ХРВАТСКА ПРОТИВ СРБИЈЕ И СРБИЈА ПРОТИВ ХРВАТСКЕ. Расправа у Међународном суду ОУН. ПРВИ ДЕО

Управо је завршена дуга расправа у процесу “О примени Резолуције о геноциду (Хрватске против Србије)”, која је одржана у Међународном суду ОУН у Хагу. Расправа је трајала током целог месеца (од 3. марта до 3. априла). Међутим, та дуготрајност (премда и ретка) – није ништа у односу на дужину самог предмета. Хрватска је још 2. јула 1999. године иницирала тужбу против СРЈ.[1]На тај начин се предмет од стране Међународног суда, разматра већ 15 година.

Формално, предмет се зове Хрватска против Србије, међутим, током разматрања предмета Србија је подигла контра-тужбу и предмет је добио и карактер “Србија против Хрватске”. Нешто ниже ћемо писати о томе подробније. Сад напомињемо да је суштина тужбе Хрватске да је Србија крива за наводно почињени геноцид на територији Хрватске у периоду 1991-1993. године.

У складу са правилима процедуре приликом разматрања сваког дела, прво се износе писмени докази, а затим усмени. Писмене доказе земље су доставиле 2001. године. Хрватска је поднела свој меморандум[2], а Србија свој контра-меморандум.[3]Расправа је протицала у две рунде. Прва рунда – излагање позиције сваке државе, друга рунда – одговор на аргументе супротне стране.

Хрватску делегацију је предводила Весна Чернић-Гротић, професор универзитета из Ријеке. Српску делегацију предводио је познати правник, некадашњи руководилац међународно-правног сектора МИП-а Србије Саша Обрадовић (који је данас главни правни саветник амбасаде Србије у Холандији).

Као што је уобичајено, није се прошло без позива “викинга” са стране. Странци су били позвани у оба тима. Хрвате је представљао Британац Џејмс Крауфорд (већ је постављен за заменика шефа хрватске делегације), професор Филипс Сандс, а такође и Кеир Стармер, Х. Ло, Е. Кравен, Р. Рејчхолд, Р. Кенеди, Американци М. Дамашка, К. Кук, Б. Граљеј. Очигледно ради «разблаживања» англосаксонске монотоније, у хрватски тим је позван и један индијац А. Сингх. Међу српским «викинзима» треба истаћи ирског професора У. Шабаса, Немца А. Цимермана, британце К. Тамса и В. Џордаша.

Позиција Хрватске, представљена Међународном суду, има веома озбиљне недостатке. Како чињеничне, тако и правне.

Као прво, захтеви Хрватске не односе се на власти Србије него СФРЈ, тако да је основни део злочина био извршен до априла 1992. године. Али Хрватска никако да схвати ову веома једноставну чињеницу. То говори о томе да главни циљ жалбе Хрватске није правни спор – него политичка пропаганда. Хрватска једноставно жели да “светски” медији током деценија извештавају како “Међународни суд ОУН разматра предмет о геноциду који су над Хрватима починили Срби”. Чак и правна заснованост Хрвата изгледа смешно. Хрватска је сама одбила да призна СРЈ као наследника СФРЈ, укључујући и област међународних споразума. Сада Хрватска тврди да је Србија правни наследник Конвенције о геноциду. Није јасно како се могу помирити те две потпуно контрадикторне изјаве. Међутим, када знамо да је истински циљ управо политичка пропаганда – онда је све јасно.

