РАТ ПРОТИВ РУСИЈЕ И ЊЕГОВА ИДЕОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА

Рат против Русије данас је питање о коме се на Западу највише расправља. Засад је он још замисао и могућност. Али, он може постати стварност зависно од одлука које ће донети све стране укључене у украјински сукоб – Москва, Вашингтон, Кијев и Брисел.

Не желим овде да расправљам о свим аспектима тог сукоба нити о његовој историји. Уместо тога предлажем анализу његових дубоких идеолошких корена. Моје виђење главних догађаја заснива се на Четвртој политичкој теорији, а њезина начела описао сам у својој књизи истог наслова коју је на енглескоме језику објавила издавачка кућа Арктос пре неколико година.

Нећу, дакле, овде проучавати рат Запада с Русијом процењујући његове ризике, опасности, проблеме, трошкове ни последице, него ћу проучити његово идеолошко значење на глобалном нивоу. Размишљаћу о смислу таквог рата, а не о самом рату (стварном или виртуелном).

Срж либерализма

На модерном Западу постоји једна главна и владајућа идеологија – либерализам. Он има много типова, верзија и облика, много нијанси, али срж је увек једна те иста. Либерализам у својој унутрашњој фундаменталној структури садржи следећа аксиоматска начела:

– антрополошки индивидуализам (индивидуум је мера свих ствари);
– прогресизам (свет се креће према бољој будућности, прошлост је увек гора од садашњости);
– технократија (технолошки развој и ефикасност извођења сматрају се најважнијима у процени природе неког друштва);
– евроцентризам (евро-америчко друштво узима се као мерило и стандард за остатак човечанства);
– економија је пресудна (економија слободног тржишта једини је облик нормативног економског система – све остале типове економије потребно је или реформисати или уништити);
– демократија је владавина мањина (њихова одбрана против већине, увек склона да се претвори у тоталитаризам, ”популизам”);
– средња класа је једини стварно постојећи друштвени актер и универзална норма (независно од чињенице да ли је нека особа већ достигла тај статус или је тек на путу да постане стварна средња класа, па тренутно представља средњу класу која то тек жели постати);
– један свет, глобализам (људска бића у својој основи су иста, само с једном разликом – оном индивидуалном – па стога свет треба да буде интегрисан на индивидуалној основи, космополитизам – грађанин света);

То су вредности сржи либерализма, који је манифестација једне од три тенденције које потичу из просветитељства, скупа с комунизмом и фашизмом, а које представљају алтернативне интерпретације самог духа модерне. Током XX. века либерализам је победио своје супарнике и након 1991. постао је једина и преовладавајућа идеологија на светском нивоу.

Једина слобода избора у царству глобалног либерализма била је између десног либерализма, левог либерализма и радикалног либерализма, укључујући и ултрадесни либерализам, ултралеви либерализам, те врло радикални либерализам. Дакле, либерализам је био инсталиран као оперативни систем западних друштава и свих других друштава која су се нашла у западној зони утицаја. У једном тренутку постао је заједнички назив за сваки политички коректан говор, ознака оних које главна политичка струја прихвата, односно одбацује као маргиналне. Либералном је постала и сама конвенционална мудрост.

Геополитички, либерализам је уцртан у модел коме је САД средиште, етничка језгра су англосаксонци, а атлантистичко евроамеричко партнерство, НАТО, представља стратешко језгро светског система сигурности. Светска сигурност изједначена је са сигурношћу Запада, у крајњој линији, са сигурношћу Америке. Либерализам, дакле, није само идеолошка сила него је и политичка, војна и стретешка сила. НАТО је либералан у својим коренима. Он брани либерална друштва, борећи се за либрализам.

Либерализам као нихилизам

У либералној идеологији има једна тaчка која је одговорна за његову данашњу кризу. Либерализам је у свом средишту дубоко нихилистички. Склоп вредности које либерализам брани битно је повезан с главном тезом – слобода, ослобођење. Но, слобода је у либералном виђењу у суштини негативна категорија: она жели бити слободна од (Ј.С. Милл) а не бити слободна за. То није тек секундарно, то је срж проблема.

