Зашто је у последње време наркоманија попримила размере епидемије, беле куге која стотине милиона људи претвара у психичке и физичке богаље, у живе лешеве? Зашто се сродници не радују при сусрету? Зашто нестаје реч пријатељство и замењује се речју партнерство, било да је то партнерство на послу, забавама или сексу, партнерство без било каквих моралних обавеза? Зашто је лаж постала универзални стил живота? Зашто се број породица које се распадају повећава тако катастрофално да се чини да ће ускоро породицу прогласити превазиђеном институцијом? Зашто је већ изузетак брак у којем су муж и жена, сједињени љубављу, једно другом верни све до саме смрти?
Зашто се често испоставља да је очигледна породична срећа само спољашњи вео испод којег се скрива унутарња празнина и прећутни договор супружника да једно друго трпе? Зашто људи, кад дођу својој кући, не проналазе задовољство у међусобном дружењу и више воле да сатима седе испред телевизора? Зашто су им слике који промичу екраном драже од живог човека с којим треба да деле радост и тугу? Телевизијски екран и наркотици су иреални свет у који човек бежи од стварности која му притиска душу некаквом оловном тежином. Нешто пре своје смрти пророк Мојсије је сазвао народ и благословио оне који буду испуњавали заповести Божије, а проклео оне који их буду кршили и одбацивали. Те заповести су написане не само на каменим плочама, већ и у човековој души. Људи су их данас заборавили и изгубили.
Земља се све више скрнави гнојем разврата и људском крвљу. Господ наш Исус Христос је рекао: “Када дођем, хоћу ли наћи веру на земљи?”, то јест веру која се пројављује кроз љубав, веру која треба да буде главни покретач и суштина живота. Стално се смањује број људи који не само да верују, него и живе вером. И верујући и неверујући су слични људима који су се нашли у мочвари, с тим да су верујући свесни тога и покушавају да се извуку из живог блата, док неверујући не схватају шта се догађа и гину затворених очију, не верују Светом Писму и равнодушни су према Богу или Га пак мрзе. Но и они имају сведочанство о апокалиптичкој ноћи, која се спушта на свет, а то је унутарње сведочење њихове душе о томе да више нема радости и да је живот празан, попут дима. Очајање је губитак наде. Данашњи људи немају наде. Они просто немају чему да се надају и ни сами не знају шта да очекују од будућности.
Кад пролазимо поред затвора, душу нам притиска некакво мучно осећање, баш као да је затвор живо биће које безгласно вришти од бола и туге, а наше срце чује те безгласне јецаје. Чини се да тамо где су мучили и убијали људе не само земља, него и ваздух чувају трагове њихових мука, као да њихове тужне сенке након смрти лебде над тим местом.
На земљи се ни дању ни ноћу не престаје с убијањем дечице (абортусима), са злочином којему се не види краја, законом заштићеним злочинима које оправдавају “глумци у култури” које као да на подсмех називају носиоцима морала.
Прва казна је стигла – људи су изгубили радост и код њих се смањује способност да воле. Човек и несвесно жуди за непостојањем, но од последњег корака, од самоубиства штити га нагон за самоодржањем, јер човек се плаши смрти па и даље живи, али као по инерцији.
Стално се повећава број душевних болесника с видљивим знацима лудила, али код неупоредиво већег броја људи ти симптоми су скривени, као да су “сатерани” унутра. Психологија постаје једна од водећих грана савремене медицине. Институти, школе и разне организације имају своје сталне психологе. Најбогатији и најуспешнији људи постају стални пацијенти психоаналитичара. Фармацеутске фабрике у огромним количинама производе психотропна средства и препарате за јачање. Али све је узалуд. Чини се да је само срце земље почело да крвари.
Архимандрит Рафаил Карелин / Из књиге: “Како вратити породици изгубљену радост”
