Тимошенко: Украјина није ни Босна ни Косово

Миран период од објаве рата у септембру 1939. до блиц напада нациста на Белгију и Француску у мају 1940. често се назива „лажни рат“. Од када је Русија напала и припојила Крим и почела да гомила војнике и оружје на нашој источној граници, ми у Украјини преживљавамо „лажни мир“.

Међутим, нема ничег лажног у напорима који ми Украјинци сада улажемо да одбранимо своју земљу и своју демократију. Наши младићи и девојке волонтирају у војсци као никада раније. Наша влада преговара о споразуму о стенд-бај зајму са Међународним монетарним фондом, који ће нам пружити део средстава која су нам потребна да поправимо финансијску и економску ситуацију.

Упркос томе што Русија припрема војску против нас, започињемо изборну кампању. Грађани Украјине ће следећег месеца слободно изабрати новог председника, што је најбоља критика руске пропаганде о нашем наводном неуспеху да подупремо демократију.

А, ипак, док Украјинци раде на поновној изградњи земље након предраторске владавине Виктора Јануковича, суочавамо се с новом претњом у облику „мирне офанзиве“, коју је стари ков совјетске дипломатије осмислио да би осујетио решење Запада. Недавни телефонски позив руског председника Владимира Путина америчком председнику Бараку Обами у којем је затражио обнову дипломатских разговора, након чега је уследио детаљан извештај руске владе о томе како решити кризу која је дело Кремља, заправо је напад на мир.

Путинови напори слични су неславној Конференцији у Јалти из 1945, на којој је Јосиф Стаљин умешао Винстона Черчила и Френклина Рузвелта у поделу Европе која је поробљавала половину континента готово педесет година. Путин данас тежи да умеша Запад у распарчавање Украјине тако што преговара о федералном уставу који је осмислио Кремљ, а којим би било створено десетак „Кримова“ – залогаја које би Русија касније могла лакше да прождере.

Наравно, федерализам добро звучи. Приближавање политичке власти тамо где људи заправо живе увек је привлачно и обично ефикасно. Али добробит украјинске демократије није оно што Путин има на уму; за њега је федерални систем средство које Кремљ треба да искористи да узрокује политичке размирице и на крају уведе источне и јужне регионе Украјине у Руску Федерацију. Да парафразирамо Клаузевица, Путинов федерализам је анексија другим средствима.

Само треба погледати у делове руског предлога који су исписани ситним словима – нове федералне јединице Украјине би имале право да се изјашњавају о „смеру украјинске спољне политике“. Та могућност би могла да омогући Путину да покуша да присили руска говорна подручја да ставе вето на европску будућност земље.

О уставној структури Украјине треба да одлучују сами Украјинци. Русија не треба да се меша у то, као ни друге земље, без обзира на то колико желе да помогну. Украјина није Босна, у којој се Устав изнедрио из мировних преговора којима је окончан вишегодишњи крвави рат након распада Југославије. Није ни Косово, које је постало независно када су успостављене његове државне структуре. Украјина је потпуно суверена држава, коју као такву признају и друге државе, укључујући Русију.

Повести се за Путиновим федерализмом значи прихватити лажи које Кремљ бљује о актуелној влади у Украјини и храбрим мушкарцима и женама који су сменили Јануковича с власти. Путинови изасланици тврде да су становници руског говорног подручја у Украјини у опасности, али не могу да укажу ни на један пример гоњења који би могао то да поткрепи. Разлог за то је једноставан – нема репресије над руским становништвом у Украјини и никада је није ни било.

Ако нема репресије над руским становништвом у Украјини, нема разлога да се мења политичка структура земље. Дакле, да ли Украјину заиста треба присиљавати да успостави нови уставни поредак заснован на великој лажи? Оно што нам је потребно јесте компетентна, ефикасна и некорумпирана влада. А уз помоћ и техничку подршку Европе, такву ћемо и формирати.

Жеља дипломата да се пронађе мирно решење за кризу у Украјини је разумљива. Али услови које поставља Русија у случају да их Запад прихвати би знатно поткопали суверенитет Украјине; још горе, прихватањем услова Русије би се учврстила идеја да моћне земље могу да угњетавају мање моћне суседе да би испуњавали њихове жеље до те мере да се одрекну своје независности.

Украјина ће се успротивити угњетачу, ако је неопходно и сама. Одбијамо да у будућим историјским уџбеницима играмо улогу безнадежне жртве.

Ауторка је у два наврата била премијерка Украјине. Кандидат је на председничким изборима у мају.

Данас