ГОЛГОТА ДОБРОВОЉАЦА ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА – Невини страдали у Хортијевој кланици!

Ово је наредба мађарског генерала Ференца Бајора, војног команданта Новог Сада, обзнањена 25. априла 1941, тачно две седмице пошто је мађарски регент Миклош Хорти, уз бојни поклич „Напред, на хиљадугодишње границе!“, своје хонведе послао у напад на већ тешко рањену Краљевину Југославију.

Његов главни циљ била је Бачка, а управо у њој је био насељен највећи број од укупно 19.200 добровољаца из Великог рата који су добили право на колонизацију (још 2.000 колонизовано је на Косово), а о чијој међуратној голготи су „Новости“ писале пре седам дана. Друга, много крвавија фаза те голготе почела је управо цитираним Хортијевим покличем.

– Током заузимања Бачке у априлу 1941, мађарски војници су убили тачно 3.506 Срба – прецизира за наш лист историчар др Драго Његован. – Преовлађивали су управо солунски добровољци и њихови потомци, а затим припадници четничких удружења и виђенији Срби, сви потказани од локалних Мађара.

Ужас тих дана, као и имена 906 Мађара који су, на различите начине, учествовали у злочинима, Његован је предочио у књизи „Улазак мађарске војске у Бачку и Барању 1941.“. У њој је, уз остале, описан и масовни злочин у Сиригу, добровољачком селу на средокраћи пута Нови Сад – Србобран.

Призор након уласка мађарских војника у Сомбор

– Темерински немзетери или локални Мађари припадници тих дана формираних народних стража, 13. априла 1941. су на једну сеоску ледину истерали све Сирижане, да би Хортијеви војници, који су стигли из правца Србобрана, из митраљеза побили њих око 360, укључујући и шездесеторо деце – вели Његован.

Мање или више масовних покоља било је у целој Бачкој, нарочито у тачно 32 села која су, по добијању колонистичке земље, подигли управо добровољци. Од Степановићева и Ветерника, преко Томиславаца, Малог Београда, Карађорђева, Танкосићева и Његошева, до Војводе Зимоњића, Хајдукова, Мишићева… Мада су, од тада, прошле равно 73 године, живих сведока још има.

– Када су Мађари прешли границу, мој отац Спасоје Нинковић нас је повезао запрежним колима, с намером да нас из Хајдукова, где смо живели, склони код родбине у Бачку Тополу. Успут нас је зауставио најамник на нашем имању Иштван Лодри и одмах позвао мађарске војнике – сећа се Суботичанка Анђелка Грубешић (80).

Спасоје, родом из Горњег Врбна код Требиња, на Солунски фронт је, као добровољац, стигао 1917. из Америке, а Лодри је хонведима рекао да је он четник. То је било довољно да га ови најпре пребију кундацима пушака, а потом и пуцају у њега.

– Моја сестра Бојана, којој је било 18 година, бацила се преко оца, да га заштити својим телом, па су убили и њу – додаје Анђелка, с тугом коју нису залечиле ни минуле деценије.

Кад је наредба генерала Бајора обзнањена, у Бачкој је, према мађарским изворима, било 48.000 лица на која се односила, махом управо добровољаца и њихових потомака. Њена реализација имала је две фазе: исељавање из кућа и смештај у сабирне логоре у Бечеју, Бачкој Тополи, Суботици, Сомбору, Апатину, Врбасу, Новом Саду, Бегечу, Оџацима, Тителу, Бачкој Паланци и Кањижи, и протеривање у Србију. За то су одређена два правца, преко Петроварадина и Сремске Митровице, оба преко територије у међувремену проглашене Павелићеве НДХ.

– Често се дешавало да Мађари несрећне људе и по четири-пет пута пребацују преко Дунава, а усташе враћају назад. У међувремену, мноштво њих је умрло у тешким условима сабирних логора – вели Његован чија нова књига „Депортација“, посвећена управо овим збивањима, ускоро треба да изађе из штампе.

До 3. јуна 1941, када је немачка војна команда забранила даље уласке у Србију, већ притиснуту стотинама хиљада избеглица из других крајева распале краљевине, из Бачке је протерано око 35.000 добровољаца и њихових потомака. Ма колико то страшно звучало, они су, заправо, имали среће. Јер, преосталих 13.000 је тек чекао ужас мађарских логора Шарвар, Барч и Нађкањижа.

– Смрт је била наш стални сапутник, умирало се сваког дана, у дрвеним креветима без простирки, у логорском кругу, на сметлишту које смо прекопавали у потрази за остацима хране – сећа се шарварска логорашица Љубица Ћурчин (79). – Глад, дизентерија, тифус и туберкулоза највише су косили децу, па ја тамо 1942. умрла и моја трогодишња сестра Босиљка.

Босиљка је била само једна од тачно 850 шарварских жртава, махом управо деце. Према подацима из књиге новосадског историчара Звонимира Голубовића „Шарварска голгота 1941-1945“ још око 1.200 убијено је или умрло током изгнанства, затим у Барчу и Нађкањижи и у сабирним логорима широм Бачке, па црном списку добровољачких жртава ваља додати још најмање 2.000 душа.

Мађарски генерал надгледа „акцију“ своје војске у Суботици

Укупан број би, свакако, био и знатно већи, да у априлу 1942. Епископ бачки Иринеј Ћирић, са групом новосадских Срба, није покренуо акцију спасавања српске деце до 15 година заточене у Шарвару. После дугог натезања, успео је добије сагласност мађарских власти да њих око 2.800 одведе одатле, смести у српске продице широм Бачке и спасе их од сигурне смрти.

Ђорђе Вукмировић – Новости