Либерализам се бори против свих облика колективног идентитета, против било којег типа вредности, пројеката, стратегија, циљева, сврха, итд., које би биле колективне, односно барем не-индивидуалистичке. То је и разлог што један од најважнијих теоретичара либерализма, Карл Поппер (на трагу Ф. в. Хајека) у својој књизи Отворено друштво и његови непријатељи (а коју Г. Сорош сматра својом личном Библијом) тврди да либерали треба да се боре против сваке идеологије или политичке филозофије (од Платона и Аристотела па до Маркса и Хегела) која би људском друштву постављала неки заједнички циљ, заједничку вредност, заједнички смисао. Било који циљ, вредност, смисао, у либералном друштву (‘отвореном друштву’) треба да де строго индивидуални.

Тако су непријатељи отвореног друштва (а управо је тај либерални модел отворенога друштва на снази у западном друштву након 1991. па се сматра глобалном нормом за остатак света) врло конкретни. Главни непријатељи су комунизам и фашизам (оба потичу из исте филозофије просветитељства и средишњи су им не-индивидуални концепти – класе у марксизму, расе у националсоцијализму те национална држава у фашизму). Стога је смисао борбе либерализма на фронту постојеће модерне алтернативе (фашизам или комунизам) сасвим очигледан.

Либерали тврде да особађају друштво од фашизма и комунизма, од две главне модерне верзије изричито не-индивидуалистичког тоталитаризма. Борба либерализма у процесу ликвидације не-либералних друштава сасвим је смислена: своје значење она задобија из саме чињенице постојања идеологија које изричито не прихватају и не признају индивидуума као највишу вредност. Сасвим је јасно против чега се води битка. Ослобођење од оног што је означено као мета. Но, чињеница да је слобода (онако како је схватају либерали) у суштини негативна категорија, овде није јасно запажено. Непријатељ је овде и он је конкретан. Управо та чињеница даје либерализму конкретан садржај. Чињеница да постоји друштво које није отворено – довољна је да оправда процес ослобађања.

Униполарно раздобље: претња од имплозије

Када је 1991. г. пао Совјетски Савез који је био последњи противник западњачком либерализму, неки западњаци (нпр. Ф. Фукујама) прогласили су крај историје. Сасвим логично: више није било експлицитног непријатеља отвореног друштва – па тако ни историје која је током модерне била управо битка између три политичке идеологије (либерализма, комунизма и фашизма) за наслеђе просветитељства. Стратешки речено, био је то униполарни тренутак (Ч. Краудамер). То раздобље од 1991. – 2014. године усред кога се догодио напад Бин Ладена на СТЦ – било је заиста раздобље глобалне доминације либерализма. Аксиоме либерализма прихватили су главни геополитички актери – укључујући Кину (у економији) и Русију (у идеологији, економији, политичком систему). Постојали су либерали и они који су то желели бити, затим још-не-либерали, не – достатно-либерали, и тако даље. Правих и истинских изузетака било је тек неколико (Иран, Северна Кореја). Свет је постао либералним по идеолошкој аксиоматици.

Управо то је био најважнији тренутак у историји либерализма. Он је победио своје непријатеље али их је у исто време и изгубио. Либерализам је у својој суштини ослобађање, борба против онога што није либерално (још није или није уопште). Стога управо од непријатеља либерализам задобија своје стварно значење, свој садржај. Докле год постоји не-либерално друштво, либерализам је позитиван. Он почиње показивати своју негативну суштину тек након победе.

После победе 1991. г. либерализам је ступио у своју имплозивну фазу. Након што је поразио и комунизам и фашизам, либерализам је остао сам. Без непријатеља и без борбе. И то је био тренутак за почетак унутрашње борбе, либерално чишћење либералних друштава у настојању да се затру последњи нелиберални елементи – сексизам, политичка некоректност, неједнакост полова, ма који остатци неиндивидуалне димензије институција попут државе, цркве, итд. Либерализам, дакле, треба непријатеља кога ће ослободити. Иначе он губи свој садржај, његов имплицитни нихилизам постаје преупадљив. Апсолутни тријумф либерализма је његова смрт.

