Свети Владика Николај: Велики Петак

Јеванђеље о Богу међу разбојницима

Христос на Голготи! Спаситељ на Крсту! Праведник у мукама! Човекољубац убијен од људи! Ко има савести, нека се стиди! Ко има срца, нека плаче! Ко има разума, нека разуме!

С чиме да се сравни овај догађај, као бездан тајанствен, као земља тежак, као пакао језовит? Од милиона просведневних бивања у пространој васиони, које очи наше гледају и уши наше слушају, с којим бивањем да се упореди овај безимени злочин на Голготи? Да ли с јагњетом усред гладних вукова? Или са невиним младенцем у жвалама змијског цара? Или са мајком, окруженом сумасшедшим синовима и кћерима? Или са вештаком, упалом у машину, коју је он сам саздао, и мрцвареном на смрт точковима те машине? Да ли са Авељом, кога брат уби? Но то већи грешник уби мањег грешника, а овде је злочин над безгрешним. Да ли са Јосифом, кога браћа продадоше у Египат? Но то је грех према брату али не и према добротвору, а овде је грех према Добротвору. Да ли са праведним Јовом, чије тело претвори Сатана у гној, и смрад, и ручак црви? Но то се зли Сатана подиже против створења Божјег, а овде се створење подиже против Створитеља? Да ли са дивним Давидом, против кога диже буну син му Авесалом? Но ово је мала казна Божја за велики грех Давидов, а овде је Праведник, Праведник, највећи Праведник под највећим, највећим страдањем!

Милостиви Самарјанин, који је спасавао човечанство од разбојничких повреда, сам је пао у руке разбојника. Седам врсти разбојника окружили су Га. Првог разбојника представља Сатана, другог старешине и вође народа јеврејског, трећег Јуда, четвртог Пилат, петог Варава, шестог непокајани злочинац на крсту, и седмог покајани злочинац на крсту. Застанимо за час и расмотримо ову разбојничку дружину, усред које виси распет Син Божији, у крви и ранама. На прво место долази Сатана, највећи пакосник рода људског. Он је отац лажи и разбојник над разбојницима. Двојака су његова кушања, којима он куша род људски, да би га упропастио: он куша слашћу и куша муком. На почетку он је кушао Господа на Гори Искушења слашћу, влашћу и богатством, сада пак на крају, он Га куша муком. Када је био побеђен и посрамљен при првом кушању, он је оставио Господа и побегао до Њега. Но није Га оставио сасвим него само за неко време, Тако стоји написано у Јеванђељу: отиде од Њега за неко време (Лк. 4, 13). Ово неко време је истекло, и, ево, он се поново јавља. Сада му није било нужно, да се јавља откривено и видљиво; сада је он деловао кроз људе, кроз синове таме, који су од велике светлости Христове ослепили, и у слепилу своме предали се у руке Сатани и послужили као његово оруђе против Христа Господа. Но он је ту, близу сваког језика, који хули на Христа, на сваким устима, која пљују пречисто лице Његово, при свакој руци, која Га шиба и трновим венцем боде, у сваком срцу, које гори огњем зависти или мржње према Њему.

Други разбојник то су вође и старешине народа јеврејског, политичке, верске и интелектуалне вође тога народа. То су књижевници, фарисеји, садукеји и свештеници. На челу свију стоји цар Ирод. На разбојништво против Господа њих је покренула завист и страх, завист према моћнијем, умнијем и бољем од себе, и страх за свој положај, власт, част и богатство у случају, да сав народ стане уз Христа. Ништа не помаже, гле, свет иде за њим (Јов. 12, 19), вајкали су се они у својој немоћи, зависти и страху. У чему је пак њихово разбојништво према Господу? У томе што су Га без законског саслушања и суђења ухватили и убили. У Јеванђељу пише, да се главари свештенички и књижевници и старешине народне у двору Кајафином саветоваше како би Исуса из преваре ухватили и убили (Мат. 26, 34). Они се, дакле, нису саветовали, како да Га туже суду и како да Његове тобожње кривице изнесу пред суд, па да Му суд суди, него како ће Га ухватити и убити, и то преваром! Када је правдољубиви Никодим предлагао, да се Господ најпре од стране суда саслуша, те да се дозна шта чини, они су с негодовањем и подсмехом одбацили тај предлог (Јов. 7, 50-52).

