6.април 1941. – датум који НЕЋЕМО ДА ЗАБОРАВИМО! (ВИДЕО)

Фашистичка Немачка је без објаве рата 6. априла 1941. године напала Краљевину Југославију. Напад је почео снажним ударима ваздухопловних снага, специјалним дејствима и брзим продорима оклопно-механизованих јединица. Главни циљ напада немачког ваздухопловства је био: разарање Београда, деморалисање војске и народа и уништење југословенских ваздухопловних потенцијала.

6. април 2014. извор: avijacija.com, интернет, за ФБР приредила Биљана Диковић

Одлуку, да се Београд разори, донео је лично Хитлер 27. марта, разјарен вестима о демонстрацијама у Београду против потписивања ‘Тројног пакта’.

Извршење задатка поверено је 4. ваздушној флоти под командом генералпуковника Александра Лера. Операција уништења Београда носила је назив ‘Страшни суд’ [S t r a f g e r i c h t]. У 6.30 часова напала су 234 бомбардера и 120 ловца. Већина житеља југословенске престонице затечена је на спавању јер је била недеља.

У току 6. априла град је бомбардован у четири налета, а настављено је 7. априла, 11. и 12. априла. На Београд је изручено око 440 тона разорних запаљивих бомби. Погинуло је преко 2.500 људи. Уништено је више стотина зграда, међу њима до темеља срушено и здање Народне библиотеке Србије – установе основане 1832. – са око 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве културне вредности. Међу бомбардованим објектима је и Стари двор [са срушеном куполом].

Немачки фелдмаршал фон Клајст је на суђењу, после рата, о томе рекао: ‘Ваздушни напад на Београд 1941. године је првенствено имао политичко- терористички карактер и није имао ничег заједничког са ратом. То бомбардовање из ваздуха је било ствар Хитлерове сујете, његове личне освете.’

Библиотека је имала и збирке турских рукописа, старих штампаних књига [више од 200] од 15. до 17. века, старих карата, гравира, слика, новина… Осим тога, у њој су биле сабране све књиге штампане у Србији од 1832. године, као и оне штампане у суседним земљама, али и комплетне библиотеке Вука Стефановића Караџића, Лукијана Мушицког, Ђуре Даничића, П.М. Шафарика и других.

Уочи бомбардовања, на почетку Другог светског рата, 01. априла 1941. године, све је било спремно за евакуацију. Библиотека је била спакована у 150 сандука, рукописи посебно у 38 сандука [сваки је био тежак око 80 килограма], а стари часописи у 22 сандука.

Тадашње Министарство просвете забранило је, међутим, 03. априла евакуацију просветно-културних установа Београда, па и Народне библиотеке, али је наредило да се све драгоцености склоне у подрум, што је и учињено.

Зграда је погођена запаљивим бомбама 06. априла, у 16 часова. Сматра се да је све изгорело.

Према сећању становника краја око Косанчићевог венца, још два-три месеца рушевине су се пушиле.

Предвиђајући рат југословенска Врховна команда и Влада су Београд прогласиле ‘отвореним градом’. Но, то није спречило немачко ‘Луфтвафе’ да нападне наш престони град и да га разори. Југословенску престоницу је од напада из ваздуха бранио елитни Шести ловачки пук и јединице противваздушне одбране Ваздушне зоне Београд.

У тој неравноправној борби ваздушног Голијата и Давида, упркос срчаности и јунаштву наших небеских витезова, победила је фашистичка сила. Храбри пилоти Шестог ловачког пука су ушли у историју, јер су као орлови бранили свој главни град од најезде црних јата хитлерових ‘флуг-цојг’-формација. Они су истински витезови београдског неба, сећање на њих живи, а традиција се преноси покољењима, па и на генерацију садашњих пилота-ловаца.

Шести ловачки ваздухопловни пук је био елитна ваздухопловна јединица у саставу Прве ваздухопловне ловачке бригаде – најјаче јединице противваздушне одбране. Пук је имао добро обучено људство и најмодерније авионе. Мирнодопска локација пука је била на аеродрому ‘Земун’, где се налазила и Шеста ваздухопловна база. Ратна летелишта су се, с обзиром на задатак пука, налазила у непосредној близини Београда. Зона пука је обухватала североисточни део државне територије, где су се налазили значајни објекти – велики градови, индустријски центри, комуникацијски чворови и мостови на Сави, Тиси и Дунаву.

Храбри пилоти из Шестог ловачког пука су у току одбране Београда 6. и 7. априла 1941. године према подацима у књизи потпуковника Костића ‘Пламен над Београдом’, оборили 42 немачка авиона, а за још 19 се то не може тачно тврдити. У књизи ‘Наше небо априла 1941.’ инг. Петар Боснић наводи 47 оборених непријатељских авиона. Тачан број немачких авиона, које су 6. и 7. априла пилоти Шестог ловачког пука оборили над Београдом, не може се утврдити, али на основу доступних извора број се креће између 42 и 48 авиона.

У тим неравноправним борбама у ваздуху су погинула једанаесторица наших пилота: десеторица из Шестог пука и капетан Живица Митровић из 31. групе Другог ваздухопловног пука. Рањено је девет пилота: од тога шесторица тешко, а тројица лакше. У априлском рату је погинуло 135 југословенских летача и око 600 нелетача. Ваздухопловство је пружило одлучан и организован отпор, а изведена су и узвратна дејства по немачким аеродромима.

‘За мном!, пали и полећи по патролама’.

Пилотски ас који је у Шестоаприлском рату оборио три немачка Месершмита, Ђорђе Стојановић једном приликом је рекао: ‘Свако се за нешто роди, а ми смо се родили за пилоте – имали смо све потребно – одважност, борбеност, спретност и били смо витезови’.

