СВЕ ЈЕ СРПСКО У МАКЕДОНИЈИ: ВЕРА, ОБИЧАЈИ, ПРЕДАЊА И ЈЕЗИК

Монголско порекло Бугара је многе истраживаче отрежњавало, те нису следили европску и бугарску намеру о проглашавању Македонаца делом бугарске нације. Од таквих настојања се оградио и Јован Цвијић:

„И у самој јужној и источној Македонији, нема познатог антрополошког типа, који се, често, сусреће у северној Бугарској и који се мора саматрати као специфично бугарски: широког лица, јаке јабучице… Изгледа, да су и јужни и источни македонски Словени антрополошки ближи Србима“.[1]

Као код већине српских интелектуалаца, и код Цвијића се, нажалост, препознаје утицај западноевропске „научне“ тврдње о несрпском народу на српској земљи, па не наводи да су Македонци Срби, него да су „антрополошки ближи Србима, него Бугарима“. Оваква изјава је, као и многе друге, утирала пут стварању од Срба несрпске македонске нације – како су то Западноевропљани одлучили на Берлинском конгресу, 1878. Чак је и др Јован Ердељановић, који је доказивао српску припадност Македонаца и о томе написао књигу „Македонски Срби“, често писао „Словени Македоније“ и „македонски Словени“, уместо „Срби“:

„Свакоме ко је иоле посвећен у досадашња истраживања о народном говору ‘македонских’ Словена, добро је познато, да не само да нема таквог дијалекта, него да се у ‘Македонији’ говори неколико сасвим различитих словенских дијалеката…“[2]

Оваква научна неопрезност (последица и бојазни пред литерарно извиканом западноевроском културом), пружала је изврсне погодности за основе западноевропског и комунистичког програма о стварању несрпске македонске нације и несрпске македонске православне цркве – у току Другог светског рата и после њега. А усмена књижевност у Македонији је била, претежно, посвећена Србима, српској земљи и српској матици – Старој Србији (Македонији). То смо видели у наведеним македонским лирским песмама о Индији и индијским топонима из Македоније и из осталих српских земаља на Балкану и у Панонији. С обзиром да смо те песме унели у ову књиге, овог пута ћемо се посветити верским и другим обичајима у Македонији и видећемо, да се они, ни у чему, не разликују од оних у другим српским крајевима – од Истре до бугарске границе.

Кад изузмемо југоисточне делове данашње Македоније и делове у Пиринејској Македонији, у осталим крајевима Македоније (Старе Србије), становништво негује најкарактеристичнији верски обичај – Крсну славу (Крсно име). А тај верски обичај је непознат код осталих Словена, па и оних који су у суседству Срба: Хрвати и Бугари. Непознат је и осталим хришћанским народима – у Европи, Азији и Африци. Свака српска породица има свог свеца, којег слави. То је најцењенија свечаност код Срба. Слављеничкој породици долазе рођаци, пријатељи суседи… чак и из удаљенијих места. За оне који славе Крсну славу се каже – да су Срби. То поштовање домаћег свеца се одржало и у српским породицама које су исламизиране, или покатоличене, а касније и расрбљене – те убеђене да припадају хрватској или бошњачкој нацији. Исламизирани и покатоличени Срби и данас, кријући, подсећају се на своју Крсну славу. Прошетају до неке православне цркве, понесу пиће и храну и правдају се, да су дошли на излет. У кући, на скровитом месту, чувају иконе својих породичних светаца (остало је предање предака, да ће породицу задесити нека несрећа – ако се икона изгуби, или уништи). Муслимани и отворено славе Светог Ђорђа (Ђурђевдан) и 6. маја излазе породицчно на реке, језера и потоке. Ту се почасте пићем и јелом. Све до 1941. године су многи католици у Крајини и Далмацији славили Крсну славу, а посебно су то отворено чинили Конављани.

Најновија истраживања су показала, да су Срби (преци свих данашњих Словена) имали породичног бога (Сварог, Весна, Перун, Триглав, Дажбог…) и да су га славили – истоветно слављењу својих светаца данас. То слављење пртхришћанских богова у српским породицама се одржало све до 13. столећа после Христа, у време архиепископа Светог Саве. Све су прилике, да је Свети Саво успео, да српски верници прихвате за Крсну славу хришћанског свеца – уместо претхришћанског бога.

Др Јован Ердељановић је установио да Срби у Македонији имају још два обичаја, који су Бугарима непознати. Они су везани за Крсну славу – један од њих је Преслава и Сеоска слава. Први се слави као додатак Крсној слави породице и обележава се током лета – с мање обреда и мање гостију. Друга је посвећена свецу целог села и тада слављеницима долазе становници других села и најближег града. Ове славе се и данас упражњавају у свим српским крајевима и оне су се одржавале и у време комунистичке власти.

Македонци, као и остали Срби, имају бадњак на Бадњу Вече. Тад се ставља дрво на ватру, а уз то је обавезан и садржајан обред. Код бугарских породица овај обред се не упражњава.

