ЦРНА СРБИЈА: Како су настале и ко финансира „ЖЕНЕ У ЦРНОМ“

Да ли је дозвољено имати лични став о било чему, и чему лични став уопште служи ако се не сме изговорити/написати? Ако ЖУЦ сасвим суверено тврде да је држава Србија извршила злочин према невиним Албанцима (а ја знам да није, и Почуча то зна) има ли грађанин исто суверено право да онога ко изговара лажи (ма ко он био) назове онако како мисли да поменути заслужује?

Често се деси да човек зашиљи плајваз да напише текст о једној ствари, а на крају испадне нешто сасвим десето… Некако, имам осећај да ће и ово писаније завршити на сличан начин.

Елем, ових дана заподенула се мала патриотска свађа између мене и турбоСрба са разних портала око господе Ивана Ивановића (СНП Наши) и Радомира Почуче (екс Пинк, екс ПТЈ…), на тему: Треба ли двојици утамничених „ србских бораца“ за живота подићи монументе или их пустити да се киселе у ЦЗ-у кад су глупе штеточине? Погађате – већина Правих Срба  је за варијанту 1, неки који би да се држе закона ко пијан плота преферирају варијанту 2, а ја као ноторни изрод и издајник – залажем се за њихово експресно пуштање на слободу, али не јер су ми њихове „акције“ симпатичне, већ јер желим да моја држава избегне  могућност да је било ко третира као Северну Кореју у Европи – друштво где се политички противници и неистомишљеници затварају на миг сваке шуше.

Поготово када је реч о маргиналцима који ни на кога нормалног не могу да остваре утицај; то што ова двојица раде (један псује на друштвеним мрежама а други прави спискове њему несимпатичних и одвратних људи) манифестација је патологије србијанског друштва, а дужност државе није да фрустриране људе (који је бајаги срамоте пред „страним партнерима“) утамничи и тако изолује од јавности, већ да се потруди и предмет њихових фрустрација уведе у оквире пристојности и законитости,  одредивши границу преко које НВО ма колико да су организоване и финансиране од наших „европских партнера“ не смеју прећи. А није да са њима немамо лоша искуства, и није да границу већ нису прелазили безброј пута…

Жене у црном  (даље „ЖУЦ“) су организација настала октобра ’91. након што је њеним оснивачи(ца)ма постало јасно да је Србија пародија од државе која нема снаге ни амбиција да поштује сопствене законе (Закон о народној одбрани на пример), у којој одлуке доносе вође и њима блиски доглавници, у којој није важно да ли је активност коју изводиш штетна или корисна – важно је само да имаш моћног заштитника или слабог противника.

А да је Србија друштво са Зулу моралом као мејн стримом, оснивачицама Жена у црном постало је јасно одмах након првих жртава на југословенској страни у малом прљавом рату за осамостаљење Словеније.

Наиме, тадашње Савезно извршно веће (влада СФРЈ) је након проглашења независности Републике Словеније, на државне границе са Италијом, Аустријом и Мађарском послало јединице ЈНА састављене искључиво од активних војних лица и војника на одслужењу обавезног војног рока, са задатком да „поседну и обезбеде неповредивост граница СФРЈ“. Први шок за југословенску јавност било је сазнање да органи одметнуте републике  своју одлуку о издвајању из заједничке државе имају намеру да бране средствима смртоноснијим од декларација и резолуција. Па су снајперисти словеначког МУПа покосили прве голобраде жртве…

А онда је нас, српске националисте одрасле на Ћосићевим и Јаковљевићевим књигама, народним јуначким песмама и романтичарским штивима из 19. века по сред носа опичила чињеница да је Србија мала земља за толико издајника.

Најпре су неке врло битне и сасвим одређене маме протестовале испред зграде Генералштаба и затражиле да их прими ССНО Вељко Кадијевић. Коме су испоставиле захтев да се „деца под хитно врате кућама“; добро, ако не могу баш сва, а оно барем њихова, првокласна деца… Што им је стара искусна битанга из цуга и обећала, а као човека за везу, онога на кога до миле воље могу да истресају своје усране гаће – одредио је „најмлађег генерала ЈНА“ коме је „каљење“ неопходно и корисно за каријеру) др Вука Обрадовића. Трагичног актера југословенске драме и једног од првобораца ДОСа кога је убио стрес након фабрикованог „сексуалног узнемиравања сараднице“ – ангажоване за једнократну употребу, плаћене и нестале из јавног живота. Који се „бачен лавовима“ није снашао, па је јавно, пред камерама ТВ Београд – супермамама обећао да ће „сва деца бити враћена у касарне у најкраћем року“. А онда је настала катастрофа и слом мита о Србима – ратничком народу.

