НА ДНЕВНИ РЕД ЈЕ ДОШЛО ПИСАЊЕ КЊИГЕ О ЗЛОЧИНИМА КОЈЕ СУ ПОЧИНИЛИ „БАНДЕРОВЦИ“

„Херојском“ лику Организације украјинских националиста и њеној оружаној формацији – Украјинској устаничкој армији (ОУН-УПА, тзв. „бандеровци“), упорно  ствараном у две последње деценије у Украјини,  нанет је нов, приметан ударац: Министарство одбране Русије је објавило документа са којих је скинут печат државне тајне, а који садрже необориве чињенице о сарадњи ОУН-УПА са Вермахтом  и нацистичким окупационим режимом, ратовању те злочиначке организације против Црвене армије и спровођењу сурове  репресије против цивилног становништва Украјине…

У жељи да се покажу пред носиоцима „новог поредка“,  бандеровци се нису либили никаквих провокација, често су се преоблачили у униформу црвеноармејаца и правили се да су припадници совјетских војних јединица. Пошто би на тај начин стекли поверење   становништва  које  је са огромном жељом ишчекивало ослобођење од окупације, те је саопштавало ко су  партизани, илегалци, чланови партијско-комсомолских актива,    казнене групе  бандероваца  су се када би све сазнали без имало милости обрачунавале са њима. Један  такав злочин је заувек остао записан у акту који је сачињен 11.априла 1944.године од стране чланова специјалне комисије  1.дивизиона 206. гардијског лаког артиљеријског пука и потписан од стране: заменика команданта дивизиона, поручника Серикбајева, болничара-поручника медицине Присевког, комсомолског руководиоца  – старијег водника Папушкина и још неколико становника села Нова Брикула – Струсовски рејон, Тернопољска област, који су остали у животу.   Ту је од руку лажних црвеноармејаца у једном дану погинуло 115 локалних становника који су сакупљени како би радили (тако им је речено) за Црвену армију, али су затим стрељани.

Из извештаја начелника  Украјинског штаба  партизанског покрета Т.А.Строкача команданту 1.Украјинског фронта, маршалу Г.К.Жукову од 10.маја 1944. може да се суди колико се   у Волињској области, уз   покровитељство   хитлероваца, размножио  покрет бандероваца. Делови Вермахта, немачке тајне службе, су са оуновцима координирале заједничка дејства против  Црвене армије  која је у то време напредовала: снабдевали их оружјем, муницијом, храном. Како се види из наредбе Д.Кљачкивског (Клима Савура), спроводника ОУН  по северозападној територији, чак је прекидана било каква  веза са „Мађарима, Словацима, Литавцима и другим савезничким јединицама Хитлера“, а сви напори су усмеравани против Радничко-сељачке Црвене армије (РККА) и совјетских партизана.

Терор  цивила, напади на мање гарнизоне и појединачна војна лица би  се нагло смањили када би се на територији Западне Украјине налазиле редовне совјетске јединице, а активиран  је чим би  званична армија отишла на запад. Наравно да је борба са малим позадинским јединицама, командним тимовима, појединачним војним лицима  на службеном путу или одмору, па и са ненаоружаним становништвом, била најједноставнија. Они који су ширили  „интегрални национализам“  дизали су оружје не само на „москаље, љахе и Јевреје“, већ и на своје сународнике, не удубљујући се кога ће метак да стигне – жену, старца или одојче.

О једном таквом случају пише у извештају пуковника Лукашука, начелника политичког одељења Кијевског војног округа који је насловљен на начелника Главне управе  РККА А.С.Шчербакова  6.фебруара 1945.године. У њему се дају детаљи изненадног напада банде од 200 издајника – припадника ОУН-УПА на рејонски центар Городњици, Житомирска област. Наоружани митраљезима , па чак и бацачима, бандеровци су убили десетак људи, између осталог и зверски – жену и малолетног сина локалног команданта, спалили зграде у којима су биле администативне установе, ослободили десетак својих саучесника који су раније били приведени. Јединица која је припадала НКВД- у која је оперативно  била упућена на лице места успела је да приведе око 30 издајника, између осталог и оне који су учествовали у нападу на Городници.

Има докумената који су  објављени на сајту Министарства одбране РФ, који су јединствени, тако да саопштење Народног комесара за унутрашње послове СССР-а Л.П.Берије начелнику Главне политичке управе РККА Л.З.Мехлису од 19.01.1942.г.  поништава тврдње адвоката ОУН-УПА да су се они борили за „независну Украјину“ – и против Црвене армије, и против Вермахта. О каквој је то независности од Немаца могло да се прича, када је немачка команда – прво да приметимо да је то само пола године од почетка рата – приступила формирању „украјинске армије“. У месту Новгород-Волинск  који је припадао Житомирској области  комплетирана је специјална школа коју су сачињавали заробљеници – команданти РККА.  Окупационе власти су оснивале и казнене одреде од Украјинаца, укључујући у њих и дезертере из Црвене армије и војне заробљенике. Такви  одреди су добијали задатак да се боре са све већим партизанским покретом из позадине немачких јединица, „да се лове и уништавају лица која не одговарају  немачким властима“.

