Српска патња и слава (ФОТО)

ПРОШЛО је стотину година од када је почео Велики рат. У то време мучено човечанство није слутило да би сукоб тако гигантских и морбидних размера могао да буде поновљен, па је тек после Другог, Велики рат прекрштен у Први светски.

Српска држава је тада процентуално поднела најтеже жртве од свих народа у Европи, сахранивши око 1,2 милиона становника. Велике силе које креирају данашњицу углавном су, драговољно, намерно или из чистог немара заборавили наш допринос тадашњој борби против угњетавања.

Да ми сами то не бисмо урадили, потрудили су се стручњаци који пажљиво чувају документа тог стравичног сукоба. Само једна од њих је историчар уметности и пензионисани кустос Војног музеја Марина Зековић, која је својевремено написала и уредила каталог „Ратни сликари, фотографи аматери и дописници фотографи у Српској војсци 1914-1918“, када је, својевремено, 2001. године одржана бриљантна изложба у Војном музеју.

Да ове драгоцене снимке не бисмо заборавили, о годишњици почетка Првог светског рата, вредно је да се сетимо овековечених призора које су забележили ратни фотографи. Зато се враћамо речима објављених у листу „Време“ које је објавио новинар Јован Обичан…

МОМЕНАТ ИСТИНЕ

„Гледали смо их у узбудљивим филмовима, како са камером у руци неустрашиво учествују у јуришима, рововској борби и поморским двобојима. Видели смо их како за љубав сензационалног снимка стављају главу у торбу. У тренутку кад се војник чува да не истури главу иза заклона, ратни сликар хвата живе документе битке. Сваког часа у неизвесности. Сваког минута у опасности да буде погођен од непријатељског куршума. У тешким покретима војске пада у очи погнута фигура ратног репортера. Он се бори на свој начин, са хиљаду разних опасности. Гладује, зебе, кисне, умире и радује се као дете кад на плочи ухвати неки величанствени моменат…“

– После тешког масакра над цивилима у Мачви који су начинили Аустријанци револтирани после битке на Церу, војвода Радомир Путник у септембру 1914. године издаје Упут за употребу ратних сликара придодатих штабовима свих јединица на војишту – објашњава Зековић.

– Ратни сликари су уједно и фотографи, могу бити академски сликари, увек су надомак борбе, увек собом носе фотографски апарат како би снимили важније догађаје, а нарочито зверства непријатеља. Распоређивање фотографа по штабовима било је у надлежности Обавештајног одсека чији шеф је био потпуковник Драгутин Димитријевић Апис. Формацијско звање „ратни сликар“ уведено је у војску још у време балканских ратова, али овим чином се први пут у рату уведена правила која се односе на информацију, визуелизацију и документацију.

Ратни сликари су били обавезни да снимају војне операције и да их предају команди која врши одабир. Они су били део званичног састава војске. Доносили су материјал са фронта и, неизбежно, били су на првим борбеним линијама.

– Када су 1915. године дошли на Крф, Петеар Бојовић је, као врхунски интелектуалац, тачно прописао шта је то што је сликари требало да раде. Биле су прописане теме у фотографисању, детаљи који су били потребни и због документације, али и због увиђања кретања и положаја непријатеља. Они су постали „војно око“ српске војске и њене команде.

Зековић каже да је у војсци постојало формацијско звање „ратни сликар“, као што је, на пример, постојао и „војни свештеник“. Они су регрутовани из редова малобројних који су завршили академију, као и студената, затим су у ову групу регрутовани фотографи који су имали своје радње, и најзад, било је и официра-аматера који су имали приватне фото-апарате. Статус аматера посебним актом је регулисао генерал Бојовић, јер је и њихов допринос био немерљив. Уосталом, тако мисли и наша саговорница.

– Мој фокус је био управо на аматерима, јер су они дали посебан печат – каже Зековићева. – Уосталом, на Крфу су ударени темељи нашој модерној кинематографији и фотографији. Све је то било обухваћено прецизном правном регулативом једне врло озбиљне војске.

БОЖАНСКА СУПСТАНЦА

У тако тешком тренутку као што је било измештање војске и државног руководства на Крф, Србија је успела да се реорганизује и уз мудро руковођење, обрати пажњу на овако деликатан посао као што су биле ратне фотографије.

Одлука Врховне команде да се организује рад ратних сликара и фотографа далеко је превазишао тренутну потребу. Донели су је официри високог интелектуалног промишљања, који су већ тада схватили важност брзе и правовремене информације о истини на фронту, злочину над народом под окупацијом.

– Постоје екстремни услови у које људи западну, не својом вољом нити кривицом – објашњава Зековићева. – То су ратне прилике, војна заробљеништва, логори… Па ипак, ни такве околности не могу да зауставе таленат, ону божанску супстанцу коју човек у себи носи. Тај таленат апсолутно тражи да изађе напоље. Он једноставно покуља, и када су се ти људи налазили са апаратом у рукама, док су око њих сукљале експлозије, постојао је само он – фотограф, апарат и уметнички таленат који просто мора да се оваплоти.

ДОПИСНИЦИ

РАТ су пратили и професионални дописници, па је тако Риста Маријановић био допсиник „Њујорк хералда“ и париског „Илустрасиона“. Био је један од сниматеља који је овековечио и полетање браће Рајт 1903. године. Током рата је приређивао и изложбе у Паризу, Лондону и САД како би предочио тамошњој јавности трагедију која се одвијала на Балкану.

Међу првима је дозволу за извештавање добио и Самсон Чернов, руски фотограф „Илустрасиона“, али и руског „Новое времја“.

РАТНИ СЛИКАРИ

ПРИ штабовима и јединицама снимали су ратни сликари: Драгољуб Павловић, Малиша Глишић, Љубиша Валић, Васа Ешкићевић, Драгомир Глишић, Владимир Бецић, Бранко Јевтовић.

Једна од најзнаменитијих личности био је Драгиша М. Стојадиновић, капетан друге класе, изванредан уметник фотографије, храбар човек и добар организатор. Наредбом Врховне команде постављен је за шефа Фотографске секције 1916. године.

ФОТОГРАФИ АМАТЕРИ

ЗА улогу фотографа аматера пријавило се стотину лица и сви су имали великог удела у стварању слика из живота наше војске током рата. Зековићева издваја само нека од многобројних имена: Милоје Игрутиновић, Живан Петровић, Јован Ст. Ловчевић, Живојин Савић, Андра Поповић, Станиша Коруновић, војни свештеник Ристо Шуковић…

НОВОСТИ