Сезона лова на српски ум

Држава без Срба и без Конузина

Потпредседник ДС-а Наташа Вучковић изјавила је да је гласањем у Парламентарној скупштини Савета Европе за ускраћивање права Русији да узима учешће у доношењу одлука у том телу, исказала „просрпски, а не антируски став“.

„Резолуција за коју смо гласали наглашава важност принципа територијалног интегритета. Мислим да ми у Србији, с обзиром на политику коју имамо о непризнавању независности Косова, морамо да бранимо принцип територијалног интегритета у свакој ситуацији“, рекла је Наташа Вучковић, додајући како није тачно да су Весна Марјановић и она гласале за искључење руске делегације из ПС СЕ.

У исто време у српским медијима навелико се експлоатише питање „ненаменског трошења средстава” на Косову и Метохији од 2000. до 2012. године.  У предлогу извештаја Анкетног одбора Скупштине Србије, који је усвојен у понедељак, тврди се да је за последњих 12 година у јужну српску покрајину отишло око 2,8 милијарде евра буџетских средстава, а да је значајан део тога ненаменски утрошен.

Анкетни одбор није такву одлуку донео једногласно; осам гласова је било за, један против, док су четири члана тог одбора били уздржани. Усвојени предлог извештаја, каже се, биће упућен на разматрање новом сазиву Народне скупштине.

Свакако, претпоставка је да је „ненаменског трошења средстава“ било на Косову и Метохији, али, зар то није случај са целом Србијом? Нажалост, у стању једне жестоке информативне опресије, у Србији се о злоупотребама буџетских средстава, како републичких тако и локалних, говори смо када је то „корисно“ одређеним (моћним) политичким круговима. А чињеница је да се на све стране буџетска средства немилице троше (или тачније, поткрадају) и да се власти према тим средствима, од којих зависи нормално функционисање друштва, односе као да је ту у питању алајбегова слама.

У предлогу извештаја пменутог Анкетног одбора пише да је „установљено ненаменско трошење пара из буџета за санацију последица земљотреса у Косовско-помоварском управном округу, за откуп кућа за збрињавање расељених особа, изградњу инфраструктуре и у областима образовања и здравства“.

Са великим степеном вероватноће, могло би се претпоставити да се питање „ненаменског трошења средстава“, која су издвајана за функционисање живота српске заједнице на Косову и Метохији, намерно потеже у овом тренутку. И то само зато да би се скренула пажња са оне трагичне ситуације у којој се Срби на Космету данас налазе. О прављењу Заједнице српских општина сасвим се заћутало. Организовање такве Заједнице, сва је прилика, гурнуто је на маргину, иако је то био један од главних аргумената СНС и ППВ-а за наговарање Срба да учествују на недавним локалним шиптарским изборима. У ствари, власти Републике Србије су безочно (и на препад) гурнули своје сународнике у уставноправни систем натовско-шиптарске парадржаве Косово, а да они ништа заузврат нису добили. Реално, Срби су таквим чином изгубили Косово и Метохију, постали су грађани другог реда у „непризнатој“ парадржави Косово; изгубили су своје општине, своје правосуђе, своју полицију. Држава Србија тамо више не станује – и све то захваљујући српској власти, која се далеко више труди да задовољи интересе западних дипломата, него интересе народа који представљају.

Практично, Срби Косова и Метохије више нису брига Републике Србије; они де фацто нису њени држављани и њихова судбина сада зависи од милосрђа косовских Албанаца и представника „међународне заједнице“. Заједница српских општина на КиМ-у постала је једна велика „предизборна“ шарена лажа, слична оној о отварању Канцеларије за брзе одговоре, али са далеко страшнијим последицама. Наиме, тешко да би се могла замислити држава на свету, која би се на овакав, слободно можемо казати, подмукао и преваран начин, могла понети према својим држављанима; и то на делу територије која и данас, у складу с Резолуцијом 1244 СБ УН, припада држави Србији.

Српска напредна странка бездушно користи несрећну судбину Срба на Космету за промоцију некаквих партијских и личних циљева, онако како је то, с друге стране, случај са наводном бригом Демократске странке за „територијални интегритет“ Србије – и то усред Парламентарне скупштине Савета Европе. Да није трагично било би смешно. Неко покушава да одбрани целовитост Србије тако што ће се супротставити Русији, кључној земљи за очување тог истог интегритета. Одатле видимо једну бездушну „игру“ унутар српског политичког естаблишмента, где се не зна ко је ту спремнији да више занемари српске виталне интересе.

Србија је тако изгубила опозицију, односно, српска политика постала је јединствена (уједињена) опозиција самој себи. У српској политици влада девиза: мој интерес је интерес мојег непријатеља! Што гори непријатељ, то је он ближи срцу српске похлепне политичке медузе. И све се то чини без имало обзира и срама. Користећи моћне медије, отворена издаја земље се третира као патриотизам, а родољубље се представља као издаја.

Пљување по Србима је пожељно и веома исплативо. Спискови српских националиста (родољуба) сасвим су легитимни; они могу да се праве тако, да се види кога треба у Србији ставити уза зид, а у интересу нама „пријатељске“ западне алијансе. Све што је још српско у Србији постало је мета западних вазалних „душебрижника“ и може се гађати из свих оружја. Сезона лова на здрав српски ум свечано је отворена „изменом свести“ Срба на Космету, а сада је таква „измена“ актуелна и у остатку Србије. А када се такав страшни процес прекомпоновања српског ума доврши, Србија неће имати разлога да постоји под тим именом. Зашто? Па зато што у њој више неће бити Срба, а ни Конузина да постављају незгодна питања.

За www.koreni.rs

Т. Рајић