Како легализовати групни брак?

Да ли је могућ брачни однос са више партнера? Однос у коме би сви учесници били сагласни са својом улогом и прихватили одговорност у планирању живота и васпитању деце? Пре 15 година је први пут дефинисана полиаморија.

Пре 15 година, у Сједињеним Америчким Државама се појавила прва дефиниција полиаморије која је била прихватљива за највећи број присталица тог стила живота. „Пракса, стање или способност да се истовремено одржава љубавна и сексуална веза са више особа уз пуну сагласност партнера који у таквој вези учествују.“ Управо у то време – на самом измаку 20. века – назирало се да ће данас брачна заједница хомосексуалних партнера бити нешто нормално – бар у земљама западног културног круга. Промишљена стратегија борбе за права хомосексуалних особа је уродила плодом. Зато је она постала узор и за стратегију присталица регистровања модерних полигамних заједница. Тачније речено, узор покрета за легализовање полиаморије.

Полигамија и полиандрија нису прихватљиви појмови

Амерички Уставни суд је прошле године прогласио ништавним члан 3 Закона о одбрани брака – њиме је брак дефинисан само као заједница мушкарца и жене. То је значило велику победу за присталице хомосексуалних бракова, али и нови подстицај за оне који желе да легализују полиаморијске заједнице. Реч је о заједницама више партнера као што су, на пример, жена са два мушкарца, или две жене и два мушкарца – могућа је и свака друга констелација; у оквиру једне заједнице могуће су и различите сексуалне оријентације.

Присталице полиаморије се терминолошки ограђују од појма полигамије који се односи на традиционалну и верски утемељену заједницу. Полиаморијске заједнице су секуларне и темеље се на слободном опредељењу својих чланова за такву врсту живота. Представници покрета за легализацију групног брака у САД говоре о 500.000 породица које у тој земљи отворено живе у таквим заједницама. Истраживање које је 2012. године спровео амерички магазин „Лавин мор“ показало је да би готово две трећине таквих породица тражило сопствену правну легализацију – када би то било могуће. Више од 90 одсто испитаних сматра да њихова заједница треба да има иста права, привилегије и обавезе као и традиционални брак.

Одлике заједнице

Противници полиаморије обично поистовећују овај вид заједнице са групним оргијама или легализовањем брачне преваре. То је последица предрасуда или површности. Присталице због тога указују на три главне особине полиаморијских заједница: 1) искреност и транпарентност (насупрот варању брачног партнера), 2) равноправност и консензус (насупрот патријархалној полигинији) и 3) дугорочну оријентацију (насупрот свингерском мењању партнера). Пракса, стање или способност да се одржава више од једне емотивно-сексуалне везе истовремено, уз пуно знање и сагласност свих партнера, обавезни су елементи полиаморијске заједнице.

Када је реч о генетским факторима, присталице полиаморије указују да човекова природа није моногамна. Списатељка Меган Ласлоки, једна од најпознатијих америчких противница моногамије, за ЦНН је написала да само три до пет процената сисара живи моногамно. Па и у таквим врстама је веома често присутно општење са другим партнерима. Све се више учрвшћује теорија према којој однос са више партнера није питање стила живота, већ је генетски предиспониран. То је био и један од најважнијих аргумената за нову дефиницију брака какву су тражили хомосексуалци.

Дискриминација и пут ка легализацији?

Аустралијски новинар Мајкл Кук који већ годинама проучава разна етичка питања савременог живота, преноси да полиаморијска заједница сада добро проучава стратегије присталица хомосексуалних бракова које су довеле до њиховог званичног признања. Јер, полиаморија је данас у положају у коме је хомосексуална заједница била пре двадесет година. Анита Вагнер Илиг, једна од најпознатијих активисткиња полиаморије у САД, сматра да су измене Устава у корист хомосексуалних бракова веома корисне и за полиаморијске заједнице. Јер, противници тих заједница сада не могу да тврде да нема преседана за легализацију других, не-традиционалних форми љубавних веза.

С друге стране, чланови полиаморијских заједница преносе да су изложени дискриминацији тј. да су због свог начина живота често жртве мобинга, стигматизације и вређања. Та дискриминација је присутна и на плану стицања стамбеног простора, запослења и права старање о деци. У САД је незамисливо да бирачи дају свој глас политичару који живи у таквој заједници. Поставља се питање: да ли ће западно друштво за двадесет година постати отвореније према групном браку? Одговор који се назире је потврдан, бар ако је судити по односу медија према тој појави. Мајкл Кук говори о „провокативном, али позитивном извештавању“, додуше, малобројних америчких медија.

Три форме одгоја деце

У највећем броју породица у којима један или више партнера одржавају полиаморијска партнерства живе и деца. У пракси су се до сада издвојила три типа васпитања деце у таквим заједницама. У оквиру првог типа, родитељи су искључиво одговорни за сопствену децу, док се други чланови заједнице третирају као пријатељи родитеља. У другом типу заједнице се о конкретном васпитању деце стара више њених чланова, односно, нека врста проширене породице коју чине заправо партнери правих родитеља. Ту је и трећи тип заједнице у коме сви њени чланови преузимају одговорност за васпитање – независно од крвног сродства.

Активисти полиаморије у Немачкој преносе да у овој земљи тренутно има око 10.000 људи који живе у „дивљим групним браковима“ – ради се о онима који то јавно и износе. Немачка Фејсбук-страница посвећена овом начину живота има више од 35.000 следбеника. Активисти се редовно састају у Брауншвајгу, Хамбургу, Хајделбергу, Карлсруеу, Минхену и Сарбрикену. Када је реч о политичком тематизовању полиаморије, једино је Пиратска партија Немачке у свој партијски програм уврстила и захтев за равноправним третманом полиаморијских веза – уз истовремено довођење у равноправан положај брака и ванбрачне животне заједнице.

Аутор: Саша Бојић
Одг. уредник: Немања Рујевић

Дојче Веле