Ко ће од сада управљати интернетом?

За разлику од Асанжа од кога смо добили пуно занимљивих информација, Едвард Сноуден нам можда и није рекао много тога што већ нисмо наслућивали: да постоји Велики Брат који сакупља све наше податке који иду Интернетом. Ипак, ефекат афере прислушкивања Интернета од стране америчких служби на гео-политичка збивања је можда и већи него ефекат Викиликса. Сноуден је, наиме, отворио бочицу са духовима у којој је већ постало претесно, и сада је на делу дипломатска иницијатива да се духови врате у боцу.

Након обзнањивања података о глобалном прислушкивању, латино-америчке земље (пре свега Аргентина и Бразил) су у августу прошле године питање контроле Интернета по први пут изнеле пред најмоћнији међународни орган: Савет безбедности Уједињених нација.

Уследила је иницијатива ИЦАНН – америчке корпорације која контролише критичне Интернет ресурсе – да се љутња Бразила, једне од водећих економија али и земље са јасном дигиталном стратегијом и позицијама по питању међународног управљања интернетом, каналише кроз неки међународни скуп на високом нивоу, те је за крај априла ове године заказан самит у Сао Паолу симболично назван „Нет Мундиал“.

А само месец дана пред тај скуп америчка администрација најавила је одлуку да препусти контролу над ИАНА – важном функцијом коју ИЦАНН обавља – тобоже не као уступак због афере Сноуден већ као дуго планирану одлуку. Ко ће, дакле, и како на даље управљати Интернетом?

Улога Америке у контроли интернета

Важно је на почетку појаснити да критичним ресурсима Интернета ни данас не управља директно само Америка, мада она свакако има највише утицаја. Интернет је настао као академско-војни „АРПАНет“ пројекат у Америци, без намера да буде ово што је данас.

Администрацију кључних техничких аспеката тада су вршили појединци (пре свих покојни Џон Постел): доделу јединствених бројева (тзв. ИП бројеви) рачунарима како би они међусобно могли да комуницирају, а касније и одржавање система домена (ДНС) као јединственог „адресара“ (званог роот зоне фајл) који преводи те бројеве у Интернет адресе које ми као крајњи корисници користимо.

Како је Интернет, а тиме и његов значај растао, ова административна функција – данас знана као ИАНА функција – преузета је од Постела и других инжињера од стране америчке владе, потом предата једној корпорацији, да би се након револта удружења инжињера и корисника окупљених у Интернет Друштво (ИСОЦ) током „ДНС рата“ основао ИЦАНН као невладина непрофитна корпорација са седиштем у Калифорнији.

Улога ИЦАНН је проширена са просте администрације на доношење политика (одлуке о увођењу нових домена највишег нивоа попоут .травел или .xxx, додељивање домена земаља одговарајућим локалним институцијама на даљу администрацију, и слично), а политички значај улоге ИЦАНН је растао са значајем Интернета за модерно друштво: теоретски, ИЦАНН је у могућности да из глобалног адресара избрише Интернет домен било које земље или чак комерцијални домен попут .цом или .орг – али само уз директно одобрење Оделења за трговину америчке владе.

Сходно томе, растао је и притисак на америчку администрацију да омогући утицај и другима – како владама тако и невладином сектору свих земаља – на одлуке ИЦАНН, те се у оквиру ИЦАНН последњих година развио врло комплексан али и врло инклузиван систем одлучивања, у коме бројни комитети попут комитета држава, инжињерских удружења, корисника и некомерцијалних удружења и други утичу директно (мање или више успешно) на одлуке управног одбора.

Најконтроверзнији део ИАНА функције је управо систем измене адресара који се углавном своди на редовно одржавање (ИП бројеви сервера задужених за одређене домене највишег нивоа се повремено мењају из разноразних разлога, нови домени највишег нивоа се активирају сходно одлукама ИЦАНН, итд). Практично, функцију ИАНА врши ИЦАНН према уговору са америчком владом, а сваку измену адресара мора да потврди Национална администрација за телекомуникације и информације (НТИА) при америчком Одсеку за трговину.

