Тамна страна САД – Фиктивне пандемије, закони о принудној вакцинацији, стерилизација као решење за проблем сиромаштва

С тим у вези, 1989. године откривен је „Меморандум-200“, састављен 1974. године од стране саветника за државну безбедност САД Хенрија Кисинџера. У документу се говори о расту броја становника у свету и његовим последицама по америчку безбедност. Предлажући мере за значајно смањење насељења, Кисинџер је написао:

„Свет све више и више зависи од увоза минералних добара из земаља у развоју, и ако би брзи раст становништва нарушио перспективе њиховог економског развоја и социјалног прогреса, настали анимозитет би могао да поткопа услове за повећање производње и подршку непрекидног дотока тих ресурса“.

Како би се максимално ставила под контролу популациона политика, предложено је да се обрати пажња на тринаест земаља у развоју из делова планете најбогатијим ресурсима: Индију, Бангладеш, Пакистан, Нигерију, Мексико, Индонезију, Бразил, Филипине, Тајланд, Египат, Турску, Етиопију и Колумбију. „Меморандум-200“ предлаже одлучно смањење становништва ових земаља, што би Сједињеним државама дало могућност експлоатације њихових природних богатстава.

Имплементација Кисинџеровог тајног плана је одмах почела. Стерилизација је постала, нарочито, популарна у Латинској Америци током `80 – `90. година. Почетком `90-их година, бразилско министарство здравља је покренуло истрагу поводом саопштења о масовној стерилизацији жена у тој земљи. Показало се, да је око 44% свих бразилских жена узраста од 14 до 55 година стерилисано. Стерилизацију су спроводиле различите организације и агенције, од којих је врло мало било бразилских. Међународна федерација за планирање породице, амерички „Pathfinder fond“, Асоцијација за добровољну хируршку контрацепцију – сви они су радили под егидом америчке Агенције за међународни развој (USAID). До 1989. године бразилска влада, у почетку и сама мотивисана борбом са сиромаштвом, подржавала је ове програме, саопштила је агенцији USAID да су за њих програми стерилизације „прекомерни и непотребни“. Према неким саопштењима, у оквиру тих програма стерилизовано је скоро 90% свих бразилских жена африканског порекла.

Према подацима перуанске комисије за права човека, од 1995 до 2000. године масовна стерилизација је спроведена у најсиромашнијим деловима Перуа. Мотив је и овде било сиромаштво. За неколико година, стерилизовано је више од 300.000 жена и око 24.000 мушкараца. Предности стерилизације су представљане на лецима, постерима и у радио-саопштењима у којима се Перуанкама обећавала „срећа и благостање“. Политика масовне стерилизације довела је до демографскофске кризе у неколико региона Перуа, а са њом и економски пад. Према подацима активиста за заштиту људских права, `90-их година прошлог века, стотине жена и мушкараца из сиромашних слојева је било стерализовано против њихове воље. У почетку, кампања масовне стерилизације у Перуу шедро је била финансирана од стране Американаца (USAID), али је након појављења у водећим америчким средствима масовних информација о насилној стерилизацији у Перуу 1989. године, финансирање из државног фонда САД било прекинуто.

Године 2001. у Руанди је почела масовна стерилизација, која ће обухватити 700.000 мушкараца. Програм ће трајати 3 године и у потпуности ће бити финансиран од стране USAID. Кампања је, наравно, добровољна, иако „сваки пут када се кампања стерилизације спроводи у великим размерама, она неизбежно носи принудни карактер“, изјавио је председник америчког „Института за истраживање становништва“ Стивен Мошер. Он сматра да ће „последице на живот породица и развој економије Руанде бити прилично осетне“ и да је то „најбољи начин“ за заштиту од СИДЕ. При томе, он је, изгледа, заборавио да закони САД забрањују финансирање принуднух абортуса и стерилизацију.

Ово су само мали примери геноцида над становништвом који се у овом тренутку врши у разним деловима света. Ни за кога није тајна да су у историји, у ратовима за ресурсе, сва средства дозвоља. Ипак, треба подсетити, да је принудна масовна стерилизација објављена злочином против човечности и потпада под јурисдикцију Међународног кривичног суда.

Милена Цмиљанић – Глас Русије