То је идеолошко значење финансијске кризе почетком 2000.-те у 2008. години. Управо успеси, а не неуспеси нове, чисто финансијске економије (турбокапитализма, према Г. Лyтваку), одговорни су за његов колапс. Слобода да свако чини шта год хоће, али само на индивидуалном нивоу, изазваће имплозију личности. Човек прелази у подручје испод –људског, у суб-индивидуалне домене. И ту се он суочава с виртуалним. Попут суб-индивидуалног сна, слобода од било чега. То је ишчезавање човека. Царство ничега као последња реч тоталне победе либерализма. Постмодернизам припрема терен за то постисторијско, само себи упућено, рециклирање бесмисла.

Запад у потреби за непријатељем

Можда ћете овде питати: па какве везе има то све с (претпостављеним) ратом до кога ће доћи с Русијом? Одмах ћу на то одговорити.

Либерализам је добио на глобалном нивоу. То је чињеница 1991. године. Непосредно затим он је почео имплодирати. Стигао је до последње тачке и почео је сам себе ликвидирати. Масовне миграције, судари култура и цивилизација, финансијске кризе, стварни тероризам, пораст етнизма, знаци су надолазећег хаоса. А тај хаос угрожава Поредак. Било који поредак укључујући и сам либерални поредак. Што је либерализам успешнији то је ближе своме крају. И крају данашњега света. Ту имамо посла с нихилистичком сржи либералне филозофије, с Ништа као унутрашњим онтолошким начелом ”слободе од”.

Арнолд Гехлен, немачки антрополог с правом је дефинисао човека као ”биће недостатка” (Мангелвесен). Човек сам у себи је ништа. Све што чини његов идентитет он узима из друштва, историје, народа, политике. Зато, ако се окрене својој чистој суштини он ће препознати ништа. Тај понор скривен је иза распршених крхкотина осећаја, нејасних мисли, мутних жеља. Виртуалност подљудских емоција танки је вео иза кога се налази чиста тама. Разоткривање те нихилистичке основе људске нарави последње је достигнуће либерализма. Али, то је крај. А крај је исто тако и за оне који употребљавају либерализам у личне сврхе, који имају користи од либералне експанзије, за господаре глобализације. Сваки поредак пада у таквој крајњој нужности нихилизма. И либерални поредак такође.

Тако, да би се спасила владавина оних који имају користи од нихилизма, они морају да направе орак уназад. Либерализам ће свој смисао задобити само ако се опет буде бавио нелибералим друштвом. Корак натраг једини је начин да се спасу остатци тог поретка, да се либерализам спаси од њега самог. Па се тако на обзорју појављује Путинова Русија. Нити је она антилиберална, нити је тоталитарна, нити је националистичка, нити комунистичка. Пре би се рекло, још не прелиберална, не потпуно либерално-демократска, још недовољно космополитска, не тако радикално антикомунистичка. Али на путу да постане либерална. Корак по корак.

У процесу грамшијевског прилагођавања на хегемонију, трансформисмо. Но, у глобалној агенди либерализма (САД, НАТО), потребан је други актер, друга Русија која би оправдала Поредак на пољу либералног табора, помогла да се изврши мобилизација Запада који се распада од унутрашњих проблема, која би неизбежну провалу унутрашњег нихилизма значајно одложила и тако спасила либерализам од његовог логичног све ближег краја. Због тога они грчевито требају Путина, Русију, рат. То је једино решење да би се предухитрио хаос на Западу и спасили остатци поретка. Русија у тој идеолошкој игри треба да оправда само постојање либерализма, јер је непријатељ тај који даје значење борби отвореног друштва, који том друштву помаже да се уједини и настави се глобално потврђивати.