Трећи разбојник је Јуда, вајни и жалосни апостол. Сатана је ушао у крв Христову из богомржње и човекомржње; старешине и вође народне ушле су у крв праведничку из зависти и страха; Јуда се пак придружио Сатани и народним старешинама из среброљубља. Његов злочин састојао се у томе, што је за прљавих тридесет сребрника издао свога Учитеља и Добротвора. Свој злочин он је сам признао пред тим истим старешинама, који су га и најмили за дело издаје. Ја сагреших, вели, што издадох крв праву. И бацивши сребрнике у цркви изиђе, и отиде те се обеси. (Мат. 27, 4-5). А и сама његова одвратна смрт сведочи против њега, јер стоји за њега написано овако: и обесивши се пуче по среди, и изасу се сва утроба његова (Дела Ап. 1, 18).

Четврти разбојник је Пилат, ћесарски намесник у Јерусалиму, и у тајанственом смислу представник паганског, незнабожачког света у осуди Богочовека. Колико је он презирао Јевреје, толико и Јевреји њега. У почетку он се никако није хтео мешати у суђење Христу. Узмите га ви и по закону својему судите му (Јов. 18, 31). Тако је рекао тужитељима Христовим. Потом је стао на страну Христову, и после извесног саслушања објавио Јеврејима: ја никакве кривице не налазим на њему (18, 38). Најзад, устрашен од претње: ако овога пустиш ниси пријатељ ћесару, Пилат пресуди да буде као што они ишту (Јов. 19, 12; Лк. 23, 24), и нареди да Христа шибају и разапну. Злочин Пилатов састоји се у томе, што је могао а није хтео заштитити праведника. Гле, сам је он рекао Господу: власт имам распети те, и власт имам пустити те (Јов. 19, 10). Овим признањем Пилат је за увек натоварио на себе одговорност за убиство Христа. Шта је навело Пилата на овај злочин, и шта га је гурнуло у дружину осталих разбојника? Слабодушност и страх, слабодушност у одбрани правде, и страх за свој положај и за милост ћесареву.

Пети разбојник био је Варава. Он је у то време лежао у тамници за буну и за крв (Лк. 23, 19). Због таквих недела он је и по јеврејском и по римском закону заслуживао смрт. Лично и свесно он се није ништа огрешио о Христа. Огрешили су се они, који су њега претпоставили Христу. Помоћу Вараве разбојника Пилат је мислио спасти Христа од смрти; Јевреји су пак помоћу невинога Христа спасли Вараву. Наиме: Пилат је ставио Јеврејима на гласање и слободан извор. Христа или Вараву; и слични су изабрали себи сличног. Бога или разбојника? И разбојници су гласали за разбојника!

Шести и седми разбојник били су они злочинци, који су на Голготи висили свак на своме крсту, један с десне а други с леве стране Христу, као што је видовити Исаија пророчански провидео и предсказао: и би метнут међу злочинце (53, 12). Један од тих разбојника и у смртним мукама изговарао је устима својим хуле а други молитве. Ево два човека у истоветном положају: обојица приковани на крст, обојица при растанку са овим светом не очекујући ништа више од овога света! Па како различни ипак! Ево утука свима онима, који вичу: ставите људе у исти материјалан положај, дајте им свима исту част и имање, па ће сви и духом бити исти! Један разбојник издишући руга се Сину Божјем: ако си ти Христос, помози себи и нама! А други се моли Господу: опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје (Лк. 23, 39-42)! Крсне муке једноме су убиле и тело и душу, а другоме су убиле тело и спасле душу. Крст Христов био је једноме на саблазан а другоме на спасење.

Такви су били разбојници око Христа. Но о благодати Божија! помози нам да пре него што осудимо оне разбојнике, који Господа љубави приковаше на крст, расмотримо свој сопствени живот и испитамо, да ли и ми не припадамо тој истој разбојничкој дружини. О кад би ми били бар као онај седми разбојник, који се на крсту покајао, и у муци телесној потражио и нашао спасења својој грешној души!

Ако неко дише мржњом према Богу и људима, тај је најближи друг Сатани и најоштрије оруђе његово.

Ако је неко испуњен завишћу према богоугодним људима и слугама Христовим, тај је разбојник и богоубица исто онако као Ирод, Ана и Кајафа, и остале вође и старешине народа јеврејског.

Ако је неко среброљубив, тај није далеко од богоиздајства, и његов најближи друг у разбојничкој дружини овога света јесте Јуда.

Ако је неко слабодушан у одбрани праведника и толико бојажљив за свој положај и своју угодност, да се чак сагласи и на убиство праведника, разбојник је он исто онако као и Пилат.

