Црна слика српске просвете

Оно што се догодило у претходној деценији у српском образовању није се догодило нигде и никад. За само осам година донета су три потпуно нова и потпуно различита закона о образовању. Такав преседан није забележен у историји законодавства. Карактеристика свих њих је да је сваки наредни био све либералнији према ученицима и њиховим обавезама, а све строжи, ригиднији према наставницима. Тако се напокон дошло до законских одредби по којима непослушне и недисциплиноване ученике ниси могао никако укорити; да су са наставе могли одсуствовати колико су хтели, а да за то не сносе никакве последице; да је владање ученика избрисано као оцена, а да за то што не уче и не знају, одговорност сносе наставници.

На другој страни, и најмање одсуство наставника са посла драконски је кажњавано отказом, директорима школа дата су неограничена овлашћења у пријему и отпуштању радника, и што је најдрастичније, уведено је чак једанаест институција које контролишу рад наставника: школски одбори, савет родитеља, ђачки парламент, ученици, школске инспекције, школски надзорници, родитељи и друге разноразне комисије и инспекције. Као да нисмо наставници – васпитачи, већ припадници радикалних навијачких група. Врхунац лицемерја и одијума законописаца према просветним радницима је законска одредба да ће, уколико родитељ или старатељ пребију наставника, бити прекршајно кажњени са 30 хиљада динара. Подсетићу вас да у Закону о заштити животиња стоји да ће вас за малтретирање пса казнити са 300 хиљада динара. Било је то као позив на сезонско снижење!

Морали смо се тада упитати: откуда тако страшан притисак, неповерење и одијум према наставницима? Не ради ли се можда о томе да у ствари школа служи да они, а не ученици, буду преваспитани и преобразовани? Да ли то значи да су за неке „нове људе“ потребни неки „нови васпитачи“, а не ови стари и конзервативни, школовани на традиционалном систему моралних вредности? Да ли (де)конструкција неког новог света захтева и де(кон)струкцију традиционалног образовања?

Слушали смо да у лудилу које нам се догађа има неког система, али га сами нисмо могли докучити. Зато смо потражили помоћ од других. Организовали смо научни скуп на који смо позвали доказане стручњаке из сфере образовања, универзитетске професоре, публицисте, културологе, демографе, директоре, наставнике – практичаре…

Који би био генерални закључак скупа о улози школа у неолибералном светском поретку?

Неолиберални свет није успео, нити му је то заиста био циљ, да испуни своје обећање да ће остварити највеће добро за највећи број људи. Успео је само да упрегне већину у остваривање трговачких циљева мањине. За тај циљ требало је направити човека кога карактерише уклопивост, поводљивост и грамзивост, индивидуу којој не смета недостатак људске перспективе. Штавише, нико не сме да брине за општељудско благостање, јер свако мора да јури за својим индивидуалним задовољствима.

Традиционална школа, која је код ученика развијала самосталност, критичко мишљење и независност, директно је супротстављена захтевима савремене организације друштва. Та школа се, по владајућим економским критеријумима, сматра неефикасном, јер развија способности које данашња друштвена елита не само да не цени већ их сматра штетним. Освестити појединца супротно је интересу функционисања система. Носилац те освешћујуће улоге традиционалне школе је традиционални наставник кога треба, у интересу савремене организације друштва, де(кон)струисати и од васпитача направити васпитаника, од ауторитета и узора покорног државног чиновника. На томе треба озбиљно порадити.

Рушење освешћујуће улоге школе и наставника има подршку и оправдање у ученицима који не желе да буду освешћени, јер то наводно изазива бол. Колико сте пута само чули да им се деца у школи муче?! Штитећи ученика од бола, савремена педагогија штити појединца од „трагедије сазнавања“. Ученику се, у ствари, брани да постане човек.

Драган Матијевић /председник Уније синдиката просветних радника Србије/

Извор: pecat.co.rs