Нова власт – стари курс?!

Када је пре неколико месеци формирана нова Влада у Србији, многи који су гласали за ту нову Владу гласали су (барем су тако мислили и осећали) за промене. Но да ли је до промена уопште дошло или су се само заменили људи, а политика остала иста, остаје нам да просудимо.

Када је претходна Влада на челу са ДС-ом ушла у преговоре са шиптарском мањином на Косову и Метохији и у тим преговорима заправо предала неколико атрибута државности Шиптарима, тадашња опозиција, а данашња Влада, критиковала је такве споразуме и називала их издајничким, што они заиста и јесу. Но гле чуда, сада та иста Влада, која је у време владе ДС-а била у опозицији, све те издајничке споразуме претходне Владе (како су их и они сами називали), назива државним споразумима које они као нова Влада морају и желе да спроведу. У изјавама наших званичника „да смо ми озбиљна држава која мора да испуни све међународне споразуме претходне Владе“, уствари се огледа сва њена неозбиљност. Како ово другачије да назовемо него шизофреном политиком.

Када кажемо да је то шизофрена политика, мислимо да је њихова политика у опозицији и политика у власти дијаметрално супротна.

Па да ли је србски народ гласао за овакву политику? Није, али ко пита сада народ, власт је освојена и онај који врши власт више није заинтресован за народ. Поготову политичари из врха државе којима Косово сада представља проблем и терет којега треба да се ослободе.

Политика Београда и политика Срба са Косова и Метохије сада долази у сукоб. Срби са Косова и Метохије забринути за свој опстанак не желе да уђу у систем који ће их после неколико година натерати да сами спакују кофере и да иду. Знају и осећају да је једини излаз из ове тешке ситуације бојкот такозваних шиптарских институција и ослањање на матицу Србију. А да ли матица жели да подметне леђа или се увија да народ омаши тај ослонац и да пропадне у „Велику Албанију“? Питање и историјско и духовно и национално на које мора дати одговор ова нова власт, која је изабрана да штити интерес свога народа, а не да га угрожава. Ако жели да штити интересе својих људи, нека направи заокрет и нека једном мушки каже Западу доста је било уцена и обмана. Политика и Русија и ЕУ заправо представља демагогију новоизабране власти, која тобож жели свима да угоди, а изгледа угађа само себи, а нити се приближава Русији као природном савезнику, а ЕУ као природни непријатељ се од Србије све више измиче. Ово измицање ЕУ од Србије за Србију је спас, али у том процесу измицања тражи се од Србије одрицање од своје националне и духовне колевке. И таман кад власт у Србији схвати да ЕУ не може руком да дохвати, гле, другу руку (Косово и Метохију) истргоше.

Дубоко сам уверен, да за политичаре који воде Србију, овакав претпостављени исход, њихову савест неће ни да очеше, јер су одавно ушли у свет фикције где места за Србе уопште, а нарочито за Србе са Косова и Метохије и нема.

Но шта ћемо са Србима са Косова и Метохије, који су део тога система и који су забринути за свој народ и опстанак, а који по страначкој или некој другој хијерархији морају да испуњавају наређења која стижу из Београда. Да ли је на њима да прво убеде себе па онда и нас остале који на Косову и Метохији живимо, да је ипак спас да заживи „Велика Албанија“ и да ми у тој творевини будемо срећни и задовољни грађани?

Апсурд до апсурда, да човек који макар мало чува и ослушкује своју савест само што не окине у очајање. Ако свему овоме додамо да том „старом курсу“ „ових нових људи“ тон даје узурпаторска управа епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, која предњачи у признавању и асимилацији Срба у такозване косовске институције, онда спаса скоро и да нема.

Питања је заиста много, а одговора унапред нема. Будућност Србије и Срба делује замагљена, а речи Николе Пашића: „спаса нам нема, али пропасти нећемо“ мислим да се и на нама поново испуњавају.

Уредништво „Срби на окуп“