Прави ли неко буне и пролива ли људску крв, па неко други пострада место њега, било по каквој омашци суда или по неваљалству људи, он је разбојник онако исто као и Варава.

Хули ли неко на Бога целога свог живота, било делима било речима, и стоји ли богохулство на језику његовом чак и на самртном часу – ваистину, таквоме је духовни брат онај богохулни разбојник на крсту.

Благословен пак нека је онај, који допавши мука због својих грехова не хули ни на кога и не осуђује никога, него се сећа греха својих и вапије Богу за опроштај и спасење! Благословен нека је онај седми разбојник, који разумеде муке своје на крсту као заслужене муке за своје грехе, и разумеде муке невиног Спаситеља као незаслужне муке, за грехе других људи, те се покаја, испроси милост Божију, и обре се први у Рају вечног живота заједно са Спаситељем! Три откровења дођоше нам кроз њега: спасоносност покајања, ма и на самртном часу, спасоносност молитве к Богу, и брзина Божјег милосрђа. Диван пример остави он свима нама, који се ма каквим грехом упрљасмо, од Бога одвојисмо и у злочинце убројасмо. Сваки је грех злочин према Богу, и сваки ко ма и један једини грех учини, убраја се у разбојнике, то јест у слуге Сатане. Нека нико, дакле, у муци не ропће, да му мука не би била на погибао место на спасење. Него нека мрак муке осветљава размишљањем о својим гресима, кајањем и молитвом. Тако му само мука неће бити на погибао него на спасење.

А сада када смо видели све разбојнике око Христа Господа, застанимо за час и пред самим Господом, и посмотримо какав изгледа Он међу разбојницима. Пре свега обазримо се за час на врт Гетсимански, где уморни ученици спавају а Господ клечи на молитви и у борби – оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу него како ти. – Зној пак његов бијаше као капље крви које капаху на земљу. Нераздвојно је божанство Христово од Његовог човечанства, но пред нашим очима час се пројављује више једно час више друго. Посматрајући Га као слабачка младенца у пећини, ми видимо човека. Посматрајући Га у бекству за Египат, или у дугогодишњем ћутљивом раду у Назарету, опет ми видимо човека. Видећи Га жедна, и гладна, и уморна од путовања, ми гледамо човека. Но када Га посматрамо, како мртве васкрсава, хлеб умножава, бесомучне и прокажене исцељује, буру утишава, ветрове зауставља, по води ходи као по суху – тада заиста не видимо пред собом човека него Бога. У врту Гетсиманском ми Га видимо и као Бога и као човека. Као Бога – јер док три најбоља човека у свету, три прва апостола Његова, од умора спавају, дотле Он неуморно бди на молитви клечећи. Као Бога – јер ко је икад могао и смео ословити Бога са речима: Оче мој, осим Њега Јединога, који је као Син сазнавао Своју једнобитност са Богом Оцем? као Бога – јер ко би се од смртних људи усудио рећи, да ће се на његову реч слетети око њега дванест легиона ангела? Као Човека – јер, гле, као човек Он клечи у прашини земној; као човек зноји се од муке; као човек води борбу сам са собом; као човек ужасава се страдања и смрти; као човек моли, да Га мимоиђе горка чаша бола.

Ко може описати и измерити бол Христов оне страшне ноћи уочи Распећа? Бол душе и тела! Ако је на Крсту био већи бол телесни, овде је био већи бол душевни. Јер се каже, да Он беше у борењу. То је унутрашње, душевно борење; то је објашњавање са Оцем; то је тајанствено саветовање Човека са беспределном Божанском Тројицом о нечем, од чега зависи сав створени свет од почетка до краја. На једној страни преужасни бол човека, од кога се лије крвав зној у хладној ноћи, а на другој страни Божији план људског спасења. Ово двоје стајало је у борби. Ово двоје требало је да се измири. Човек је викао: ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова! Богочовек (Послушни Син) је додавао: али опет не како ја хоћу него како ти. А Бог је опредељивао, да се чаша мора испити. И кад се Човек измирио са опредељењем Бога, мир се поновно повратио души Његовој, онај никад невиђени мир на земљи, кога више није могло поколебати ни издајство, ни пљување, ни подсмевање, ни шамарање, ни трнов венац, ни лаж, ни клевета, ни неблагодарност, ни сав безумни урнебес унаоколо, па чак ни мука на Крсту. Господ Исус однео је главну победу над Сатаном у врту Гетсиманском, и то однео ју је послушношћу према Богу Оцу. Непослушношћу према Богу Адам је побеђен од Сатане; послушношћу према Богу Христос је победио Сатану, и спасао Адама и његов род. У врту Рајском Сатана је победио човека, у врту Гетсиманском Човек је победио Сатану. То је и било оно борење, које јеванђелист спомиње. Требао је баш човек да победи, човек а не Бог, да би тако сви људи имали пред собом пример борбе и победе, пример човечански, коме се може подражавати. Зато је Бог и пустио Човека Исуса, да се бори са Сатаном и свеколиком силом његовом. Отуда и преужасни бол Човека; отуда и узвик: да ме мимоиђе чаша ова! Отуда и зној као капље крви са лица Човековог. Но ако је тело слабо, дух је срчан. И дух је однео победу најпре над телом а потом и над Сатаном. Можда Сатана није могао докучити, да је он потпуно побеђен у врту Гетсиманском, те је продужио ликовати гледајући Господа поругана, распета и умртвљена. Но када се Господ, кроз смрт и гроб, спустио као гром у царство Сатанино, тада је сатана сазнао, да је његова тобожња победа на Голготи само свршетак његовог пораза у врту Гетсиманском.