Не може да се каже да су такве чињенице биле непознате све досада историчарима, али документација коју је одабрао Централни архив Министарства одбране  РФ допуњава слику борбе коју су у позадини совјетских јединица водиле наоружане националистичке банде.

На жалост, јавности је постао доступан избор од само пет докумената. Систематске представе о политици и крвавој пракси оуноваца, њихових покровитеља и наручилаца они, наравно, не могу да дају. Тако да, поздрављајући акцију Министарства одбране РФ која се односи на публиковање нових докумената о злочинима ОУН-УПА треба да се подвуче и потреба да се у том правцу рад настави.

Зна се да војни архиви чувају значајну масу документације у вези са овом темом. Данас тешко да има смисла да се и даље таква документа сматрају за државну тајну а, осим тога, судећи по печатима на документима који су објављени на сајту Министарства одбране, са њих је скинута тајност још 2007.године. Наравно да није требало чекати  7 година да би се ти материјали објавили, јер они доприносе  борби против фалсификовања историје.

Аутор овог чланка је више пута до сада дискутовао са колегама из академских институција – Руског војно-историјског друштва, Асоцијације историчара Другог светског рата, Руског друштва историчара-архивара, Друштва за проучавање историје тајних служби  о овом озбиљном и за сада нерешеном проблему. Без обзира што у земљи постоје значајне научне снаге, велики број државних и друштвених структура војно-историјског профила, као и што је у државним и ресорним архивима сконцентрисана огромна маса документације, у Русији још увек нема детаљних документарних публикација о злочинима ОУН-УПА. Одавно је настало време да се од појединачних информационих акција пређе на формирање „Беле књиге“  – систематског зборника  злочина ОУН-УПА против сопственог народа.

Искуство из прошлости нечему треба и да нас поучи. Седамдесетих година прошлог века руководилац Украјинске комунистичке партије  В.В.Шчербицкиј се,  пошто је сазнао да су становници белоруског села Хатињ које је уз чешке Лидице и француски Орадур  постало симбол нељудске суровости нациста,   поубијани  не од Немаца, већ од припадника 118.украјинског батаљона тзв. помоћне полиције, обратио Политбироу ЦК КПСС са молбом да не објаве истину о ономе, што се у Хатињу догодило 22.марта 1943.  Украјински високи функционер  је закључио да таква публикација може да баци сенку  на пријатељство Украјинаца и Белоруса,  а његове колеге из Политбироа ЦК КПСС су се са таквим мишљењем сложиле. Добре намере су се претвориле у чињеницу да су  заслужену одмазду избегли многи  ратни злочинци.

Таква прећуткивања су и створила, ако ћемо да кажемо истину, ситуацију да седамдесет година после рата некоме још увек мора да се доказује да су злочинци  – злочинци, и да нису „патриоте“ или можда „борци за национално ослобођење“.

Проблем о коме говоримо има и свој међународни аспект. У условима када Запад све јаче демонтира оно што је преостало од  Јалтинско-Потсдамског система и када одбија да строго пропраћа пресуду Нирнбершког трибунала,  механизам међународно-правног реаговања на чињенице обелодањивања нацистичких злочинаца се   смањио.  За Запад поступци бандероваца никада нису представљали тајну: приличан број колаборациониста је нашао уточиште у САД, Канади, Западној Немачкој. Међутим, чак ни у време хладног рата западне земље се нису одлучивале да отворено штите убице и изроде. Сада је све другачије, сада се и то може!

Рачунајући, очигледно, на подршку Запада, неки Сергејев који представља садашњи украјински режим је новинарима који су пратили заседање Савета безбедности УН изјавио да   вођа украјинских националиста Стјепан Бандера и његови истомишљеници  представљају праве патриоте које су совјетске власти оклеветале: „Зашто то није признао ни Нирнбершки  процес? Зато што су чињенице фалсификоване,  зато што је позиција   Совјетског Савеза у то време била лажна… Руска, совјетска страна је тада покушавала да изврши притисак на западне савезнике, како би они прихватили да су бандеровци и њихови истомишљеници  убице“. Тако да сада већ и у УН има много оних који то бунцање адвоката украјинског нацизма слушају уз саосећање. Разни Сергејеви могу да не верују сведочењу команде Црвене армије, партизанских формација и совјетских тајних служби, али ће бити тешко да не поверују документима ОУН-УПА, који су објављени на Западу.

Значи – треба да се траже нови савезници, и то на међународној арени. Верујем да је уз извесне напоре  могућа сарадња у овој области и са Пољацима, и са Израелцима, који нису ништа мање од Руса заинтересовани да се истина о злочинима ОУН-УПА најзад свету прикаже комплетна и тада добије одговарајућу оцену кроз категорије међународног права.

Јуриј РУБЦОВ – ФСК