ЗА највећа зла у Србији и региону, за заосталост, злочине и за њихово правдање и порицање, криви су “србијанска” друштвена и политичка елита (изузев ЛДП и неких мањинских странака), Српска православна црква, неки интелектуалци и велики број професора на Правном факултету у Београду.
На овакав закључак наводи књига “Самоизолација: реалност или циљ”, која је, у ствари, недавно објављени извештај Хелсиншког одбора за људска права за 2007. годину. На корицама књиге је слика Србије као санте леда, без Косова, која изолована плута по отвореном мору.
Извештај организације чији је председник Соња Бисерко има 526 страна и у њему се, уз опис стања у друштвеном животу земље, дају и “закључци и препоруке” за његово побољшање. Међу тим саветима аутора, чија имена нису наведена, налази се и цензурисање књига универзитетских професора, чија имена су у књизи побројана.
У документу, написаном језиком који наликује некадашњем хрватскосрпском, пише и да су “реакције српског руководства на проглашење независности Косова показале да су последице дугогодишњег радикалног национализма на унутарње друштвено и морално биће српске нације дубоке и погубне, те да континуирано угрожавају регионалну сигурност и њезину демократску консолидацију”.
– Српска политичка класа демонстрирала је, још једном, да није у стању да напусти великосрпски пројекат и да се извуче из националистичке метастазе…
Аутори тврде да је “перманентна политичка и медијска кампања против Европе и Запада довела до масовног скептицизма према страним вредностима и до глорификације аутохтоних српских, православних вредности”.
Одвојено од реалности, доминантно стање свести у Србији довело је нацију, према ауторима, “у перманентни сукоб с околином и с остатком света”.
– Подстиче се национална фрустрација, психолошки резервоар који рађа ароганцију и агресију, потенцијал који увек може да се активира за реванш и рат…
Ко је кривац
– Српска елита у суштини оспорава универзалност људских права, што аргументује посебношћу српске културне традиције, српског идентитета и религије. То се поистовећује и са концептом етничке државе, која, по дефиницији, негира људска права, посебно мањинска. У одбрани те посебности и етничког концепта државе важну улогу има Српска православна црква…
Због међународног окружења и објективне немоћи Србије као државе, кажу у Хелсиншком одбору, СПЦ је један од главних носилаца или чувара великосрпског пројекта, посебно у БиХ.
– Сваки покушај међународне заједнице да Босну покрене из блокаде у коју је доведена Дејтонским споразумом, наилази на јак отпор Београда и цркве, пре свега – пише у извештају.
Најтврђе националистичко језгро, аутори овог документа лоцирали су на београдском Правном факултету:
– Својим вишегодишњим иступањем у јавности и разним ангажманима, било као појединци, а неретко као група, професори Правног факултета су себи прибавили епитет “антихашког лобија”, а Правном факултету “антихашког бастиона”… Примера ради, чак два пута је 51 професор потписао петицију против Закона о сарадњи са Хашким трибуналом, при чему је укупан број наставника и сарадника око 115…
Наведени цитати, и уопште, јавни наступи експониранијих професора Правног факултета само су један вид њиховог деловања, сматрају аутори:
– Много опаснији и озбиљнији проблем представљају њихови уджбеници, као и остала литература на коју упућују студенте. Према писању листа “Време”, многи уджбеници и корисна литература из области међународног права дело су аутора који имају изразито негативне ставове према Хашком трибуналу, највећи број фуснота упућује на дела објављена пре 30 и више година, нема новијих докумената, примера из праксе међународних институција и судова… Није тешко замислити како изгледају предавања и вежбе које држе ови професори, као ни обавезно знање које студенти морају да покажу да би код њих положили испит. Све и да су дијаметрално супротних ставова и размишљања од својих професора, остаје питање са каквим ће знањем изаћи са факултета?
Препорука свету
– Међународна стратегија за Србију, од које пресудно зависи смер кретања и у Србији и овом делу “Еуропе”, мора бити фокусиранија и свеобухватнија. Она сада мора озбиљно да се позабави не само обуздавањем деструктивне експанзије владајуће српске елите, него и подстицањем оздрављења друштва и променом вредносног система једне архаичне творевине, која не може да се конституише као модерна држава. О томе ЕУ, али и остале организације, до сада, нису водиле довољно рачуна. То је нови, тешки, дуготрајни и, у светским размерама, недовољно разрађен задатак својеврсног натион-буилдинга и реконструкције пропале државе, овог пута у Еуропи.