Радикални ислам (ал-Каида) био је други кандитат за ову улогу, али му је као непријатељу за то недостајала величина. Зато је, међутим, био употребљен на локалном нивоу. Оправдао је интервенције у Авганистану, окупацију Ирака, помогао у свргавању Гадафија, у започињању грађанског рата у Сирији. Но, био је преслаб и идеолошки примитиван да би представљао прави изазов потребан либералима.

Русија – традиционални геополитички непријатељ Англосаксонаца – много је озбиљнија као противник. Она одлично одговара свим захтевима – још су жива историјска сећања и успомене на хладни рат. Мржњу према Русији најлакше је изазвати, с релативно малим средствима. Стога мислим да је рат с Русијом могућ. Он је идеолошки нужан као последње средство како би се одложила коначна имплозија либералног Запада. Један корак унатраг.

Спасити либерални поредак

С обзиром на више различитих слојева концепта ”рат с Русијом”, предлажем овде неколико тачака:

1. Рат с Русијом помоћи ће да се одложи општи неред на глобалном нивоу. Већина земаља које су укључене у либералну економију, које имају удела у аксиомима и институцијама либералне економије и које су зависне или су директно под контролом САД и НАТО, ујединиће се још једном на страни либералног Запада у његовој потери против нелибералног Путина. Рат може послужити за реафирмацију либерализма као позитивног идентитета, у тренутку када се тај идентитет распада због своје нихилистичке суштине.

2. Рат с Русијом ојачао би НАТО, највише његове европске делове који би још једном били дужни да на америчку супермоћ гледају као на нешто позитивно и корисно, застарели остатак хладнога рата. У страху од доласка злих Руса Европљани би се поновно могли осетити лојалним САД, њиховом спаситељу. Тако би водећа улога САД и НАТО била поновно потврђена.

3. Европска унија се распада. Заједничка претња која долази од Руса могла би спречити коначни расцеп, мобилизацијом друштва тако што ће подстаћи народе још  једном на жестоку одбрану њихових слобода  и вредности под притиском Путинове империје.

4. Украјина и кијевска хунта требају рат како би оправдали и прикрили сва злодела почињена на Мајдану на правном и уставном нивоу, како би суспендовали демократију (која би зауставила њихову власт у југоисточним претежно проруским подручјима) и како би успоставили власт и националистички поредак изванредним средствима.

Једина земља која не жели рат у овом тренутку је Русија. Но, Путин не може пустити једну радикалну противруску владу да води земљу у којој је пола становништва руско и у којој постоје многе проруске зоне. Ако то допусти готов је на међународном и на домаћем нивоу. С много оклевања, дакле, он прихвата рат. А једном када у њега уђе онда неће бити друге солуције за Русију него да у њему и победи.

Не бих се упуштао у спекулације о стратешким аспектима тог рата. Препуштам то другим квалификованим аналитичарима. Желео бих, међутим, да формулишем неке идеје које се тичу идеолошке димензије тога рата.

Путина ставити у задане оквире

Значење тог рата на Русију  јесте последњи покушај да се спаси либерализам од имплозије. Ако је то тако, онда либерали имају потребу да дефинишу Путинову Русију идеолошки – очигледно је поистовећујући с непријатељем отвореног друштва. Но, у ризницама модерних идеологија постоје само три главне верзије. Либерализам, комунизам и фашизам (нацизам). Сасвим је јасно да либерализам представљају сви, осим Русије (САД, НАТО, Евромајдан, кијевска хунта). Остају, дакле, комунизам и фашизам. Путин је, тако, совјет, КГБ комунист. Ова слика продаваће се најглупљој врсти западњачке публике. Но, неки аспекти патриотске реакције од стране проруског  и противбандеровског становништва (обрана Лењинових споменика, Стаљинових портрета и споменика из 2. светског рата) могли би потврдити ту замисао.