Након измене адресара његова копија се пропагира на 13 главних сервера (званих роот зоне серверс) а потом и на преко 140 других локација широм света, који потом служе нашим компјутерима за да преводе домене у ИП бројеве и обратно. Евентуалном неконтролисаном изменом адресара неки сегменти Интернета би привремено били међусобно неповезани, али се систем брзо може вратити у пређашње стање.

Америка, иако теоретски има могућност да унилатерално изврши промену адресара (попут брисања домена неке земље), таквим поступком би заправо себи донела највише штете: ефекат брисања би био краткотрајан јер би се пређашње стање брзо вратило на све сервере којима Америка не управља, а тиме би настало цепање Интернета на сегменте који прате Амерички адресар и оне који прате пређашњу неизмењену верзију. Таква фрагментација би највише оштетила управо америчку привреду која у великој мери зависи од доминације њихове глобалне Интернет индустрије попут Гоогле или Фацебоок.

Из тог разлога Америка никада није посегла за таквим потезом (чак ни током санкција Ираку, Ирану или бившој Југославији); па ипак, чињеница је да Америка има неку врсту „сигурносне кочнице“ за евентуалне измене адресара одобрене од стране актера у структурама ИЦАНН а које не би биле у интересу америчке администрације. Са политичког становишта, већ сама чињеница да једна земља – а поготово Америка – има макар и теоретску контролу критичних ресурса Интернета ствара дипломатску тензију и мотивише многе земље да покрену то питање на високом дипломатском нивоу.

Званична и јасна одлука америчке администрације да се „одрекне“ контроле над ИАНА функцијом са тог становишта јесте велики корак. Иако је ова одлука део „дипломатског пакета“ у преговорима око глобалних механизама управљања Интернетом, и убрзана је афером прислушкивања, она никако није напрасна нити неочекивана: процес глобализације ИЦАНН и његових функција укључујући и ИАНА функцију траје још од оснивања ИЦАНН и прошла је кроз неколико форми омекшавања нивоа формалних односа са америчком администрацијом.

НТИА је међутим експлицитно назначила да ово „одрицање“ не значи пребацивање ауторитета са Америке на неку другу земљу нити на неку међународну организацију укључујући и систем УН, као што прижељкују неке земље попут Русије и Кине које заступају мишљење да је Међународна унија за телекомуникације (ИТУ) право решење. Уместо тога, у плану је транзиција на „глобалну комуну“ односно на неки нови вид мултиактерског глобалног надзора; какав, о томе ће се дискутовати јавно а тај процес глобалне и свеобухватне дискусије водиће ИЦАНН током ове и следеће године, у намери да се до новог модела дође до истека уговора о ИАНА између Америке и ИЦАНН крајем 2015. године.

Будућност Интернета

Занимљиво је да је ова најава америчке владе дошла средином марта након што је истекао рок за достављање званичних ставова и предлога за Нет Мундијал, глобални скуп на високом нивоу који организује Бразил у сарадњи са ИЦАНН али и неколико других држава и платформи. Тиме је избегнута могућност да земље и актери учесници скупа формално реагују на ову најаву и наметну Нет Мундиал као место на коме ће се о овој теми директно разговарати.

Па ипак, тема глобализације ИЦАНН је у жижи дипломатских иницијатива још од Светског самита о информационом друштву (WСИС) Уједињених нација 2003. и 2005. године, и сваке године је предмет даље анализе и дијалога током Форума о управљању Интернетом (ИГФ) Уједињених нација. Стога су и без НТИА најаве о ИАНА транзицији многе земље и актери у своје званичне предлоге за Нет Мундиал сврстале и ову тему, и она ће бити важан део агенде скупа – иако је скуп инициран сазнањем о прислушкивању од стране НСА а које технички нема никакве везе са ИЦАНН.

