Србија у загрљају цезаризма

Објективна и политички употребљива анализа мартовских парламентарних избора, требало би да отпочне са анализом политичке воље бирача који су свој глас дали коалицији, коју су по опробаном методу из деведесетих година евроатлантски центри моћи окупили око А. Вучића.

Између теоријског обрасца и политичке стварности

Горе наведеној тези могу да се ставе озбиљне примедбе,  с обзиром на квалитативну и квантитативну нерепрезентативност изабраног узорка. Квалитативна нерепрезентативност већинске бирачке воље последица је неспорне нерегуларности изборног процеса у држави под страним протекторатом и са урушеним уставноправним поретком. У непосредној вези са нерегуларношћу изборног процеса је и низак ниво политичке обавештености већине Србијиних бирача, као последица непостојања истинске слободе медија и истовременог усиљеног пропагирања једног система антивредности у коме не може да се изгради политички и правно свестан, грађански храбар и економски самосталан бирач. Следствено, крајње је упитна квалитативна репрезентативност политичке воље грађанина, који је током деценија Брозовог тоталитаризма и постброзовске анархије плански деградиран на некадашњег рајетина (раја=стадо). Квантитативна нерепрезентативност изборне воље бирача који су свој глас дали Вучићевој коалицији садржана је у чињеници да је на основу подршке тек негде око ¼ бирачког тела, ова коалиција добила скоро 2/3 посланичких мандата у републичком парламенту.

Аргументи који релативизују значај анализе садржаја већинске бирачке воље исказане на тек завршеним парламентарним изборима, припадају систему размишљања који полази од некаквог идеалног, а не стварног Србијиног бирача. Зато се идеални бирач често тражи у партијски и идеолошки неидентификованом бројном телу изборних апстинената. Жал за идеалним бирачем потиче од погрешног убеђења да се политичка слобода искључиво осваја на изборима. Супротно, избори представљају само меру претходно задобијене политичке слободе у једној држави. Зато је предизборни политички рад са бирачима неупоредиво значајнији од изборне кампање. Свођење политике на чекање изборне шансе и трагање за идеалним бирачем – неминово се завршава политичким аутизмом.

Зато Србијина патриотска сцена у новој фази деловања, која организационо и програмски треба да представља потпуни раскид са политичким наслеђем деведесетих,  мора да узме у обзир и вољу бирача који су пресудили ове изборе. Макар онолико, колико и вољу оних који су на овим изборима апстинирали.

Упрошћена изборна реторика

Ударне теме Вучићевог изборног наступа по начину на који су пропагандно представљене могу да се сместе у само две речи – ред и рад. Овакво упрошћавање у потпуности одговара већ деценијама брижљиво негованом ниском нивоу политичке писмености просечног бирача у Србији. Следствено, само је у крајње поједностављеним категоријама реда и рада, такав бирач могао да интелектуално разуме и вољно прихвати, примера ради, борбу против корупције и европске интеграције као главе теме Вучићеве изборне пропаганде. У редукованој политичкој и правној свести просечног Србијиног бирача, нити се борба против корупције обавезно доводи у везу са успостављањем законитости и правне једнакости, нити се процес европских интеграција доводи у нужну везу са испуњавањем наметнутих ЕУ стандарда и њиховом економском, политичком, националном и моралном ценом. Просечни бирач који је дао свој глас Вучићу од борбе против корупције очекује да успостави дводедеценијски нарушавану равнотежу у прерасподели друштвеног капитала између појединих социјалних редова, а од придруживања ЕУ очекује мир, сигурност, посао и повећање животног стандарда. Бирач без правне свести није способан да борбу против корупције повеже са правоснажним пресудама, као што бирач са дугогодишњим дефицитом кућног буџета није способан да сачини једну озбиљну рачуницу евроинтеграционих процеса.

Без апетита за политичким слободама

Тако се Вучићева демагогија успешно одазвала на зов револуционарне правде и сан о земљи дембелији у једном економски упрпашћеном и духовно обогаљеном народу. Истовремено, ту се и налази одговор зашто просечан бирач у Србији, како онај који је гласао, тако и онај који није изашао на изборе, није могао да препозна значај тзв. великих државних и националних тема какве су Косово, устав, политичке слободе, економска самосталност, морал, просвета. Незаинтересованост просечног бирача за ове теме само је мањим делом била условљена очигледно мањкавом понудом на атомизираној патриотској страни страначке сцене у Србији. Највећим делом оваква незаинетересованост је последица вишедеценијског плански изведеног историјски ретроградног процеса разградње политичке свести српског народа и њено враћање на ниво из времена рађања нововековне српске државности.

Пишући о уставобранитељском режиму (1842-1858), С. Јовановић је истицао, како су Срби у Кнежевини Србији после тек извојеване националне слободе желели само заштиту својих приватних права – лична част и имовина, које је угрожавала Милошева самовоља, а како се „апетит за политичком слободом није био пробудио”. „И није се могао пробудити”, наставља Јовановић, „требало је да се, прво, једна преча потреба, потреба за правном безбедношћу задовољи”.1) Заиста, борба за политичком слободом, како оном унутрашњом, тако и спољном, националном, дошла је у Србији тек касније, у другој половини деветнаестог века.

