ХЕРОЈСТВО ШЕСТОГ ЛОВАЧКОГ ПУКА: Са 37 авиона оборили 46 немачких летелица!

piloti

КАДА се формација од 468 немачких авиона појавила над Београдом, 6. априла 1941. године, у ваздух се винуло 37 авиона Шестог ловачког пука, потпуковника Божидара Костића. Српски ловци, „месершмити 109 Е“, „харикени“ и шест домаћих „ИК 3“ били су распоређени у две ваздухопловне групе са по три ексадриле. За неколико дана Априлског рата пилоти су направили око 250 борбених летова и оборили 46 немачких летелица.

Према сећању команданта Божидара Костића, писаног у заробљеништву 1942. у Скокију у Пољској, а први пут објављеног 1946. у немачком Каселу, његове посаде у сусрет Немцима дневно су узлетале по четири до пет пута, а исти авиони са другим посадама и у десет наврата дневно. У Априлском рату пук је изгубио 11 бораца, а осам их је било рањено. Оборено им је 19 летелица, а 11 је било озбиљно оштећено. Када је потпуковник Костић 8. априла дошао у штаб свог команданта, генерала Боре Мирковића, да тражи још летелица и пошто га је енглески аташе уверио да је то немогуће, храбри командант је схватио да је рат изгубљен. Ипак, вратио се у пук и наредио нова узлетања.

У свој књизи генерацијама које долазе, командант је скромно написао да „мисли да се његови пилоти нису обрукали“.

Фелдмаршал Александар Лер, командант који је водио напад на Београд, доцније је написао:

КЛАВОР КОД ИРИГА, БОШКОВИЋ У КОВИЉУ ПОШТО је претходно оборио један немачки „месершмит 109 Е“, капетана Миху Клавору сустигла су два немачка ловца тачно изнад писте ратног аеродрома у Крушедолу. Иако погођен, летео је још неколико минута, да би се сурвао у удолину код Ирига, тачно преко пута манастира Хопово, а иришки Срби су га, одмах, сахранили на свом гробљу. С друге стране, остаци тела наредника Миливоја Бошковића су, прича Кукуров, пронађени тек крајем педесетих година, у његовом срушеном „месершмиту 109 Е“ у Ковиљском риту. Идентификовала га ја мајка, по џемперу који му је исплела још пре почетка рата.

Отпор југословенске авијације био је спретан и врло храбар. Он је ометао јединственост нашег напада, тако да смо у току првог дана рата изгубили 10 одсто летелица, док је 10 одсто било оштећених. Били су вешто вођени и увек су могли да се прикупе на помоћним аеродромима…“

Међутим, није то била витешка борба са немачке стране. Незабележено до тада, немачки пилоти нису само пуцали по авионима. Нишанили су и гађали оборене летаче Шестог пука и на падобранима и убијали их у ваздуху. Када су 1941. налажени мртви, и сахрањивани по војвођанској равници, многим пилотима је у рукама био пиштољ.

– Један од њих је и наредник Владимир Горуп, који је погинуо 7. априла 1941, недалеко од Гардиноваца, пошто је претходно оборио један немачки бомбардер који је летео ка Београду. Када је пронађен, у руци му је био пиштољ из ког су били испаљени сви меци. И то обарање немачког бомбардера и Горупову херојску погибију видело је више Гардиновчана са којима смо разговарали почетком седамдесетих година – каже, за „Новости“, Иван Кукуров, из Музеја Војводине.

Кукуров је тада, као млад студент историје, био део тима пилота и архитекте Мирослава Милутиновића, тима који је годинама радио на потезу Београд – Темишвар – Сегедин, на којем се, углавном 7. и 8. априла, и одвијала неравноправна борба моћног Луфтвафеа и херојског Шестог ловачког пука Војске Краљевине Југославије.

– По обарању њиховог бомбардера, Горупов „месершмит 109 Е“ су, на небу између Гардиноваца, Лока и Вилова, у „маказе“ ухватила два иста таква немачка ловца – наставља наш саговорник. – Када су га погодили, искочио је са падобраном, али се један од ловаца устремио на њега и митраљеском ватром му запалио падобран.

Упркос томе, Горуп је и шаржер пиштоља испразнио на нападача. Гардиновачки Срби су одмах одјурили и нашли га, мртвог, са пиштољем у руци. Да га се не би дочепале Швабе које су, тада, чиниле већинско становништво оближњег Шајкаша, одмах су га, замотаног у нагорели падобран, сахранили на месном гардиновачком гробљу.

– Ексхумирали смо га у пролеће 1974, и преместили у спомен-гробницу, подигнуту у мају крај пута Шајкаш – Тител – каже Кукуров.

Кукуров истовремено, истиче да би била велика неправда када би се у причи о априлском херојству наших ваздхопловаца изоставила специјална јединица смештена на ратном аеродрому код сремског села Нови Радинци. Ту је било 11 авиона, углавном бомбардера који су служили и за извиђање. И дејствовали све време немачког напада.

– Један од њих, „бристол бленхајм“, којим је пилотирао капетан Славко Зеленика, ујутру је, 7. априла, успео да се пробије до аеродрома у Араду, одакле су, поред Печуја, Сегедина и Темишвара, полетали немачки авиони, и да га бомбардује.

Неравноправну борбу нашег бомбардера, у којем су, уз Зеленику, били и радиотелеграфиста Тодор Радовић и стрелац Благоје Бакић, и два немачка „месершмита 109 Е“, посматрали су, и о њој сведочили, житељи Ковиља. Погођени „бристол бленхајм“ и његова херојска посада успели су, кажу, да лете још десетак километара, а онда су се срушили у један виноград у атару Шајкаша.

Д. Вујичић – Ђ. Вукмировић – Новости