Путин пред Кијевом

Неизмерно сам захвалан професору Џозефу Нају. Својим последњим чланком („Данас“, 15.04) он је заправо потврдио моје прошломесечне закључке да је Владимир Путин „одржао лекцију из реалполитике“ у Украјини (Фонд стратешке културе, 02.03). Међутим, пошто све ово констатује са извесним закашњењем, професор Нај пропушта да сагледа и нове околности у Украјини. Путинова „кримска победа“ коју је лако биo назрети још пре месец дана, само је прва трећина украјинске кризе. Тренутно смо у другој трећини. И у њој, све на то указује, Путин стоји још боље. У доброј мери то му омогућавају и САД својим невероватно трапавим потезима. Кораци које предузима Вашингтон су предвидљиви и по неколико недеља унапред. Али, да кренемо редом.

Све до јутра 15.04. постојале су шансе да се украјинска криза реши претежно политичким преговорима. И у таквом развоју ситуације би долазило до спорадичног сукобљавања и разних обрачуна, али би ови потези били у функцији бољег заузимања преговарачке (политичке) позиције. После упућивања свега што је од украјинске војске остало на исток земље, кијевске власти су практично одлучиле да ће се криза решавати претежно војним средствима. Заправо, то је била одлука САД. Не треба уопште гајити илузије да је Александар Турчинов као нешто самостално одлучивао. Мада, је „лудило“ кијевских политичара добро дошло Американцима. Да је неко разумнији и смиренији у позицији да одлучује, питање је како би се све одвијало. Замислите само како су два проруска кандидата на расписаним украјинским председничким изборима-Олег Царјов и Михаил Добкин, у истом дану претучена у центру Кијева. Рационалан избор би био да се потпомогне њихово учешће на изборима расписаним за 25. мај и да тако проруски кандидати дају легитимитет целом процесу. Ионако, већ ове поделе у табору Партије региона наговештавају да ниједан од њих двојице не би могао да буде изабран за председника земље у постојећим околностима. Дакле, за кијевску власт ризик је никакав, а корист вишеструка. Али, њима проруски кандидати нису потребни на изборима, они су упали у своје „лудило“, способни су само да чују сами себе и никаквог простора за дијалог и договоре нема. Зато настављају да предузимају све оно на шта их „амерички јастребови“ подстичу, чиме радикализују стање до крајњих граница.

До акције управо и долази свега неколико дана после посете шефа ЦИА-е Кијеву, захтева Џона Меккекјна да САД снабдеју украјинску војску оружјем и у тренутку када разарач америчке морнарице покушава да уплови у Одесу. САД су једна од две стране у конфликту, оне стоје насупрот Русији, а несретници који се заклињу на „одбрану Украјине“ нису ништа друго до јефтино средство у рукама Вашингтона. Цела стратегија САД свела се на то да не желе да дозволе да југоисток Украјине потпадне под геополитичку контролу Русије без иједног испаљеног метка. Мора се пролити крв и дестабилизовати Русија. Средњерочно, на памети им је да убрзају „кроатизацију Украјине“ и стварањем „Велике Галиције“ што дубље ка унутрашњости земље помере „цивилизацијску границу“.

Време ће показати, али могуће је да се последња шанса за колико-толико мирно разрешење конфликта пропустила у ноћи 14.04. током телефонског разговора два председника – Путина и Обаме. Владимир Владимирович је тада директно тражио да амерички колега утиче на „спречавање крвопролића“. И – амерички колега није реаговао. Наставио је да додаје гас и испитује границу руског стрпљења. Тиме је Барак Обама донео још једну погрешну одлуку и вероватно одлази у историју као најгори амерички председник после Другог светског рата. Да је пристао на руску понуду, Обама је могао да сачува под суштинском америчком контролом-трећину до половину Украјине. Галицију свакако, а временом вероватно и области земље око главног града. Овако, сада ће САД у Украјини изгубити све. Све докле Руси буду желели да узму. А то ће већ Русија процењивати на основу сопствених инетереса и калкулација. Уколико им у интересу буде да преузму геополитичку контролу над целом Украјином и то ће моћи. Ко ће им се супротставити? Остаци остатака украјинске војске нису способни за тако нешто, земља је фактички већ банкротирала, на прагу је хиперинфлације, без енергената, са стањем јавне безбедности које подсећа на централноафричке државе.

