Србија и НАТО пријатељи – Стадо полусвесних монада

Црногорски премијер ових дана у Вашингтону покушавао је да (при)добије америчку наклоност да ови дају зелено светло за пријем Црне Горе у НАТО. Тамо је Мило пажљиво одаб(и)рао теме, за које је веровао да ће „раскравити“ Бајдена и челнике НАТО алијансе.

Црна Гора је добро припремљена – убеђен је Ђукановић – и у стању је да задовољи све критеријуме који се траже за чланство у НАТО-у. То што је народ у Црној Гори око таквог питања оштро подељен, за Ђукановића је сасвим без значаја. Ту је и евентуални (прижељкивани?) позив НАТО-а земљама Балкана (Србији, БиХ), које би, ето (уз Црну Гору) могле да се појаве на септембарском самиту тог војног савеза у Кардифу.

Наиме, у садашњој констелацији снага великих сила, у којој се Русија очито (и озбиљно) враћа (или се вратила) на светску позорницу, НАТО-у је веома стало да Руској Федерацији пошаље недвосмислену поруку да је тај савез спреман и способан за даља проширења. Наравно, таква нова експанзија НАТО-а сада се правда некаквим руским “непоштовањем” међународних норми, чиме је Русија – како тврде на Западу – изазвала украјинску кризу.

Тешко је претпоставити да ће се НАТО одлучити да у Кардиф позове само Црну Гору, а да изостави Србију. БиХ је проблем за себе, који се тешко може решити с позиције НАТО-а, а да се та ствар најпре не регулише са Србијом. НАТО је варварски бомбардовао Србију и Републику Српску, и преко таквих злочина власти (ма ко то био) у Србији не могу олако да пређу. Око таквог питања, договор БиХ федерације и Републике Српске тешко је замислив без великих политичких померања на целом српском политичком простору. То јесте, НАТО добро зна да најпре мора да направи „дил“ са Србијом, да би Босна и Херцеговина (онаква каква је данас) уопште могла да дође на њихов дневни ред.

Иако би Мило Ђукановић желео да Црна Гора буде прва коју ће НАТО прихватити у своје окриље, питање је  да ли ће му се таква жеља ускоро остварити. Главни проблем Црне Горе, по мишљењу самих западних војнополитичких експерата, јесте њена незнатна величина. Шесто хиљада људи не представља никакв озбиљан фактор, да би се НАТО тиме могао хвалити као некаквим “продором на Исток” (“Дранг нацх Остен”).

Реално, нико неће приметити онај тренутак када Црна Гора (ако се НАТО на то одлучи) постане чланица те северноатлантске војне алијансе. Али, улазак Србије у такав савез, НАТО стратезима сигурно није толико безначајан; или, боље рећи, сигурно је да НАТО о таквом расплету (када је Србија у питању) најозбиљније размишља. Нова политичка гарнитура у Србији, која је доведена на власт по жељи Запада, највероватније ће учинити све што може да убеди Србе да забораве НАТО злочине и да извршиоце тих (некажњених) злочина прихвате као пријатеље, „природне савезнике“ и „доброчинитеље“.

У ствари, ради се о једном “контраудару” НАТО-а на Русију. Алијанса ће покушати да у НАТО учлани све преостале балканске земље (Србију, Македонију, БиХ,  и Црну Гору) – и то, ако је могуће, све у једном пакету. Тако би НАТО, уз пријем у савез Шведске и Финске на северу, потом Украјине, Молдавије и Грузије на истоку, у потпуности изоловао Русију и својом чизмом опасно би стао  уз бокове те велике евроазијске земље. Западни политички и војни стратези верују да би то био пут ка потпуној изолацији Русије, где она не би имала прави одговор ни на дипломатском, ни на војном плану.

Сада видимо да Ђукановићево нуђење Црне Горе НАТО-у није нимало наивно, како би се то могло рећи на први поглед. Тренутно, све услове за пријем у НАТО испуњавају Црна Гора и Македонија. Македонија, опет, има нерашчишћене рачуне са Грчком (чланицом НАТО), који су једини разлог зашто та земља није раније приступила Северноатлантском савезу.

Поред тога, НАТО увелико размишља да у своје редове прими и Косово (парадржаву коју је НАТО оружјем „исковао“, отргнувши део Србије). Пошто, такво шиптарско-натовско Косово још увек нема своју војску, оно још не испуњава основни услов за пријем у НАТО. Зато се на прављењу шиптарске војске данас увелико ради.

У Србији се, нажалост, веома млако „протестује“ на стварање шиптарске армије. Српски политичари однекуд, изгледа, наивно верују да ће се једног дана наћи са шиптарско-натовским Косовом у истој мега-држави (ЕУ) и под истим војним кишобраном (НАТО). Озбиљни зналци војнополитичке карте Европе и познаваоци геостратешких прилика у свету знају да Србија никада неће бити у саставу ЕУ, чак и ако Европска унија преживи ова турбулентна времена. Србија је „трајно искључена из европског развоја“ (pismo Vilija Vimera upućeno Gerhardu Šredereu u maju 2000. godine).

А евентални улазак Србије у НАТО био би не само непријатељски чин према Руској Федерацији, него би то био и чин стављања штрика око властитог врата. Циљ Запада јесте тотално уништење (распарчавање) Србије. План таквог разарања српске државе и српског националног и духовног бића одавно постоји и он се веома прецизно и плански спроводи. Да је то тако, јасно показује усаглашено деловање немачког Бундестага и српског (будућег) премијера Александра Вучића на мењању свести код српског човека. А такво мењање свести иде ка томе да се Срби одрекну свих својих вредности, то јесте, да се одрекну себе и буду распршени широм континента и широм планете попут Вучић-Лајбницових „полусвесних монада“ (номада!).

За www.koreni.rs

Т. Рајић