Најпре су се и друге маме, поучене искуством ових првокласних, београдских мама запитале за који андрак њихова деца треба да чуче у неким тенковима широм блокиране Словеније, када начелник Службе за информисање ССНО на телевизији обећава да ће се „деца вратити кућама што је пре могуће“. И друго, због чега власт не мобилише прдоње које по вас дан пију пиво пред задругом или се са супругама отимају око даљинског, већ у рат шаље деветнаестогодишњаке који без мамине помоћи још ни пертле не знају да завежу?

Наравно, власт није имала техничке могућности да испоштује баш све жеље АФЖа, али не може се рећи да се није трудила. Ипак, мобилисани су и многи пристојни људи па су Србкиње масовно притегле обојке и потекле пред пријавнице касарни широм земље са захтевом да се одмах „пусте људи који треба да раде и привређују…“; тако да је испало да по њиховом мишљењу, Српство треба да бране само незапослени, сеоске луде и добровољци који тренутно немају паметнијег посла. Ах да, мобилизацији би се обавезно морали одазвати и сви припадници „народности“ да би доказали своју лојалност  – пошто припадници српског народа нема шта да доказују, њихов се патриотизам подразумева, једино што су неки тренутно спречени да га испоље у пуном капацитету… Још када су странке попут секте Вука Драшковића схватиле колики је политички потенцијал „приговарача савести“ – експресно су сторнирале ратну реторику и укључиле се међу миротворце. Најтврђи комунисти-интернационалисти, постали су нови најбољи пријатељи четника-почетника … Надам се да можете да замислите какву је радост у Банским дворима изазвала вест да је у Србији мобилизација у Ратне јединице ЈНА „извршена“ са 32%?

Тако се десило да је СФРЈ у делове земље захваћене сепаратизмом углавном слала јединице састављене од голобрадих војника који нису имали „угледне“ родитеље, резервиста који нису имали „везу“ да их ослободи војне обавезе, добровољце са сумњивом мотивацијом – све заједно предвођене немотивисаним АВЛ, резервним старешинама са лагера војних одсека широм земље (од којих су многи на војне вежбе позивани само да би примили решење о унапређењу у виши чин) и самоизабраним војводама бираним по принципу „што луђи – то бољи“… И тако се десило да пешадијским четама командује поручник фрегате, или да са мном у канцеларији годину дана седи доктор хемије из Института Момо Станојловић који се нешто замерио моћницима – капетан прве класе постављен на место помоћника команданта дивизије за ПНХБО у време када су Хрвати од хемикалија били способни да произведу једино дувански дим из Ровиња. По принципу: „Хајд’ Алија нек’ је више војске…“.

Дакле, како смо радили – добро смо и прошли… Али, да се вратимо на Жене у црном.

Након неочекиваног успеха који су у ометању мобилизације јединица ЈНА постигле првокласне маме и СПО (кога да се не лажемо – не би било без масовне сарадње  Срба који су имали паметнијег посла од ратовања), неко је смислио да би целу ствар требало одржати живом и болесном. Грешака које је правио режим без компаса је било на десетине дневно, а за паре ћемо лако… Што се тиче начина организовања – ни то није проблем, у Израелу већ постоји организација под називом Жене у црном, основана од јеврејских феминисткиња током прве Интифаде. Та организација је себи дала задатак да омета мобилизацију израелске војске ангажоване на сузбијању насиља на Западној обали и у Гази, све под фирмом заштите невиних жртава – жена и деце првенствено. Нису успеле, мада су изашле у јавност што им је изгледа и био главни циљ, знајући да је Израел – држава изузетно нетолерантна на све облике издаје националних интереса. Какогод, Јеврејке су се снашле за спонзоре, као што су се по узору на њих снашле и ове „наше“. Из САД – за почетак.

Овде је потребно застати да би се објаснио механизам финансирања ове и сличних организација. Светски центри моћи воде најмање две политике паралелно: јавну – за медије и јавност, и тајну – ону која заправо креира јавну политику у складу са интересима поменутих центара. Па тако имамо Израел који је као што је познато – главни савезник САД на Блиском истоку. Истовремено, и главни клијент САД, јер није спорно да јеврејска држава без одлучујуће подршке САД не би опстала ни годину дана окружена са 150 милиона милитантних муслимана. Међутим, политичари с времена на време умеју да се заиграју па често и поверују у свој трип како воде „независну политику“, зато су ту НВО финансиране из исте касе која финансира и владе земаља-клијента – које имају задатак да их враћају на „прави пут“ кад застране. Прво „загранично одељење“ израелских Жена у црном основано је управо у САД, у држави Тексас… Мисли ли ико да је то случајно?