Као што је Господ Исус гладовао и жеђовао као човек; као што се замарао као човек; као што је као човек јео и спавао, ходио и говорио, плакао и радовао се, тако је Он као човек и страдао. Да нико од нас, дакле, не каже: лако је било Њему страдати – Он је био Бог! али како ћу ја да поднесем страдање? Такав говор је само изговор, који потиче од незнања и од лености духа. Уствари, није лако било Христу страдати, јер Он није страдао као Бог него као човек. И још, теже је било страдати Њему, Невиноме и Безгрешноме, него нама, кривим и грешним. Не заборавимо никад, да кад ми страдамо, страдамо за своје грехе. Господ Исус пак није страдао због Себе и за Себе, него због људи и за људе, због многих људи и за све грехе људске. А кад један грех донесе Адаму смрт, кад један грех удари на Каиново чело вечни жиг стида; кад због два три греха Давид онолико пострада; кад због многих греха Јерусалим би разорен и Израиљ одведен у ропство – можете мислити, какво је страдање морао поднети Онај, на Кога су се натовариле планине свих грехова људских из свих столећа и свих поколења! Ту су страшни греси, од којих се земља цепала и гутала људе и стоку; ту су греси, од којих су пропадали градови и народи; ту су греси, од којих је долазио потоп, и глад, и суша, и помор, и скакавац, и гусеница; ту су греси, који су производили ратове међу људима, пустош и разор; па греси, који су отварали капије душе људске и насељавали људе безумним духовима; па греси, од којих се сунце помрачивало и море колебало и реке пресушивале. Шта да набрајамо? Може ли се избројати песак у мору и трава у пољу? Сви ти греси, од којих је сваки поједини смртоносан као отров од најљуће змије – јер је плата за грех смрт (Рим. 6, 23) – сви до једнога свалили су се на невиног Човека Исуса. Он грехе наше узе. Какво чудо онда, што са Његовог чела пада зној као капље крви! Какво чудо, ако Он вапије: да ме мимоиђе чаша ова! Гле, једва ко умре за праведника, а Христос умре за безбожнике (Рим. 5, 6-7)! Замисли себе, да си изведен на губилиште за једнога праведника, па ћеш видети како је то тешко. А замисли себе на губилишту за разбојника, и то за разбојника који је према теби вршио разбојништво – замисли, да си изведен на смрт ради његовог спасења! Од саме помисли зној ће те облити. Тада ћеш донекле појмити крвав зној Христов. И тада ћеш, устрашен, задивљен, избезумљен, узвикнути: ево Човека, који је Бог!

Ево човека! узвикнуо је Пилат пред руљом јеврејском показујући Христа под трновим венцем и у скерлетној хаљини. Зашто је то узвикнуо Пилат? Да ли из дивљења достојанствености, мирноћи и ћутљивости Христовој, или с намером да изазове сажалење код Јевреја? Можда и једно и друго. Узвикнимо и ми с дивљењем: ево Човека? Ево правог, истинског, прекрасног Човека, каквога је Бог мислио онда кад је стварао Адама. Ево Човека кротког, смерног и послушног вољи Божијој, какав је Адам био у Рају пре греха и изгнања. Ево Човека без мржње и злобе, са неколебљивим миром посред буре мржње и злобе људске и демонске! Његова борба свршена је у врту Гетсиманском. Онда када је трећи и последњи пут узвикнуо ка Оцу: нека буде воља твоја! настао је мир у души Његовој. Тај мир давао Му је достојанство, које је дражило Јевреје и изазивало дивљење код Пилата. Он је предао тело Своје вољи Оца Свога, као што је мало после предао у руке Његове дух Свој. Своју човечанску вољу Он је потпуно покорио божанској вољи Оца небесног. Не желећи никоме зла Незлобиво Јагње клецало је под тешким Крстом ка Голготи. Није толико тежило на Њему дрво од Крста колико греси рода људског, греси, који су заједно са Његовим телом имали да буду приковани на то дрво.

