Соња Бисерко: Влада Србије водила „крсташки рат“ против Југославије

ХАГ – Директорка Хелсиншког одбора за људска права у Србији Соња Бисерко посведочила је пред Међународним судом правде у Хагу да је влада Србије деценију уочи рата 1991. водила „крсташки рат“ против Југославије, уништавајући све институције савезне државе. Бисерко је то изјавила 4. марта, као вештак Хрватске за распад бивше Југославије током главне расправе по тужби званичног Загреба против Србије због геноцида наводно почињеног над хрватским цивилима током рата у тој републици 1991. Новинарима је највиши суд УН забранио да исказ сведока објаве пре данашњег краја расправе.

Док ју је испитивао заступник Хрватске Кир Стармер (Kier), Бисерко је изјавила да је Србија, „крајем 20. столећа“, почела да спроводи деветнаестовековни „пројекат јединства и уједињења свих Срба“, што није одговарало „духу времена“, нарочито после пада Берлинског зида.

„Логика иза тога је да је Србија одувек схватала Југославију као Велику Србију… Србија је увек негирала права и идентитете Македонцима, Хрватима и другима… Није разумела да су се ти народи еманциповали и створили своје идентитете током 20. века… То је било кључно за разумевање негирања и непризнавања постојања тих народа… које је било врло присутно у кампањи уочи рата – ‘Хрвати су Срби, Муслимани су Срби’ и тако даље. То је заиста деветнаестовековна теорија нација“, оценила је Бисерко.

Нагласила је да је тај „српски национални програм“ одиграо „кључну улогу у трагичном распаду Југославије“. Од смрти Јосипа Броза Тита, како је рекла, „ниједна друга република није размишљала о одвајању и одласку из Југославије“.

Бисерко је изјавила да су власти Слободана Милошевића, после пада Берлинског зида, наставиле „крсташки рат против Југославије, уништавајући све федералне институције и стварајући свршен чин“, на који је међународна заједница закаснила да реагује.

Амандмане на Устав Србије из 1990, Бисерко је назвала „првим сецесионистичким документом“ у бившој Југославији.

„Милошевићу је био рашчишћен пут да настави своју кампању… Хашка конференција (1991) била је последња шанса да Југославија опстане у тадашњем оквиру, али је, на жалост, Србија одбила ту понуду зато што је ЈНА већ била на њеној страни“, казала је Бисерко пред највишим судом УН.

По њеним речима, ЈНА је читаву деценију пре тога била подвргнута променама да би „Срби могли да је контролишу“.

Током унакрсног испитивања, заступник Србије Новак Лукић питао је сведокињу на чему је засновала тврдње из писане изјаве да су власти Србије сценарио за распад Југославије „припремиле унапред“.

Бисерко је одговорила да је ту тврдњу утемељила на „бројним јавним документима и медијским најавама рата и припремама српског народа за оно што ће доћи“.

„Десет година трајала је нека врста медијске припреме, поготово од 1988. до 1991. када је српски народ кондициониран за нешто што ће доћи, тако што се поново најављивао геноцид, пре свега у Хрватској и БиХ. Заправо се инсистирало на тези да је српски народ жртва обе Југославије, а та кампања показала је шта се спрема“, констатовала је Бисерко.

Прецизирала је да је „тај поглед на кризу у бившој Југославији заокружио Меморандум Српске академије наука и уметности“, а да су га заступали „бројни академици“, као и Српски покрет обнове и Српска радикална странка у својим програмима.

У осврту на њену изјаву да су уставне промене у Србији 1990. биле први сецесионистички документ у Југославији, адвокат Лукић подсетио је сведокињу да је и Словенија прво амандманима дала предност свом уставу пред савезним.

„Све реупублике су биле у припреми промене устава, што је одражавало тадашњу реалност у Југославији, али је Србија прва де факто донела тај устав“, узвратила је Бисерко.

Упитана да ли је резолуција којом је Словенија, у јулу 1990, прогласила суверенитет сецесионистички документ, судски вештак Хрватске узвратила је речима: „Шта је био садржај, подсетите ме“.

На закључак Бисерко о кључној улози вођства Србије у разбијању Југославије, адвокат Лукић узвратио је питањем: „Знате ли ко је изговорио реченицу: ‘Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема?'“.

„Да, знам, то је реченица коју је изговорио Стјепан Месић који је тада био председник Југославије, али који де факто није био председник Југославије. Инсталирала га је међународна тројка и није имао никакву контролу и ингеренције над, рецимо, ЈНА“.

На питање ко је Месићу дао задатак чијим се извршењем похвалио у октобру 1991, сведокиња је рекла: „Не разумем ваше питање“.

Пошто је Лукић, алудирајући на хрватског председника Фрању Туђмана, поновио питање, Бисерко је рекла: „Мислим да је та реченица, може о њој да се говори, донекле ирелевантна, с обзиром на оно што се дешавало до 1990. године, након Титове смрти, у самој Србији и припреме које су вођене кад ниједна друга република није била ангажована на томе. Значи ниједна друга република није размишљала о одвајању, о одласку из Југославије“.