Од октобра ’91. године београдске ЖУЦ извеле су многе шетње, перформансе, протесте – упозоравајући на злочине које су починили неки Срби, истовремено громогласно и упадљиво ћутећи на злочине које су други починили на штету Срба. У прво време објашњење за то гласно ћутање гласило је: Ми смо дужне да чистимо пред својом кућом, а други, нама слични ће чистити пред својим кућама… Када је (не)очекивано контрачишћење изостало, наше боркиње се нису дале смести већ су наставиле у истом стилу све увереније да су у праву, и да су Срби факат много гадан народ чим ни једна од новонасталих држава у окружењу не осећа потребу да оснује и финансира сопствену, њима сличну штеточинску НВО.

Коначно, од маргиналних лудача каквима су од стране власти и националиста сматране током деведесетих,  ЖУЦ су након рушења Милошевићевог режима добиле статус стране амбасаде, да не кажем – свете краве. Кога Сташа Зајовић означи – обрао је зелен бостан… Сходно томе, београдске ЖУЦ су стављене изнад закона и не постоји нико ко би се усудио да их упита за јуначко здравље или финансије.

Када се погледа историјат ЖУЦ, њихове „акције“ и мете које редовно бирају (држава Србија и патријархални Срби, националисти и верници пре свих), резонски се поставља питање: Где ми то живимо, постоји ли држава уопште и чему служе онолики правосудни органи када не реагују ни на очигледна кршења закона од стране организованих група?  Или, ако и реагују – реагују на траљаве, будаласте и неефикасне покушаје које чине појединци и маргиналне групације покушавајући да од ултразаштићених Жена у црном одбране ово мало што им је остало од части, националног достојанства и државе.

Па је тако наша весела Република Србија преко београдског Тужилаштва нашла за сходно да приведе и на по 30. дана притвори Ивана Ивановића – лидера СНП Наши и Радомира Почучу – бившег спикера ТВ Пинк и „портпарола ПТЈ“…

Ако узмемо да анализирамо дела која се овој двојици стављају на терет, лако ћемо закључити да она нису ни приближно толико озбиљна колико би била она која би се могла ставити на терет ЖУЦ да Србија јесте правна држава као што није.

Рецимо, Ивановић је окривљен да је направио и објавио списак са тридесет јавних личности које је назвао „србомрсцима“. Што он (колико ми је познато) ни не спори, па није јасно шта је стварно навело суд да му одреди притвор који се по правилу одређује само за дела где је запрећена петогодишња или већа затворска казна. По мом мишљењу, састављач списка има мале проблеме са терминолошком прецизношћу, али то је вероватно из потребе да се максимално избегне употреба туђица, па је уместо „антисрби“ – што људи са поменутог списка вероватно јесу (многи и не крију да би радије били било шта друго пре него Срби), стављено „србомрсци“ што је глупост јер већина тих људи ипак јесу етнички Срби, родитељи су им Срби, па није вероватно да се ради о мржњи.

Дакле, мржња је патолошко стање које се мора стручно третирати, а априорно противљење нечему – мада је глупо и бесмислено –  је став кога може да има свако (као што и задњицу има свако) и који се мора уважавати чак и под условом да је у колизији са нашим сопственим ставовима.

Пошто Ивановић признаје дело које му се ставља на терет, довољно је било узети му изјаву и пустити га да на слободи припрема своју одбрану. Како извештавају медији, њему је притвор одређен да „не би поновио дело“ што је ординарна глупост, јер чак и да га понови – то не би произвело никакву друштвену опасност (као што је није произвео ни оригинал).

Што се тиче Радомира Почуче, њему се на терет ставља „говор мржње“ и „позив на линч“ Жена у црном које су најавиле одржавање неког свог протеста против „злочина које је Србија извршила над невиним Албанцима“.  Да не идемо у детаље и не понављамо вулгарности које је Почуча натруковао на свом Фејсбук „зиду“ – верујем да ће суд у њима лако пронаћи елементе говора мржње и аутора некако осудити по закону. Међутим, ипак има пар спорних момената.

На пример – да ли је (по новом) дозвољено имати лични став о било чему, и чему лични став уопште служи ако се не сме изговорити/написати? Ако ЖУЦ сасвим суверено тврде да је држава Србија извршила злочин према невиним Албанцима (а ја знам да није, и Почуча то зна) има ли грађанин исто суверено право да онога ко изговара лажи (ма ко он био) назове онако како мисли да поменути заслужује? Да ли је већа друштвена опасност у нарушавању угледа сопствене суверене и независне државе, или у писању бљувотина по Фејсбуку?

Ако је Почучу да напише то што је написао инспирисала мржња – шта ЖУЦ, њихове спонзоре и оне који их подржавају инспирише да двадесет и више година раде исту, само много опаснију ствар?

Драгослав Павков – Преврат
Srbin.info