ТАЈНА ИСТОРИЈА – Фрањо није царски испратио краља Милана

Тајна историја српско-хабзбуршких односа: Како је Франц Јозеф сахранио Милана Обреновића. Аустријски император 1901. није дозволио да српски владар, после смрти у Бечу, буде сахрањен у Србији

АУСТРИЈСКИ политичар Карл Хабзбург Лотринген, унук последњег аустроугарског цара Карла Првог, на предавању одржаном у Ректорату Београдског универзитета поручио је:

– Историја нас учи да односи Аустрије и Србије никада више не смеју да се базирају на сукобима већ на сарадњи!

Србија и Срби су више пута сарађивали с Хабзбурзима. На пример, кад су као Крајишници бранили границе њихове империје од Османлија и заузврат добили привилегије. Кад је опасност од Турака минула, Беч је одузео привилегије. Популарни мит о сарадњи гласи и да је краљ Милан Обреновића био аустрофил и да га је цар Франц Јозеф сахранио о свом трошку.

Истина је, међутим, другачија. Франц Јозеф је 1901. спречио из политичких разлога да тело краља Милана, који је умро у Бечу, буде сахрањено у Србији. То је био политички шамар Александру Обреновићу, који је фокус спољне политике вратио ка Русији. О томе је сведочанство оставио чувени српски дипломата и правник Коста Христић. Он је посетио Милана Обреновића средином јануара 1901. у Бечу, док је овај горео у грозници, а једини лек који је добијао од бечких лекара било је – разређено црно вино.

Мађарски гроф Евгеније Зичи „чувао“ је болесника највише од – српских посетилаца. Тек кад је Милан издахнуо, српски посланик званично је позван код заступника бечког двора.

– Овај замоли посланика за имена чиновника краља Милана како би им се одредило место при погребном церемонијалу. Српски посланик примети да ће краљ Милан бити пренесен у Србију и да је тај церемонијал излишан. Заступник дворског маршала рече да је краљ Милан написмено изјавио цару жељу да буде сахрањен у Крушедолу – забележио је Христић.

Српски посланик је протестовао и послат је аустроугарском министру спољних послова грофу Голуховском, чувеном по ијавама „Ми ћемо просто придавити Србију ако се усуди да води другачију политику од оне коју ми хоћемо“, „Аустроугарска неће никада допустити уједињење Србије и Црне Горе“ и „На Балкану је једино сигурно средство застрашивање“.

Голуховски је казао да је краљ Милан писао цару и оставио му у аманет да, ако умре у Аустрији, буде сахрањен у Крушедолу. Узалуд је посланик доказивао да би био прави пораз за краља Александра и да краљ Милан припада земљи којом је више од 20 година владао. Кад је замолио Голуховског да му покаже то писмо краља Милана, овај је рекао да не може, јер се оно налази код цара – забележио је Христић.

Тек недавно откривено је сведочанство да је Голуховски у августу 1900. обмануо краља Милана и спречио га да се врати у Србију, одакле је очајнички позиван да спречи скандалозну женидбу сина Александра с Драгом Машин.

– Краљ Милан је погрешио што је путујући из Карлсбада свратио у Беч да пита шта да ради. Ми смо му саветовали да не иде, јер је Русија учинила корак да му се спречи повратак у Србију – причао је касније Голуховски.

Док је Милан Обреновић задржаван у Бечу, његов син забранио му је повратак и одузео звање команданта активне војске. Тада је у војсци која је обожавала Милана родила клица завере која је 1903. променила историју Србије, а и Европе. Краљ Милан умро је 29. јануара 1901. као прогнаник у изнајмљеном стану у Бечу. Његово тело остављено је цела два дана у кревету где је издахнуо, јер Аустроугарска није допуштала да покојник буде пренесен у Србију, али није хтела ни да сноси трошкове сахране. Новац је стигао из Србије.

– Истина је да краљ Милан не почива у ковчегу који му је платио Фрања Јосиф – записао је Христић као непосредни сведок.

Тело краља је балсамовано и 1. фебруара изложено на одру. Истога дана сандук је затворен и пренесен у српску Цркву Светог Саве.

– Следећег дана одржано је опело, коме је присуствао цар и цео дипломатски кор, сем папиног нунција, који ваљда није хтео да уђе у православну цркву. Било је наређено да због царевог присуства опело не сме трајати више од 20 минута. По свршеном опелу цар је са свитом испратио спровод до прве улице и одатле се одвезао у двор – забележио је Христић.

На 13 испод нуле спровод се упутио ка железничкој станици, где је чекао царски воз којим је у суботу 3. фебруара 1901. сандук краља Милана стигао у Сремске Карловце. Иако није допуштено да ико из Србије дође, улице су биле крцате српским народом, који је прилазио и побожно целивао краљев ковчег. Пало је вече док је сандук стигао до Крушедола. По окончању последње погребне церемоније царски службеници предали су старешини манастира кључ краљевог сандука.

БЕЧ ЗНАО ЗА ЗАВЕРУ

БЕЧ је од првог дана био упућен у заверу против Обреновића, јер је међу истакнутим „црнорукцима“ имао шпијуне. Ове драгоцене податке сачувао је Антоније Антић, који је с Драгутином Димитријевићем Аписом био покретач завере. Тек недавно његова сећања објавио је музеј у Зајечару.

–Званична Аустроугарска била је обавештена о томе шта се у Србији спрема, али је ћутала из својих сопствених интереса, надајући се да ће приликом Александровог насилног уклањања у Србији избити нереди, можда и револуција, па да она као суседна велесила добије мандат од Европе да Србију умири – завележио је Антић.

Борис СУБАШИЋ – Новости