Око 7. часова је дат знак ‘Ваздушна опасност’ јер се Београду приближавале две велике формације немачких бомбардера и ловаца са севера једна дуж Тисе, а друга Дунавом. Потрчали смо ка авионима, чији мотори су већ били загрејани. Командир Милош Жуњић је командова викнувши: ‘За мном!, пали и полећи по патролама’.

Полетео сам за вођом патроле и командиром Милошем Жуњићем. После 5 минута на висини 3000 метара између Батајнице и Панчева, приметио сам Немце. Командира нисам могао да опоменем, јер радио станица ми није радила. Повећао сам брзину, престигао га и крилима дао знак. Отпочела је борба са немачким ловцима, који су пратили бомбардере. У ваздуху је била цела група по патролама, сем команданта групе мајора Адума Ромеа, који је остао на земљи….

Из наше ескадриле су у ваздуху биле све четири патроле, 8 авиона, јер је девети авион био оштећен при слетању 5. априла. Командир Жуњић је наставио у истом правцу и напао један бомбардер Хајнкел 111, па је одмах био изложем нападу ловаца Ме 109Ф и борио се са њима, погођен, долази до пожара, због кога искаче из авиона. Висећи на падобрану убијен је митраљеским рафалима немачких пилота ловаца. Схвативши да сам сам, напао сам три Ју-87 [Штуке]. Напао сам одоздо најпре десну, која је одмах оборена, па леву, која је погођена из близине.

Затим сам се сукобио са три Ме-109 Ф, и на једнога сам усредсредио паљбу, светлећи метци су обележавали поготке, он се одвојио и кренуо понирући ка румунској граници. Гонио сам га на висини 300 до 400 метара над пругом у правцу Вршца и отварао ватру. Успео је да се извуче, јер ми нисмо имали запаљиву муницију – тако да погодци нису имали жељени ефекат, а Ме 109Ф био је бржи за око 50 км/час од нашег Ме 109Е. Прекинуо сам гоњење јер је и гориво било при крају и вратио се на аеродром и слетео из правца Дунава. Сам без свога командира. [Одломак из текста пилота Ђорђа С. Стојановића]

Свака држава која је морала да суверенитет својег животног простора брани и на небу, свјесна је колико је авијација битан фактор у одбрани земље и колико све више ратно ваздухопловство преузима примат над осталим родовима војске.

ИК — 3 који, осим што је био врхунско оружје тога времена, у рукама ратника — летача, био је понос предратне југословенске авио индустрије, јер је по својим летачким особонама предњачио над авионима супротне стране. Нажалост, ИК — 3 је дошао прекасно и био је тек у почетној фази серијске производње када је почео рат. Свега 15 авиона ИК — 3 је било спремно за борбу. Ниједан примјерак није преживио рат, тако да је авион ИК — 3 одлетио у историју право са бојишта.

Војно ваздухопловство Краљевине Југославије које је у краткотрајном априлском рату 1941. несебично жртвовало себе на олтар слободе и нанијело осјетне губитке њемачким агресорима, заслужило је да има бар један «живи» авион који би посјећао на славне дане наше летачке историје.

IK — 3 were a top arms in that period, in the hands of warriors — pilots, as well was the pride of pre-war Yugoslav air force industry, because its flying capability excelled the airplanes of the enemy. Unfortunately, IK — 3 came too late and was then in its beginning phase of serial production. Only 6 of 15 IK — 3 airplanes were ready for fighting and none of them survived the war and so flew to the history from the very battlefield.

The military air force of the Kingdom of Yugoslavia , which, during the short April war in 1941 unselfishly placed itself on the altar of freedom and caused appreciable loses to the German aggressor, deserves to have at least one “living” airplane to be the memory of our glory flying history.

*****************************************************************************************************

Пилоти, браниоци престонице погинули у априлском рату 1941:

1. Милош Жунић, погинуо 6.априла код Панчева
2. Михо Клавора, погинуо 7.априла код манастира Крушедол
3. Владимир Горуп, погинуо 7 априла
4. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита
5. Добрица Новаковић, погинуо 6.априла код Београда
6. Бранислав Тодоровић, погинуо 7 .априла
7. Јован Капешић, погинуо 7.априла код Бешке
8 . Миливоје Бошковић, погинуо 7.априла код Ковиља
9. Душан Борчић, погинуо 6. априла -пао у Сарајевску улицу
10. Милутин Петров, погинуо 7.априла код ушца Тисе у Дунав
11. Живица Митровић, погинуо 6.априла код Шида

ВЕЧНА ИМ СЛАВА И ХВАЛА!

******************************************************************************************************

са Википедије: 

У бомбардовању Београда 1941. погинуло је 2.274 људи (процене: 2.271-4.000, немачке процене 1500-1700). Порушено је 627 зграда, веома оштећено 1.601 зграда, делимично оштећено 6.829 зграда, укључујући део зграде Старог двора. Тешко је оштећена Вазнесењска црква у којој је било верника. Најзначајнији споменик културе уништен у бомбардовању је Народна библиотека са 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве вредности. Према немачким изворима, старински начин подизања кућа и лоше организована противпожарна и цивилна заштита су допринели страдању великог броја људи.

У оквиру комплекса Новог гробља у Београду, у непосредној близини Северног булевара, 1966.године формирано је Спомен-гробље страдалих у шестоаприлском бомбардовању Београда1941. године. Ауторка спомен-гробља била је архитекта Милица Момчиловић. Двадесет девет мермерних плоча налази се на осам озиданих бетонских хумки, које подсећају на ровове у којима су примарно сахрањивани пострадали. На посебним плочама исписана су имена 646 идентификованих жртава и подаци о 909 неидентификованих мушкараца, 393 жене и 59 деце.

******************************************************************************************************

први пут објављено 6. април 2012.