После Брозове диктатуре, националних пораза деведесетих, окупације Косова и Метохије и постпетоктобарских протекторатских режима, политички живот у данашњој Србији дошао је до тачке у којој се политички живот налазио давне 1842. г. када се успостављао уставобранитељски режим.

Демагогија и цезаризам

Тамо где народ, Јовановићевом речју, нема апетит за политичком слободом, царује демагогија оних који говоре и владају у име политички „малолетног” народа. Једног сељачког уставобранитељског демагога – Тому Вучића, Срби су данас заменили двојицом, другоразредним  руралним и прворазредним урбаним демагогом.

Међутим, карактер бирачке подршке коју је добио Вучић указује да ће Србија пре добити један цезаристички режим, сличан оном који је карактерисао владавину Луја Наполеона, него олигархијски какав је по свој природи био уставобранитељски режим. Наиме, атмосфера са тек завршених парламентарних избора у Србији добрим делом одговара атмосфери плебисцита којима се у Француској од 1848. до 1852. служио Луј Наполеон да би уз масовну подршку народа учврстио своју личну власт: „Републици је сопствено начело дошло главе, она је судбину земље поверила народу који за то није био припремљен… Једну за другом он је отерао са власти разне групе:социјалисте, републиканце, кад му је беда која није престајала открила да су ти људи неспособни да савладају кризу, онда се предао у руке једном спасиоцу”. Овај „спасилац”, у чијим рукама су Французи дочекали понижавајући пораз од Немаца код Седана 1870. г, своју личну власт је заогртао у форму надпартијске и надкласне владавине.2)

Теме будућег Вучићевог фијаска

Из бонапартистичког правноисторијског модела посматрана, Вучићева намера да на министарска места доведе некакве надстраначке ММФ стручњаке (К. Удовички) или појединце из других евроатлантистичких странака, не представља ништа друго до још један чин у процесу развлашћивања бирача и представничког тела и последичног успостављања цезаристичког режим. Овакав режим у XXIвеку треба да у условима стварне суспензије политичких и економских права, обезбеди сигурност на балканском геополитичком чворишту интересима НАТО пакта и западних мултинационалних компанија. То истовремено значи да се очекивања бирача у погледу увођења реда и отварања нових радних места под Вучићевим цезаристичким режимом неће остварити.

Две основне полуге за увођење реда у једној држави су законодавство и судство. Као што је олигархијски уставобранитељски режим давних четрдесетих година 19. века, као први српски режим који је кренуо путем вестернизације, „више био режим издавања закона, него режим законитости”, тако ће и Вучићев цезаристички режим Србији донети инфлацију закона, праћену девалвацијом начела законитости.3) Да би се путем закона увео ред у држави, неопходно је да закони одговарају месним приликама и потребама. Међутим, у новој евроунијатској законодавној вестернизацији Србије, њено законодавно тело имаће улогу пуког акламатора законских текстова које саставља бриселска администрација, искључиво према интересима глобалне плутократије. Са овом горком истином бирачи који су предали мандат Вучићу суочиће се већ крајем јуна, када треба да буду донети основни економски закони као што су закон о раду, стечају и привтизацији, чији ће садржај издиктирати мисија ММФ. Ипак, најдрастичнији израз правног уређења Србије по туђој мери представља најављено доношење новог устава. Вучић и не крије да иницијатива за промену постојећег Устава Србије потиче из Брисела и да бриселска бирократија има конкретне захтеве у погледу регулисања појединих делова уставне материје. Таквим доношењем „устава“. Србија би се у погледу уставотворства вратила на стање од 1838. када јој је као Турској вазалији султан даровао (октроисао) акт о унтрашњем уређењу – Хатишериф.

Што се судства тиче, већ је досадашња тзв. борба против корупције показала да је у земљи којом влада једна полуколонијална управа правда селективна, по мери страних политичких и економских интереса. Истовремено, ради очувања истих интереса судство се налази у служби политике, немилице трошећи на дневнополитичке потребе свој ауторитет.

Нови евроатлантистички цезаристички режим не само да Србији неће донети ред, већ ни тако жељена радна места, јер полуге еконмске политике неће имати у својим рукама Влада Србије, већ ММФ и бриселске институције.

Свој опстанак овакав полуколонијални цезарстички режим заснива на иностраној подршци и на не постојању унутрашње социјалне кохезије која може да роди друштвени бунт. Имајући то у виду, ново патриотско окупљање мора да има најширу надстраначку основу која може да обједини различите друштвене групе. Полазећи од стања политичке свести просечног српског бирача, такав национални фронт мора најпре да отвори оне теме које су разумљиве и онима који су свој глас дали новој евроатлантској, Вучићевој коалицији и на којим та коалиција може најбрже да доживи свој фијаско. При том не сме да се заборави кључна истина, да је већина Вучићевих бирача гласала за ред и рад, а за ЕУ тек сасвим посредно у форми пропагандно наметнутое парадигме. Отуда евроунијате понајмање имају права да присвајају ове вредности. Уосталом оне све мање станују на Западу.

Др Зоран Чворовић

____________________________________________

1)     С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858), Београд, стр. 7;

2)     Историягосударства и права зарубежных стран, Том 2, ред. Н. А. Крашенинникова, Москва, 2008, стр. 208-209; Ж. Лефевр и др., Историја Француске, књ. 2, Београд, 1961, стр. 343;

3)     М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 284.