Живи гроб и мртви беседници

Забелешка о беседи митрополита Амфилохија и иже с њим, на гробу оца Јустина

14. јуна ове године у манастиру Ћелије

Хипокризија или лицемерје је заступање ставова, вредности и уверења у које личност не верује. Етимолошки потиче из грчке речи uπόκρισις (ipokrisis) која значи «глума». «Хипокрит» у античкој Грчкој је био појам за глумца односно особу која намерно заварава друге. Ово нам о лицемерју каже етимологија, а шта нам о лицемерју поручује Јеванђеље: „Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемјери, што сте као непримјетни гробови, те људи по њима одозго газе а не знају“(Лк. 11,44).

Ето, и ове године мноштво честитих људи, хришћана, сабрало се око гроба оца Јустина, као око духовног огњишта, како би се помолили и поцрпли свеосвећујућу благодат Духа Светога, Који је починуо на овом новопросијавшем угоднику Божјем, светом оцу Јустину. На жалост, нису сви тамо дошли са том благочестивом намером. Као и ономад, кад Господ хођаше земљом, приповеди причу како у храм дођоше двојица да се помоле, један цариник, други фарисеј (Лк. 18, 10-14), један покајник, други лицемер, тако и сада, код гроба оца Јустина, једни беху цариници, покајници, други фарисеји, „праведници“, који сами будући без покајања, зароњени у гордост и у своју „праведност“ и тако отврдли срцем попут камења, друге позивају на покајање.

Лицемерје је опака болест, опака с тога што у себи крије смртни неопростиви грех, грех непокајања. Овај грех представља ипостас и саму суштину сваког неопростивог греха, као што су грех самоубиства, јер је ту покајање немогуће након смрти, и грех јереси, која у својем демонском умовању и гордости скамени душу и срце јеретика, лишавајући је спасоносне Божје благодати, те га на тај начин држи у непокајању, далеко од спасоносног свелека – покајања. Да овај грех није толико страшан, не би Јеванђеље било препуно громогласних и страшних речи Христових „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери…“ (Мт. 23,13-15; Лк. 11,44). Књижевници беху зналци јеврејског закона, док фарисеји беху слој јеврејског друштва познат по строгом држању старозаветних законских одредби. Господ снисходи највећим грешницима – цариницима и блудницама, опрашта им грехе (Лк. 7, 48), јер смирено и покајнички прилазе Њему, опрашта сваку слабост људску и исцељује је, зато вели блудници, коју ухваћену у прељуби доведоше к Њему фарисеји: „Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада више не гријеши“ (Јн. 8,11). Са друге стране лицемерје фарисејско осуђује најгрубљим и претећим речима: „Тешко вама књижевници и фарисеји…“. Лицемере пореди са гробовима: „Тешко вама… што сте као непримјетни гробови“ (Лк. 11,44). Зашто блудници не прети речима „Тешко теби блуднице!“, већ јој дарује опроштај, а фарисејима управо прети и упозорава „Тешко вама!“? Зато што је зло лицемерја велико и огледа се у томе што лицемерје не жели опроштај, јер не жели ни покајање, гади се и бежи и од покајања и самим тим и од опроштаја. Лицемерје заслепљује, не дâ нам да сагледмо себе и грех свој, а отвара нам очи за грехе ближњих. Лицемер је духовни мртвац који себе добровољно сахрањује, све дубље и дубље, упорствовањем у лицемерју и непокајањем, гомилајући камење греха на гробу своје душе и тиме лишавајући себе сваког зрачка благодатне светлости покајања коју доноси Сунце правде – Христос. Лицемер је егзекутор и гробар сопствене душе, који уместо да бежи од свог греховног смрада, хвали се њиме, представља га као да је мирис, упадајући тако у хулу на Духа Светога, јер грех назива врлином. Дакле, грех као ђавоље дело назива врлином која је знак Божјег присуства. Јер, уколико је врлина истинита, непатворена, непритворна она привлачи Бога, Који обитава у врлинским, крштеним душама. Тиме лицемер ђавола назива Богом, а Бога ђаволом, јер грех назива врлином, а врлину грехом. Лицемер – фарисеј хули на Духа Светога тиме што је убедио себе и убеђује друге да је праведан и свет, те иде супротним смером у хуљењу на Бога, на једном месту фарисеји тврде да Христос изгони демоне уз помоћ кнеза демонског (Мт. 9,34; Мт. 12,24; Мк. 3,22; Лк. 11,15), док фарисеји себе сматрају светима, дакле, испуњенима благодаћу Божјом, а заправо су до ђавоиманости препуни греха, безакоња и гордости. Тиме опет хуле и Бога називају ђаволом, а ђавола Богом. Фарисеј пребива у уверењу да нема потреба за покајањем, док друге позива на покајање, иако се заправо дави у мору свог безакоња, почев од гордости која порађа сваки грех, па све до славољубља, таштине, сујете и тако редом, све до краја овог пакленог низа, а крај је његов на дну ада.

Гледајући ове исписане редове о лицемерју сâм се застраших и упитах себе: где ће бити крај свих нас позваних у ово време на верност Богу и светоме Сави? Бог једино зна, будући да савремени фарисеји подижу гробове прорцима, а њихова пророштва газе и одричу, као што поједини епископи украшавају гроб оца Јустина, њега желе да ваде из гроба, а његово предање сахрањују, газећи његову науку и његов аманет очувања вере православне и тиме Цркве Божје. Док ми остали, који не прихватамо такво лицемерје, гледајући такво безакоње и борећи се са њим оштрином својих речи, често и своју душу озледимо.

Оно што пак сви знамо јесте потребитост свих нас за свелеком против сваког зла, а зло је грех, дакле, потребитост за покајањем. Покајање је дар Божји, дар Његове спасоносне благодати свакој души која тај дар затражи од Бога молитвом и одступањем од греха и греховног живота, као и одлучношћу да се са грехом боримо. За шта се ко треба кајати нека савест свакога поучи, као што то она и чини. Зато се у покајању окренимо пред Богом нашој савести, како на гробу оца Јустина не би плакали духовни гробови, затрпани гордошћу, самомњењем и непокајаношћу.

Надам се у молитве оца Јустина, чији је гроб живљи пред Богом од многих који сада ходају по њему и „плачу“ над њим, да ће испросити у Бога свету одлучност епископима Српске цркве и свима залуталим у беспућу европеизма, глобализма, реформаторства и екуменизма, да не буду фарисеји, притворно држећи веру православну и да се врате на пут и у предање оца Јустина, које сваким словом гори и говори против побројаних беспутних зала. Ако будемо слушали своју савест, као глас Божји у нама, на гробу оца Јустина нећемо слушати беседе митрополита Амфилохија и прочих, као ове година на празник светог Јустина у светим Ћелијама, којима дотични покушавају да надгласају глас својих савести. Глас савести није могуће надгласати патетичним риторством, већ само покајањем, не приличи митрополиту да га ми млађи учимо овој почетничкој науци. Гроб оца Јустина је зато најбоље место за преиспитивање свих екуменизмом укаљаних савести.То њихово надвикивање са својом савешћу јесте искање и јецај њихове душе за покајањем. Нека им покајање Господ и дарује, а они нека га коначно пројаве, а потом нека и друге позову на исто, тада ће њихове беседе можда имати неки смисао и садржај бољи од лицемерја и непокајаности.

протосинђел Максим