Позвана да објасни тврдњу да су „чистке у руководствима Војводине, Косова и Црне Горе дале вођству Србије контролну већину у савезним инсититуцијама“, Бисерко је казала:

„Након што је Србија уклонила статус аутономије Војводини и Косову, Србија је постала цела. Након Жуте Греде у Црној Гори, она је у ствари успоставила контролу над новим лидерима у тим покрајинама.

Истовремено задржала је у савезним институција место укинутих покрајина и тиме је блокирала савезно председниство и његов рад, имала је контролу над четири гласа у односу на преостала четири – БиХ, Словеније Хрватске и Македоније. Тако је блокирала рад и тиме је престало функционисање савезне државе“.

Српски правни заступник Лукић затражио је од Бисерко да образложи и тврдњу да је ЈНА „1990. постала де факто српска војска“, коју је утемељила на изјави тадашњег министра одбране СФРЈ генерала Вељка Кадијевића да ће „ЈНА бранити Србе и одредити границе будуће Југославије“.

Сведокиња је прецизирала да је тај закључак донела читајући књиге адмирала Бранка Мамуле, који је такође био министар одбране СФРЈ, и самог генерала Кадијевића „Моје виђење распада“.

На примедбу да и делегација Хрватске тврди да је ЈНА постала српска војска 1991, Бисерко је казала да је имала у виду „шта се дешавало у војсци читаву деценију пре него што је почео рат. Територијална организација омогућила је да ЈНА буде употребљена за оно што се десило“.

Савезна војска је, по њеним речима, 1991. стала на српску страну, де факто и јавно. „Нашле су се војска и Србија на две тачке – одбрана социјализма и рецентрализација Југославије“, рекла је Бисерко.

Оспоравајући њену стручност да сведочи као вештак, адвокат Лукић указао је на недостатак извора и референци у писаној изјави коју је Бисерко предала суду, тврдећи да је она суду понудила своје личне ставове.

„Моји лични ставови произлазе из бројне литературе коју сам прочитала, из искуства дипломате у југословенској дипломатији, из рада ових 25 година, током којих сам се бавила у великој мери српским националним програмом, српским национализмом“, одговорила је Бисерко.

На питање шта је по образовању, одговорила је да је завршила Економски факултет у Београду, али да је од 1974. до 1992. радила у Министарству иностраних послова СФРЈ.

Бисерко је потврдила и да је 2002. сарађивала са тужилаштвом Хашког трибунала у припреми извештаја о медијима у Србији за суђење Слободану Милошевићу.

Веродостојност сведокиње, адвокат Лукић настојао је да оспори и подсећајући је на изјаве које је о Међународном суду правде давала 2007. после пресуде у процесу у којем је БиХ тужила Србију због геноцида над Муслиманима и Хрватима у тој републици.

Суд је тада утврдио да је Војска Републике Српске у јулу 1995. починила геноцид у Сребреници, стрељајући око 7.000 Муслимана, али не и у другим деловима БиХ. Пресудом је било утврђено и да власти у Београду нису одговорне за почињење геноцида, већ за то што геноцид нису спречиле, а починиоце, до тада, казниле.

На подсећање да је изражавала незадовољство због такве пресуде, називајући је „политичким компромисом међународне заједнице са Србијом због споре ампутације Косова“, Бисерко је одговорила:

„Да, моја изјава се односила на то да многи документи нису били доступни овом суду који би га можда определили за другачију одлуку“.

Алудирала је на записнике са састанака Врховног савета одбране СР Југославије, које је влада у Београду претходно, у редигованом облику, доставила Хашком трибуналу у процесу против Милошевића.

Тај „политички компромис“, како је оценила Бисерко, био је део „улагивања“ Србији „с обзиром да се сматрало да је Србију требало привући европским интеграцијама…“.

На крају унакрсног испитивања, Лукић је питао сведокињу и да ли је икада била оптужена за давање лажних ифнормација. Бисерко је одговорила да 1980. није желела да сарађује са Службом државне безбедности у ухођењу пријатељице из Амбасаде Велике Британије и да је због тога „четири године била прогањана“.

Главна расправа у спору Хрватске и Србије о међусобним оптужбама за геноцид, током рата 1991-95, данас је окончана.

Рок за доношење пресуде највишег суда УН не постоји, али се очекује да би могла бити изречена почетком идуће године.

Хрватска је тужбу против тадашње СР Југославије поднела у јулу 1999, тврдећи да су власти у Београду, за време рата на хрватској територији 1991. починиле геноцид над Хрватима. Србија је у јануару 2010. суду предала контратужбу да су хрватске власти и снаге у августу 1995, током операције Олуја, починиле геноцид над српским становништвом Книнске крајине.

РТВ