Нет Мундиал ће, међутим, имати много шири спектар тема на дневном реду, са два правца дискусије: о генералним принципима који би требало да глобално важе на Интернету, попут људских права и слобода изражавања, приватности и спречавања прислушкивања, неутралности мреже, безбедност критичних ресурса и мреже уопште, и друго, и о „мапи пута“ ка одрживом глобалном моделу за управљање Интернетом, укључујући и улоге и одговорност актера у доношењу одлука и политика – ИЦАНН, УН организација попут ИТУ, УНЕСЦО и ИГФ, држава и њихових институција, невладиних организација, академских институција, корпоративног сектора, инжињера и програмера, итд.

У оба правца дијалога постоји по нека тема која изазива изразиту поларизованост ставова неких актера. У дијалогу о принципима, „западни“ блок предвођен Америком и (махом западним) корпоративним сектором и невладиним организацијама наглашава важност људских права и отвореност Интернета, док „источни“ блок предвођен Кином, Русијом и Ираном али и другим земљама Азије и Блиског истока на врх ставља питања безбедности и интернационализације ИЦАНН.

Ова поларизација није толико дипломатски непремостива колико је поларизација према моделу будућег управљања Интернетом: „западни“ блок се снажно противи јакој улози држава и евентуалној интернационализацији управљања Интернетом при којој би државе и међународне организације преузеле водећу улогу, и заступа глобализацију кроз оснаживање тренутног „мултиактерског“ (мултистакехолдер) модела у коме би сви актери са свих меридијана имали једнаку могућност да утичу на будуће глобалне политике Интернета (које би се доносиле дијалогом и консензусом а не традиционалним одлукама и гласањем); „источни“ блок се пак свим снагама залаже за стављање Интернета – укључујући и ИЦАНН – под капу постојећег система Уједињених нација уз водећу улогу држава.

Др. Јован Курбалија, директор међународне Дипло Фондације и један од чланова Високог комитета Нет Мундијала који окупља високе званичнике неколико држава и организација укључујући и Генералног секретара ИТУ, наводи да је Бразил један од актера који је најближи „зони могућег договора“ и могући катализатор будућих глобалних договора. Са једне стране Бразил је једна од водећих економија, која је дипломатским срествима скренула пажњу на аферу прислушкивања кроз иницијативу у оквиру Савета безбедности као и кроз билатералне иницијативе за директно повезивање Бразила (те и Јужне Америке) подводним оптичким Интернет кабловима са Европом и осталима БРИКС земљама (Русијом, Индијом, Кином, и Јужноафричком Републиком).

Са друге стране, Бразил има један од најразвијенијих „мултиактерских“ модела за доношење националних Интернет политика, а крајем марта њихов парламент усвојио је и закон о Интернету (Марцо Цивил да Интернет) који је постао водећи светски пример законске заштите људских права, приватности и отворености на Интернету на националном нивоу. Као домаћин са репутацијом и политичком моћи, Бразил ће свакако покушати да наметне сопствене погледе као основу за дискусију током Нет Мундијала, а како ће друге државе и остали актери реаговати, знаћемо крајем априла.

Иако неки аутори наводе ове поларизације око суштинских аспеката управљања Интернетом као „дигитални хладни рат“, збивања везано за ИАНА и ИЦАНН глобализацију као и Нет Мундиал дају подстреха да се дијалог ипак креће ка решењу у коме ће све стране једнако добити (односно бити једнако незадовољне, како то дипломате у шали кажу).

Дипломатски процеси су спори, и не треба очекивати никакве револуционарне промене преко ноћи. Међутим, иницирани дијалог око транзиције ИАНА и резултати Нет Мундиала биће корисни допринос за дискусију током наредног редовног састанка ИЦАНН у Лондону у јуну, потом глобалног ИГФ у Истанбулу почетком септембра, те генералног састанка ИТУ крајем године; резултати ових скупова ће потом бити корисни током преговора око наставка УН дискусија о информационом друштву у оквиру WСИС десетогодишњице, као и билатералних преговора држава везано за Интернет; и тако даље и тако даље, не би ли корњачиним кораком достигли зеца.

Б92