Оно што најупечатљивије указује, да су Македонци Срби је њихово сећање на средњевековну и античку прошлост. Македонско сећање на Антику смо видели у песмама о Индији и Старој Србији, а Средњи век им је везан само за српску државу, српске краљеве, цареве, племиће и српске јунаке. Нема у народној поезији и у народним предањима ни речи о бугарској држави, бугарским царевима, племићима и јунацима. Мекедонци нису певали само о средњевековним Србима у Македонији (Краљевићу Марку, Дејановићима и другима), него и о унацима који су живели у другим крајевима – од Будима до Јадранског мора (например, о Боланом Дојчину Солуну, Сењанину Иви и Косовском боју). Др Јован Ердељановић нас упознаје, да су српске песме у Македонији скупљали и бугарски књижевници и да су у свим тим песмама само српски садржаји. Од тих бугарских књижевника, наводи: браћу Миладинов, П. Михајлова и П. Драганова.[3]

Овакво везање Срба у Македонији за сопствену историју и културу је било пресудно за одбацивање бугарске пропаганде крајем 19. и почетком 20. столећа. Мада су Западноевропљани и Турска наметали Македонцима бугарске школе, у томе нису успели. Македонски Срби су их се одрицали, кад им се указивала и најмања прилика – да отворе своје (српске) школе.

Др Јован Ердељановић пише, да бугарско национално име није постојало неколико столећа – по бугарском доласку на Балкан. Бугари су били странци, који су покорили словенска (српска) подручја у данашњој Бугарској, а Македонијом су владали само у 9. и 10. столећу – кад су против Србије ратовали Франци, Бугари и Византинци. Срби су прогнали Бугаре из данашње Македоније – после тешких битака 929, 931. и 969. године. Ердељановић наводи:

„Ваља имати у виду, да у то време (9. и 10. век), ни у самој Бугарској, Словени нису били још примили бугарско име за своје народно име и да се тек у 13. веку речи – Бугари и бугарски употребљавају у етничком смислу, а дотле су имале само политичко значење, тј. обележавале су само поданике бугарске државе“.[4]

Поред ових чињеница, треба имати у виду и најновија историјска открића – као оно о цару Самуилу и његовим наследницима (976-1018). Није он био ни бугарски цар, ни македонски несрпски цар. Реч је о цару Србије.

Због свега овога, није код Македонаца могла да остане у предањима никаква успомена на бугарску државу, бугарски језик и бугарску културу. Једино је бугарска владавина у српским земљама у Македонији, у 9. и 10. столећу, условила навику код грчких писаца, историчара и државника, да Србе зову Бугарима – у смислу те државне припадности из ова два столећа. Та одредница о Србима као Бугарима ће се задржати столећима.

Грци су, с обзиром да су основали Источно Римско Царство (Византију) и да су чинили главнину племства, почели да зову све сељаке и сточаре бугарима (у социјалном смислу), па су то име преносили и на српске сељаке и сточаре у Македонији. А како се огромна већина у Средњем веку бавила овим гранама привређивања, бугарско име је прекрило скоро све српске становнике. Због тога, данас, треба с опрезом читати византијске изворе кад спомињу националност и професију  становника у српским земљама. Грци су бугарима звали и Влахе занатлије, а тај социјални назив за Србе и Влахе су преузели и Турци у Средњем веку.[5]

Многи историчари и филолози се поводе за тим, да су Македонци с посебним језиком и да су у праву – што себе не сматрају делом српског народа. Али, то није тачно – као што није тачно да српско племе Буњевци у Бачкој имају свој „буњевачки“ језик. Не, Буњевци говоре само икавским наречјем српског језика. То наречје је исто што су и екавско и јекавско наречје. Ако би се угледали на Буњевце, онда би Ужичани могли да прогласе свој језик, јер говоре јекавским наречјем, а у већем делу Србије се говори екавским. Да не спомињемо изворни језик у Лесковцу и околини. Лесковачко наречје, Срби из других крајева, често, теже разумеју него македонско наречје српског језика.

Дугогодишњи председник Српске академије наука и уметности, др Александар Белић, је још 1905. године, кад је био држављанин Аустроугарске, написао студију о Српском језику и потврдио је присуство више српских наречја, попут оних у Македоније (није био само један у Македонији). Овако је то описао у књизи: „Дијалектичка карта српског језика“[6]:

„Због тога што је један од српских народних говора, Вук Караџић подигао на ниво књижевног језика, у целој српској науци, која је имала за циљ да оправда сличну реформу или да дадне законе тог дијалекта – за боље његово схватање оних којима није био матерњи језик, наука је строго прогањала карактеристике других дијалеката. Њихова нетрпељивост у књижевности, пренесена је и у науку о српском језику, која је због тога морала да се носи с јаким и значајним проблемима – нерешеним до данашњег времена. Како је један од народних дијалеката, на тај начин, постао књижевни језик, почели су га и, обратно, идентификовати са општим српским језиком и са свим његовим дијалектима, без обзира, што се, у то време, развијалo и живело много других говора. На њега су тако гледали дуго времена и сами Срби – и српски и страни научници, а неки га гледају и до данас тако. На несрећу, тај дијалект је био један од најпрогресивнијих српских наречја, који је у свом развоју отишао даље од осталих, тако се при таквом погледу на њега дешавало да велики део, више архаичних, српских говора назива несрпским, и што је најважније обично се не користе за историју српског језика.[7] Само се тим начином може објаснити, зашто се до сада подела српских говора идентификовала само с поделом овог дијалекта – који се користи у књижевности. Користе се само његови говори, или, боље речено, његове дијалектичке разноврсности“. [8]

