Преки суд за косовског Андрића

Ко су писци који су пре седам деценија брутално уклоњени из књижевног живота (2): Григорије Божовић дао непоновљиву топографску и психолошку панораму Старе Србије

ПОСЛЕДЊИ предратни председник Српског ПЕН клуба, писац низа занимљивих и релевантних књига и путописа, Григорије Божовић, убијен је почетком јануара 1945, највероватније у комунистичком затвору у Ђушиној улици. Истога дана у новинама је осванула „пресуда“ Војног суда, у којој је, између осталог, образложено да је књижевник осуђен на казну смрти „због тога што је у време народног устанка у Црној Гори и Санџаку против фашистичко-италијанског окупатора стао на страну окупатора пружајући му моралну помоћ оснивањем Националног одбора у Пљевљима“.

Божовићу је стављено на душу и што је „уређивао издајнички лист ‘Пљеваљски Весник’ који су финансирале италијанске војне власти, а у којем је он писао уводне чланке у духу непријатељске пропаганде против народног устанка а за ред и мир под окриљем италијанског окупатора…“

Божовић, кога су називали косовски Иво Андрић, само је један од књижевника који су завршили пред стрељачким стројем у првим данима устоличења комунистичке власти. О тим писцима страдалницима, чија су не само тела него и дела пре седам деценија гурнута у раку заборава, СКД припремило је трибину „Стрељани писци“, која је почела синоћ, а трајаће наредних неколико недеља.

У разговору за „Новости“ књижевни историчар др Гојко Тешић, који је први покушао и успео да из заборава врати Григорија Божовића, као на поразну чињеницу указује да су пресуде овом писцу покушали да оправдају и неки истакнути интелектуалци, обезвређивањем његовог дела. Тако је у одредници Крлежине „Енциклопедије Југославије“ Ели Финци записао о Божовићу: „У своме делу, које у основи представља низ монотоних варијација на једну те исту тему, износио је патријархалне обичаје и чудне нарави, примитивних, заосталих крајева, приказивао муслимански, арбанашки, македонски живаљ, величао древне српске (углавном православне) церемоније и ритуале са конвенционално-конзервативних позиција, чак са неприкривеном великосрпском тенденцијом и монархистичким ставом“. Притом, Финци парафразира и део из оптужнице.

– Овакви судови су били сасвим довољни, и пресудни, за скоро све потоње тзв. књижевне критичаре, да се одрекну читања Божовићеве литературе – истиче Тешић. – Божовић је међутим, дао непоновљиву како топографску тако и психолошку панораму Косова и Метохије. Он је сурови реалиста, истанчани аналитик нарави, страсти, трагичних раскола унутар ових простора. У његовој прози нема идеализације, живот је онакав какав је. Он је мајстор фабуле, стваралац који је приповедну уметност обогатио изузетном језичком ивенцијом.

У писму својевремено упућеном Тешићу, Божовићев син Браторад убедљиво је демантовао основне оптужбе на рачун његовог оца. Каже да никако није могао бити секретар четничког Националног комитета у Пљевљима, како је наведено у „доказном поступку“ јер за време рата такав комитет у том граду није ни постојао. „Пљеваљски вјесник“ је био шапирографисан лист од две странице и растуран је само у Пљевљима и ближој околини. Његов уводник на првој страни био је непотписан. Комунистички истраживачи тврдили су да га је писао Божовић, али то никада није доказано.

– Моји закључци данас су јасни: ничег озбиљног није могло бити због чега би мој отац био стрељан. Његова ликвидација је коначно одлучена у вишим партијским круговима – навео је Браторад. – Некоме је сметало то што је био национални лидер косовског краја а као такав није могао послужити интересима дневне политике за тај део земље. Григорије је некоме био кост у грлу.

САЧУВАН ДОСИЈЕ

ДУГОГОДИШЊИ проучавалац животног пута и стваралаштва Григорија Божовића мр Миленко Јевтовић успео је пре две деценије да дође до у потпуности сачуваног досијеа о тајном суђењу Григорију Божовићу. Јевтовић је уочио неколико парадоксалних чињеница. Између осталог, да је цела оптужница заснована на сведочењу извесног Милутина Томића који је, према белешци потпуковника Павла Пекића, за време прве офанзиве Италијана на Црну Гору проказивао родољубе и комунисте због чега су многи од њих страдали. Још у почетку устанка осуђен је на смрт као италијански шпијун, али је успео да побегне у Београд.

Д. Богутовић – Новости