Препорука ЕУ
– У овом важном тренутку ЕУ може допринети у неким важним аспектима поправљања друштвеног и моралног ткива србијанског друштва: да помогне стварање “Коалиције за Европу” која би укључила представнике свих сегмената друштва; то је посебно важно уочи парламентарних избора у мају 2008. године; да укључи и интегрише цивилни сектор у политички дијалог Србије и ЕУ…; да помогне алтернативни образовни систем који промовише европске вредности; да уместо суспендовања визног режима промовише широки програм размена студената у региону и у ЕУ земљама, као и да промовише укључивање младих људи из Србије у европски образовни систем…
Препоруке влади
– Поруке да Србија може бити партнер ЕУ само ако је цела, доводе у питање њену приврженост процесима европских интеграција. Оптужбе на рачун САД и НАТО да подстичу фрагментацију Србије и стварање “лажне државе”, противљење доласку мисије ЕУ на Косово, повлачење амбасадора из земаља које су признале независност Косова… воде оштрој поларизацији у друштву и изазивају забринутост не само мањина, него и либералног грађанства… Имајући ово у виду Хелсиншки одбор за људска права у Србији препоручује: да нова влада дипломатске односе са светом одмах врати на ниво пре проглашења независности Косова; да у што краћем року стабилизује унутрашњи политички амбијент како би се обновило пољуљано поверење страних инвеститора и банака; да се што хитније наставе преговори са ЕУ за ССП; да конструктивно приђе сарадњи са Хашким трибуналом и у том смислу преда све тражене оптуженике који се крију у Србији; да спроведе реформу образовања у складу са Болоњском декларацијом и захтевима времена…
“Лек” за интелектуалце
На институционалном нивоу санкционисање говора мржње у медијима у складу са Законом о јавном информисању.
Цензура уджбеника који се покажу неадекватним у смислу писања историје из визуре оправдавања српских злочина, али не на начин њиховог одстрањивања, већ њиховом критиком. Испитна литература на тај начин мора укључити и радове аутора из региона (ако говоримо о историји и ако говоримо о превладавању прошлости рата)…
“ХЕЛСИНШКО” ЦРНИЛО
ПОГЛАВЛЈА у годишњем извештају Хелсиншког одбора о Србији за 2007. годину имају и овакве наслове:
* Обавештајне службе: изван демократске контроле
* Војводина у процепу
* Последице репресивне политике у Санджаку
* Шовинизам у медијима
* Случај “Шкорпиони”: негирање геноцида
* Редефинисање спољнополитичке ситуације – профилисање антиевропске опције
* Русификација Србије
* БиХ као талац Београда
* Словенија: недостижан сан
* Црна Гора: неприхватање реалности
РАНГ ЛИСТА НЕПОДОБНИХ ПРОФЕСОРА, ПИСАЦА, НОВИНАРА…
НА ЛИСТИ “проблематичних” професора, који се помињу у извештају, предњаче предавачи са Правног факултета: Лјубиша Лазаревић, Драгутин Шошкић, Миодраг Орлић, Будимир Кошутић, Слободан Марковић, Слободан Панов, Балша Кашћелан, Ратко Марковић, Мирјана Стефановски, Загорка Јекић, Ђорђе Лазин, Бранко Ракић, Стеван Ђорђевић, Југослав Станковић, Саша Бован, Милена Полојац, Мирослав Милошевић, Горан Илић, Жика Бујуклић, Дејан Ђурђевић, Бојан Милисављевић, Владимир Стојиљковић, Оливер Антић, Обрад Станојевић, Гордана Павићевић-Вукашиновић, Златија Ђукић-Вељовић, Владан Петров, Александар Гајић, Вера Чучковић, Миодраг Јовановић, Оливера Вучић, Мирко Васиљевић, Боривоје Шундерић, Ранко Кеча, Влајко Брајић, Марко Ђурђевић, Ђорђе Игњатовић, Зоран Мирковић, Владан Јончић, Небојша Јовановић, Милан Шкулић, Наташа Делић, Ненад Тешић, Владимир Милић, Александар Јакшић, Миодраг Симић, Зоран Станојевић и Коста Чавошки.
Са Филозофског факултета помињу се познати политички аналитичари Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић, са Факултета политичких наука Мирјана Васовић, Слободан Самарджић и Радмила Накарада, а са Института за европске студије Миша Ђурковић. Ту су и пензионисани професори, још увек активни у јавности – Светозар Стојановић, Владета Јеротић, Василије Крестић.
Међу “националистичким интелектуалцима”, поменути су Момо Капор, Добрица Ћосић, Брана Црнчевић, Рајко Петров Ного, Слободан Ракитић, Милош Шобајић, Лјуба Поповић, Емир Кустурица. Ту су и бивши фудбалер Душан Савић, новинари Слободан Рељић, Зоран Ћирјаковић, Богдан Тирнанић (сви из “НИН”-а), Лјиљана Смајловић, Светлана Васовић Мекина (“Политика”), а у критичком контексту наведено је и неколико медијских кућа, укључујући и “Вечерње новости”.
Новости, 22. септембар 2008. 19:54