Као друго, о геноциду наводно почињеном над Хрватима у Хрватској, говоре само Хрвати и нико више. Чак и најбољи пријатељ усташа – МТБЈ у Хагу – уздржао се од подизања оптужница за геноцид. Хрватска делегација је покушала да то објасни на прилично жалостан начин: наводно, то је све “одраз политике канцеларије Тужилаштва МТБЈ”. Крајње неуверљиво објашњење, поготово ако се узме у обзир чињеница да Статут МТБЈ обавезује Трибунал да кривично гони оне који су одговорни за чињење посебно тешких међународних злочина, међу које је директно убројан и геноцид. Треба истаћи да је МТБЈ истакавши оптужницу за геноцид против свог главног непријатеља – Председника СРЈ Слободана Милошевића – указао само на Босну и Херцеговину, а не и на Хрватску. Само ова чињеница јасно указује да МТБЈ не располаже ни најминималнијим доказима .[4]

Представници Хрватске даље су покушали да докажу да само неподношење макар једне једине оптужнице у Хрватској, не значи да геноцида тамо није и било. Све ово је објаснио од стране Хрвата ангажовани Британац ф. Санд, који је указао да “тужилац није обавезан да подиже оптужницу за сваки злочин”. Изгледа да су Хрвати узалуд бацили паре на иностраног “викинга” – овако “генијалан” аргумент могли су и сами смислити.

Међутим, део истине у тврдњама хрватске стране постоји (поводом тога да уколико трибунал нешто није предузео, не значи да тога није ни било) –  МТБЈ непрекидно оптужује ова или она лица за почињене ратне злочине, али није казнио никога због самог распиривања рата. Ратни злочини у складу са логиком МТБЈ се чине сами по себи, и по њима уопште није обавезно утврдити ко је започео рат. Све стране у војном сукобу “Хашко правосуђе” је ставило у исти положај – и агресоре, и оне који су се од агресије штитили.

Правна алхемија другог хрватског “викинга”, Британца Кијера Стармера, такође није импресионирала. На пример, он је тврдио да је сведочење Милана Бабића уверљив доказ против Слободана Милошевића, јер је Бабић добровољно признао своју кривицу. Истина је да у речима Страмера има мало истине. Као што је мало истине и у сведочењу самог Бабића. Но, ако чак и оставимо лаж Бабића и тај аргумент размотримо чисто формално, јасно је да сведочење Бабића није убедљиво ни из разлога што је то сведочење дато у замену за обећање да суд неће одредити сувише сурову казну. (Узгред, Бабић је био шокиран добијањем 13 година затвора, значи у тренутку кад се од њега тражило да потпише “признање”, њему је обећано знатно мање). Али нешто друго је још важније. – и то не могу не знати они који заступају земљу у међународном суду (у крајњем случају, дужни су то знати): такозвано сведочење оптуженог који је пошао на договор са Тужилаштвом, не представља ЊЕГОВО признање, него је то текст који је саставило само Тужилаштво, и онај који иде на договор обавезан је да тај текст потпише без икакве измене! Тако да су тврдње хрватског представника веома неискрене – сведочење Бабића (тачније тврдња Тужилаштва – потписана од стране Бабића) нема никакав статус “убедљивости”.

Веза права и политике не представља некакву новост. Међутим, током разматрања овог предмета, та веза се пројавила у свом сјају. Тако је српска делегација доставила Суду тајне телеграме амбасаде САД који су публиковани на сајту Викиликс. Из тих писама се очигледно види да су хрватски правници веома добро знали да је њихово обраћање суду беспредметно, јер они оптужују за злочин апсолутно другу државу (Србију уместо СФРЈ). Из тих писама се такође види да је до тужбе Хрватске Међународном суду ОУН дошло у резултату притисака САД на Хрватску, како би се на тај начин “парализовала” канцеларија Тужилаштва МТБЈ да кривично гони Хрвате.

Генерално, правни положај Србије у овом предмету огледа се у следећем. Међународни суд ОУН нема јурисдикцију да разматра овај предмет. Република Србија не сноси никакву одговорност за дејства власти СФРЈ. У случају да суд одбаци овај аргумент, Србија је изнела алтернативни захтев: потпуно одбацити све тврдње Хрватске које не задовољавају високе критеријуме доказивања који се примењују у Међународном суду ОУН.

Међутим, током последњег саслушања, предмету “Хрватска против Србије” паралелно је додат и предмет “Србија против Хрватске”. Подробније о овој страни предмета – у другом делу чланка.

****************

Александар МЕЗЈАЈЕВ – ФСК