Др Јелена Јурјевна Гускова – Русија ће створити нови свет

Познати балканолог говори о актуелној руској политици према Србији као и оној током 90-их, украјинској кризи и будућности српског народа, те o јачању руских позиција у свету.

Др Јелена Гускова је врстан руски историчар и тренутно најбољи познавалац балканских прилика. У Србији је она наjпопуларнија Рускиња. За то има много разлога и наклоност и поштовање су обострани. Др Гускова се за Србе и КиМ борила, прво у својој држави у време Јељцина, чија политика није имала разумевања према српском проблему. Будила је успаване руске интелектуалце, своје колеге историчаре.

После скоро 25 година активног научног рада, али и оног који се тиче руско-српских односа, њен ангажман ће свакако остати забележен у историји оба народа. Она је бележила историју, али је упозоравајући, будећи и Србе и Русе, историју и стварала. Стога нимало не чуди што је на Међународном научном скупу „Да се не заборави“ у организацији Београдског форума за свет равноправних, поводом 15 година од НАТО агресије на СРЈ, била топло поздрављена. Др Гускова је промовисала вредну књигу о Космету и наравно, дала допринос научном скупу који је окупио око 500 стратега, историчара, аналитичара, дипломата, војних лица. Говорило се о НАТО уништавању српског народа и државе. Скуп еминентних научних имена, наших пријатеља из целог света, протекао је далеко од сваке медијске пажње, поготово државних медија.

Ако бисте правили поређење спољне политике Русије према Србији у време Јељцина, почетком 90-их, Черномирдина и министра Козирјева, и политике данашње путиновске Русије, шта бисте рекли?

За време Бориса Јељцина руска спољна политика није била самостална. Била је потчињена, углавном, свим циљевима Запада, удворички се понашала, пре свега према САД, али и другим западним државама. Тадашњи министар спољних послова Андреј Козирјев, кога су у Русији звали „руски министар америчких спољних послова“, отворено је говорио да је његов највећи задатак у животу поставити Русију у исти ред са већим европским и светским државама, Сједињеним Америчким Државама, Великом Британијом, Немачком, Француском. Значи, Козирјев уопште није водио рачуна о интересима руског народа. Није га интересовала будућност руске државе, а камоли словенске земље и словенски народи. Искрено говорећи, Козирјев скоро да ништа није ни знао о историји словенских народа, историјским приликама у Србији, био је слабо образован. Речју, неписмен човек – на месту министра спољних послова.

Политика руске државе у време Бориса Јељцина била је анационална. Што се тиче спољне политике нашег председника Владимира Путина, да се разумемо, када је Владимир Путин дошао на власт, његова политика у почетку није била сто посто национална, односно патриотска. Нити се то, у ондашњим околностима, у РФ могло очекивати преко ноћи. Тек после, 2006. године, руска спољна политика према балканским земљама се променила, могло би да се каже да је постајала пробалканска и просрпска. Што се тиче заштите руских државних интереса, политика председника Путина јесте у потпуности државничка, национална и родољубива.

Већ крајем 2006. и почетком 2007. у СБ УН Русија је врло јасно рекла „не“ плану Ахтисарија, односно „не“ независности Космета. Тај план није прошао у СБ УН. Све што је после тога рађено била је отворена иницијатива оних који су од почетка подржавали план Мартија Ахтисарија. Дакле, што се тиче спољне политике путиновске Русије, њој је било потребно време да би стала чврсто на ноге, да би стасала, спознала своју улогу и постала свесна ње не само унутар Русије него и на Балкану и у балканским православним земљама. Па и своје улоге у свету.

Промовисали сте књигу „Косово и Метохија, рат и услови мира“ у Новом Саду, Нишу, Косовској Митровици. Шта је суштина ваше нове књиге? На научном скупу апострофирали сте поједине сегменте.

Књига је објављена на српском и руском језику. Једино је на руском језику другачији наслов, „Агресија НАТО на Југославију 1999. и преговарачки процес“. Тема књиге је Космет, а у средишту свега је моје сагледавање српске историје на КиМ. Да би руском читаоцу било јасно оно о чему пишем, кренула сам од Призренске лиге 1878, односно од планова Албанаца и њихових тежњи за присаједињењем свих земаља са албанским становништвом. Наравно, све је поткрепљено историјском науком. У књизи сам покушала да покажем шта су желели Албанци, како су живели ти Албанци у саставу прве Југославије 1918, а затим и Југославије која је настала 1945. после Другог светског рата. Настојала сам да предочим колико је много новца било уложено у јужну српску покрајину, где је присутан албански живаљ. Међутим, Албанци су имали своје планове, засноване на идејама Призренске лиге. Без обзира на огроман уложен новац Србије и ондашње Југославије, њих уопште није занимала држава која их је финансирала и под чијим су сводом живели.

Разговарала Биљана Живковић – Печат

Разговарала Биљана Живковић