Академик Белић жали што је код спрских филолога престало занимање за тако бројним дијалектима српског језика – јер је сваки имао у својим недрима српску културну баштину. Да су они сви изучавани, не би с таквом лакоћом било прихваћено то да Македонци имају свој (несрпски) језик. И не би Хрвати убедили све филологе света, да је чакавштина „најтипичнији израз хрватског језика“, јер је Белић већ тада (1905) поделио српски језик на два дијалекта: ЧАКАВСКИ И ШТОКАВСКИ. За чакавски је рекао да има два наречја: икавско и екавско. Сад видимо, А. Белић је имао право кад је рекао, да се на несрећу изучава само један дијалекат – без наречја, којих је више. И, наравно, међу њима су и чакавско наречје и наречја у Македонији, која се, због небриге српских филолога, прогласише језиком и наречјем других народа. А сад се то чини, како смо навели, и с „буњевачким језиком“. Александар Белић је тачно оценио ову ненаучност у филологији „Њихова нетрпељивост у књижевности, пренесена је и у науку о српском језику, која је због тога морала да се носи с јаким и значајним проблемима – нерешеним до данашњег времена“. И додао је:

„То је све познато – Вуков народни језик је тако тешко и постепено улазио у српску књижевност, ипак је тријумфовао, али је српска наука платила запостављањем осталих српских дијалеката, тако важних за изучавање и прошлог и савременог српског језика. Зато, ако желимо да научно потпуно групишемо српске говоре, мораћемо да прекинемо са прошлим постуком и да обратимо једнаку пажњу на све српске говоре, који се могу приметити на Балканском полуострву. Али на жалост, како је указано, за то постоји мало доброг материјала, јер  темељнија истраживања тек почињу“.

Нажалост, овај савет Александра Белића, филолози нису следили, а и он је, кад је ушао у Југословенску академију наука и уметности, по стварању Југославије, заступао мишљење о чакавштини као изразу хрватског језика! Супротно ставовима  своје студије из 1905. године. Но, да се вратимо Белићевој науци из Аустроугарске. То што је радио у САНУ, не може се (кад је реч о филологији) звати науком. Југославија је била антисрпска творевина и види се – тој стратегији је служила и филолошка наука (да не спомињемо историјску). Зато се Белићева студија о српском језику из 1905. није појављивала у школској и универзитетској литератури. А да јесте, видели бисмо, да су македонски говори у групи говора српског језика. То Белић кратко уобличава:

„Призренски дијалекат се раширио далеко на северо-исток, образовајући у Србији две групе говора: тимочко-лужничку и заплањско-јужноморавску, на коју се наслањају и дијалекти[9] Старе Србије (новопризренски) и македонски (кумановски и кратовски)“.[10]

Др Јован Ердељановић: „Македонски Срби“, Београд, Државна штампарија, 1925, стр. 42.

Др Јован Ердељановић: „Македонски Срби“, Београд, Државна штампарија, 1925, стр. 28.

Др Јован Ердељановић: „Македонски Срби“, Београд, Државна штампарија, 1925, стр. 46.

Др Јован Ердељановић: „Македонски Срби“, Београд, Државна штампарија, 1925, стр. 52, репринт Имприме-Ниш, 2011.

Др Јован Ердељановић: „Македонски Срби“, Београд, Државна штампарија, 1925, стр. 53-54, репринт Имприме-Ниш, 2011.

Белић, Александар: „Дијалектичка карта срског језика“, Књига је објављена на руском језику у Петровској академији наука и уметности у Санкт Петербургу, 1905. године. Текстови из ње су из превода на српски језик Војка Јарчевића (спремљеног за штампу у Матици српској дубровачкој у Београду).

Очигледно, А. Белић овде наводи израз „на несрећу“ – зато што је изабран један дијалекат за књижевни језик. Тиме не показује, да је то несрећна околност због избора, него мисли, да је несрећа у томе што филолошка наука не изучава и друге дијалекте, јер су они део општег српског језика. Наводи потпуно јасно тај свој закључак: „обично се не користе за историју српског језика“.

Овде, А. Белић мисли на дијалекте српског језика, који су данас знани: јекавски, екавски и икавски. Но, он спомиње само јекавски и икавски.

На више места, А. Белић некад за исти појам користи речи „дијалекат“ и „говор“, што се види и у овој реченици.

Ето, да истакнемо – А. Белић језик Македонаца сматра само дијалектом српског језика – о чему се не би сложио ниједан филолог у Југославији и ниједан званични филолог у државама насталим на тлу Југославије.

Српско Удружење „Ћирилица“