Нацизам и фашизам предалеко су од Путина и савремене Русије, но у конструкцији слике великог Зла евоцираће се руски национализам и руски империјализам. Путин, дакле, је националиста, фашиста и империјалиста. То ће деловати на друге Западњаке. Путин може бити обоје – комуниста и бољшевик у исто време, дакле, приказаће га као национал-бољшевика (но, то ће бити мало теже продати сасвим неупућеној постмодерној западњачкој публици). Очигледно је да у стварности Путин није ништа од тога – ни комуниста, ни фашиста. Он је политички реалиста (у смислу међународних односа – зато он воли Кисинџера и Кисинџер воли њега). Он нема никакве посебне идеологије. Но, бит ће обавезан да следи идеолошки оквир. То није његов избор. Таква су правила игре. У току рата на Русију, Путина ће се стављати у задане оквире и то је најзанимљивији и најжешћи аспект те ситуације.

Главна замисао којом ће либерали настојати идеолошки дефинисати Путина биће да је он сенка из прошлости, нешто попут вампира, ”они се каткад враћају”. Прави, пак, разлог корака назад је спречити коначну имплозију либерализма. Главна порука је, либерализам је жив живцат и пун снаге зато што у свету постоји нешто од чега сви морамо бити слободни. Русија постаје објект тог ослобађања. Циљ је ослободити Украјину (Европу, човечанство) од Русије, и на крају ослободити и саму Русију од њеног нелибералног идентитета. Ето, имамо непријатеља. Такав непријатељ даје либерализму разлог за поновно постојање. Русија је изазов предлибералне прошлости бачен у либералну садашњост. Без тог изазова у либерализму више нема живота, више у свету нема Поретка, све се распада и имплодира.

С таквим, пак, изазовом, див глобализма који се руши добија нову енергију. Русија је ту како би спасила либерале. Али, да би то учинила, Русија мора бити идеолошки уоквирена као нешто предлиберално. Мора бити комунистичка, фашистичка или барем национал-бољшевичка. То је идеолошко правило. Борити се с Русијом или само разматрати борити се или не, има и дубљи задатак – ставити Русију у идеолошки оквир. То ће се чинити како изнутра тако и споља. Они ће покушати да обавежу Русију да прихвати било комунизам било национализам, односно, третираће Русију као да је комунистичка или националистичка. То је та игра задавања оквира.

Послелиберална Русија: први рат у смислу ”четврте политичке теорије” (4ПТ)

Оно што предлажем као закључак је следеће:

Потребно је да свесно сузбијемо све покушаје да се Русија стави у оквире предлибералне силе. Потребно је да нипошто не допустимо да се либерали спасе од доласка судбоносног краја. Не смемо то одлагато него треба да то убрзамо. Да бисмо то учинили потребно је да представимо Русију не као нешто предлиберално него као послелибералну Револуционарну силу која се бори за алтернативну будућност за све народе на планети. Руски рат неће бити рат за руске националне интересе него за праведан мултиполарни свет, за истинско достојанство и истински позитивну слободу – не слободу ”од”, него слободу ”за”. Русија ће у том рату постати пример одбране Традиције, конзервативних природних вредности, стварно ослобођење управо од отвореног друштва и његових покровитеља – глобалне финансијске олигархије.

Тај рат није против Украјине нити против дела Украјинаца. Није ни против Европе. Он је против (не)реда либералног света и ми нећемо спашавати либерализам, ми ћемо га дотући једном и заувек. Модернизам је био суштински у криву. Ми се налазимо на самртној тачки модернизма. За оне који су од модернизма начинили властиту судбину или су допустили да се то догоди несвесно, то ће значити стварни крај. Али за оне који су на страни вечне истине Традиције, Вере, духовне и бесмртне људске суштине, то ће бити нови Почетак.

Најважнија битка данас је битка за Четврту политичку теорију. То је наше оружје с којим ћемо спречити да се Путину поставе оквири какве желе либерали те с којим ћемо реафирмисати Русију као прву послелиберану идеолошку силу која се бори против нихилистичког либерализма, а у име отворене мултиполарне и заиста слободне будућности.

пише: Александар Дугин, извор Србин.инфо, за ФБР приредила Биљана Диковић