Но шта говоримо, да Христос у тим страшним часовима никоме није зла желео? Тиме је само половина речена. Он је свима и свакоме само добро желео. Но и тиме није све речено. Он није само желео добро него је до Свог издисаја радио на добру људи. Чак и са самога Крста Он је радио за добро људи, за добро оних који су Га на дрво ексерима заковали. Све што је могао учинити за њих у крсним мукама Он је учинио, наиме: опростио им је грех њихов.

Оче, опрости им, јер не знаду шта чине. Ово није само добра жеља, ово је добро дело. Највеће добро дело, које грешни људи могу потребовати од Бога. Са Крста, испод руке смрти, сав савијен од бола, Господ је испуњен бригом за спасење људи. Он извињава људе њиховим незнањем. Он се моли за разбојнике, који Га гвожђем закивају и копљем пробадају. Он и распет испуњава Своје велике заповести, дате људима: заповест о непрестаној молитви, заповест о милосрђу, заповест о опраштању, заповест о љубави. Ко је икад павши у руке разбојника молио се за добро разбојника, молио се за њихово спасење, бринуо о њима, извињавао њихово недело? И најбољи људи кад су падали у руке разбојника молили су се Богу само за своје спасење, мислили о своме добру, бринули се за себе, и оправдавали себе. И најправеднији људи пре Христа нису се могли уздићи до молитве за злотворе своје. Свак је призивао и Бога и људе на освету према својим злотворима. А Господ, ево, извињава Своје злотворе, брине о њима, опрашта им, и моли се за њих. Какве ситнице ми злопамтимо! За какве ситнице се гневимо и светимо! И то ми, који сваки дан изазивамо гнев Божији преступајући Његове свете заповести било нечистим мислима, било нечистим жељама, било неправедним делима! Нико од нас не може се назвати човеком, ако није човекољубив. Човекољубље само може нас учинити човеком, правим и истинитим човеком. Узалуд гледамо у Господа на Крсту, узалуд слушамо Његову последњу молитву за грешнике – ако човекољубља немамо, и ми спадамо у ону разбојничку дружину, која је Њега неправедно осудила и убила. Нека нас, дакле, не испуњава само дивљење према Господу Човекољупцу, него уз дивљење и стид, уколико се она молитва са Крста и на нас односи.

„Што већа љубав то веће и страдање“ – каже свети Теодор Студит. Ако не умемо још да измеримо колика је љубав Господа Исуса према нама, постарајмо се да измеримо страдање Његово за нас. А страдање Његово за нас толико је велико и страшно било, да га је и земља осетила и затресла се; осетило га је и сунце и помрчало; и камење – распало се; и завеса – и расцепила се; и гробови отворили се; и мртви подигли се и капетан под Крстом – и признао Сина Божијега; и разбојник на крсту – и покајао се. Нека, дакле, наше срце не буде слепље од земље, тврђе од камена, неосетљивије од гроба, и мртвије од мртваца. Него покајмо се као разбојник на крсту, и поклонимо се Сину Божијем као капетан Пилатов под Крстом. Да би и ми тако, са многом светом браћом и сестрама, били за увек искупљени од смрти страдањем Христовим, очишћени пречистом крвљу Његовом, загрљени раширеним рукама Његовим светим, и удостојени бесмртнога царства Његовог. Јер ко то пренебрегне, тај ће остати у овоме животу у антихристовој разбојничкој дружини, а у животу оном имати удео са непокајаним разбојницима, далеко, далеко, предалеко од лица Божија. Јер ако је Бог једном био са разбојницима на земљи, неће никад бити с њима на небу.

Поклонимо се, дакле, страдањима Господа, распетога за нас грешне. Исповедимо и прославимо Његово свето име. Слава Му и хвала као истинитом Човеку и истинитом Богу, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и у сву вечност.

Амин.

Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у егзилу