Неуспех такозване „антитерористичке акције“ на истоку земље само ће убрзати потпуни распад онога што се данас назива властима у Кијеву. Већ се показало да је морал припадника оружаних снага на ниском нивоу, велики је број оних који прелазе на страну „народне одбране“, опремљеност је још гора, а команданти су збуњени и неодлучни. При томе, очигледно је и да више нико не може ни да претпостави колико је „руских спавача“ у овим структурама. У таквој ситуацији, од мале је помоћи и присуство припадника разних приватних војски који су претходних недеља убацивани у Украјину, као и убрзана обука присталица десничарских покрета о чему је ЦНН већ извештавао.

Војна акција је пропала, показала слабост власти у Кијеву и убрзала њихов коначан пад.

Последица свега биће свађе и обрачуни који ће се распламсати међу досадашњим савезницима. Ни до сада они нису били у љубави, а сада све добија нову димензију. Јацењук ће ударити на Јароша, Јарош на Турчинова, Тјагнибок на Тимошенкову, а неонацисти на све њих заједно. Јуче се претукли Царјова и Добкина, већ колико сутра потући ће се између себе. Од људи који су способни да слушају само себе и живе у „сопственом лудилу“ ништа друго се није могло ни очекивати. И шта се у том метежу може друго догодити осим хаоса. Хаоса у који ће постепено, током наредних месеци тонути Кијев и северозападни делови Украјине.

Из садашње перспективе посматрано, Путину вероватно неће требати војна интервенција да одбрани руске интересе у југоисточној Украјини. Међутим, Путину ће вероватно требати војна интервенција да стабилизује стање у Кијеву и северозападним деловина Украјине. И, ма колико парадоксално звучало, сасвим је могуће да га за то замоле поједине европске земље. Или ће му, у најмању руку, бити захвалне за такву акцију. Покушај производње хаоса у југоисточној Украјини враћа се режисерима овог пројекта као бумеранг и прети да угрози не само Украјину, већ и да дестабилизује значајно шири регион Источне Европе. Отприлике, цело оно подручје између Балтика и Црног мора које су пољски теоретичари између два светска рата означавали као „Међуморје“. А дестабилизацијом Међуморја, у данашњој Европи се дестабилизује и цела ЕУ. Зато, континенталној Европи је јефтиније и лакше да се помири са губитком геополитичке контроле над Кијевом, него са дестабилизацијом ширих размера. Остаје само питање како ће на све то гледати Америка. Или, тачније речено, данашња политичка елита у Вашингтону. Они ће овакав развој ситуације схватити као тежак пораз и то је велика опасност. Опасност је да се опет не организује неки случај Рачак или покуша са прављењем „контракризе“ у Молдавији, или можда подстакну терористи у Дагестану да направе какав већи терористички акт. То би био увод у дестабилизацију ширих размера, на глобалном нивоу.

Због овога се, као једна од кључних ствари наредних месеци, коју западни интелектуалци морају да ураде, намеће – објашњавање америчким стратезима да је „пад Кијева“ под руску геополитичку контролу искључиво њихова кривица. Свет ће одахнути ако они то схвате. Украјинска криза никоме није требала – ни Русији, ни Европи, а понајмање самој Украјини. Било би добро да нешто и о томе напише неко ко има ауторитет и углед као Џозеф Нај. Што се то пре схвати у самом Вашингтону, пре ћемо изаћи из хаоса и кошмара. За свет је боље да се администрација Барака Обаме што је могуће пре помири са поразом. Без обзира колико невероватно звучало, и то је одлука по којој може остати позитивно запамћен у историји.

Душан Пророковић – ФСК