЈУ СПЦ

Амбасада САД у Србији послала је 26. децембра 2006. извештај централи под насловом Религија и политика у Србији – политичка улога СП Цркве“. Основна теза је да СПЦ сарађује с конзервативним и националистичким снагама у друштву, омета сарадњу с Хагом, подржава чврсту линију око Косова. Међутим, нада се известилац, Мајкл Полт, да би „умерени гласови у Цркви могли да иступе напред ако реформисти буду предводили следећу коалициону владу, после парламентарних избора 21. јануара“ (цит. према Војислав Шешељ: Викиликс ми јавља – први део, Српска радикална странка, Београд, 2012., стр. 313).

У краткој историји СПЦ Полт наглашава да је у доба ропства под Турцима „црква била блиско повезана са српским отпором, а преко њега и са српским националним идентитеом и касније српском монархијом“ (исто), што јој је било онемогућено у доба Тита, да би у доба Милошевића њена моћ расла. У ратовима деведестих она је слала „противречне сигнале“: с једне стране, била је за мир, а, с друге, се залагала да „Србија задржи освојене територије, нарочито у Босни и Херцеговини“ (исто), при чему су „поједине владике чак ишле толико далеко да су давале благослов војницима непосредно уочи важних битака (као што је приказано на злогласном видео снимку Шкорпиони из Сребренице (исто) – што је, наравно, чиста лаж – ниједан владика није благосиљао „злогласне Шкорпионе“).

После 2006, а нарочито после уклањања с власти Војислава Коштунице и прављења „ЕУротичарске“ коалиције између Тадића и Дачића, дошло је до радикалног обрачуна са онима који су у СПЦ били против наметања воље Империје кад је Косово и Метохија у питању. Уклоњен је владика рашко-призренски Артемије, а кормило СПЦ преузели су људи спремни на сваку врсту компромиса, чак и национално штетног, само да очувају наказну „симфонију“ са издајничким властима – тако је од 2008. до 2014, а, очито је, биће тако и даље. Данас, сто година после Првог светског рата, кад је малена Србија одбила ултиматум Беча чувајући своје достојанство, ова земља је под окупацијом, којој, авај, својим чињењем (мањи број) или нечињењем (већи број) обол даје и епископат СПЦ. То је сада „мирна“, “пацификована“ Црква, која „гледа своја посла“, као у време Јосипа Броза Тита. На њу се родољуби више не могу ослонити (осим на часне, ретке појединце, који су углавном – или ће бити – ућуткани и сабијени у мишје рупе). Зато ми, који видимо (не све, не сасвим, не апсолутно, али ипак нешто, а остало нека допуне окатији) данас и овде морамо подсећати на стварно стање. Да не одемо одавде са устима искривљеним од лажи, како је говорио Осип Мандељштам.

За крај, доносим и текст који сам, маја 2008, објавио у Геополитици. Читалац ће моћи и сам да се увери да ли је он био писан тако да укаже на чињенице и да ли се нешто од писаног остварило (почев од рата Запада против Русије). Нисмо пророци, али нам Предање Цркве јасно каже шта је и како је. Довољно га је само упослити да бисмо сагледали ствари из перспективе која није жабља.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

(Наставиће се)

Борба за веру – Нови Стандард