Како су Запад и СССР помагали Хитлера (1-5)

Како су Запад и СССР помагали Хитлера (1)
ЧЕРЧИЛ: „МОРАМО ПОДИЋИ НЕМАЧКУ“
На конференцији у Рапалу 1922. године, Енглеска је предложила да Немачка буде генерално ослобођена плаћања ратних репарација. Ово је прихваћено, и тако је почело подизање нове Немачке
Пише: Раде РЕБИЋ

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Фељтон „Како су Запад и СССР помагали Хитлера“ чине делови књиге Радета Ребића „Дражина Србија“, коју су објавили „Погледи“ 1997. године. У овој обимној студији, антологијског карактера, обухваћена су сва основна дешавања, било у Србији било у свету а да се тичу Србије, од Дражиног рођења до смрти.
У овом фељтону, за читаоце „Погледа“ преносимо делове Ребићеве књиге писане на основу извора са енглеског говорног подручја. То су подаци који су мало или нимало познати домаћој јавности.
Раде Ребић рођен је 14. марта 1925. године у селу Доње Дубраве на тромеђи Лике, Кордуна и Горског Котара. До почетка Другог светског рата завршио је пет разреда гимназије, у Карловцу. У току рата се прикључио четницима, где је био на положају националног повереника чете. Крајем априла 1945. године повукао се у Италију, у саставу Личко-кордунашког четничког корпуса.
Кад је формирана гимназија Краља Петра Другог у логору Еболи, у Италији, завршио је шести, седми и осми разред са великом матуром. Затим је завршио педагошки течај у логору, после чега је постављен за помоћног инструктора у гимназији.
На Св. Саву 1947. године добио је прву награду за светосавску тему: „Дража Михаиловић као пример људске части“. Тада га је проф. Никола Николић, директор педагошког течаја, и председник одбора за оцењивање светосавских темата, позвао у штаб генерала Миодрага Дамјановића, команданта логора, раније команданта Истакнутог дела Врховне команде. Њих двојица, генерал Дамјановић и професор Николић су тада куражили писца да настави да пише „о Дражи“. Тако је почео рад на овој књизи.
Благодарећи стипендији Краља Петра Другог, Ребић је започео студије на универзитету у Гетингену. Међутим, краљеви извори су брзо пресушили, па је и тај пишчев покушај даљег студирања пропао.
Прешао је у САД у октобру 1949. године, а у фебруару 1951. године наставио универзитетске студије и дипломирао у јуну 1955. године. Запослио се као инжењер при америчкој телефон и телеграф-компанији, која је, у то време, важила за највећу приватну компанију на свету. Убрзо је унапређен у састав Управне групе инжењерског оделења те корпорације, где је остао до 1988. године, када је, по личној жељи, умировљен, да би могао да доврши овај рад.
У САД је био више година главни секретар Покрета српских четника Равне Горе у слободном свету, под председништвом војводе Момчила Ђујића. Уз то је, једно време, био члан Извршног одбора Српске народне одбране. Писац је, једно време, уређивао и издавао часопис „Четник“ у коме је обрађивана српска национална тематика. Написао је и издао шест свесака „Четничке библиотеке“.
Писац тренутно преводи овај свој рад на енглески језик.
Ожењен је Милицом, чији су родитељи избегли из Доњих Дубрава испред усташког терора, у Србију, где је Милица завршила медицину и касније успоставила приватну праксу у САД. Имају двоје деце, кћерку Александру и сина Ђорђа.
Година 1921, била је, поред осталог, и година када су комунисти почели са убиствима виђенијих Срба. Др Милорад Драшковић, министар унутрашњих послова Краљевине СХС, истакао се напором да спречи разарање земље. Двадесет првог јула те године, муслимански комунисти Алија Алијагић, по наредби комунистичког вођства, извршио је атентат на министра и усмртио га. На другој страни, у Немачкој, Хитлер је 29. јула исте године, преузео вођство Немачке радничке партије и сам себи дао титулу „вођа“. Он није крио да намерава искључити Јевреје из немачког политичког, културног и привредног живота, као ни своју жељу да их, на крају, потпуно протера са немачке територије. Хитлер је био католик који је веровао да је бољшевизам јеврејски пројекат за уништавање хришћанства у Европи. Он је то своје уверење базирао на чињеници да је на првом састанку Врховног совјета Совјетског Савеза од 320 присутних делегата било чак 280 Јевреја. Такође, 90 одсто чланова првог Совјета били су Јевреји, а и сам Лењин је био у крвном сродству са њима.
Чим је постао председник Немачке радничке партије, Хитлер се повезао са капетаном Ернестом Ромом, који је био запослен у штабу немачке војске у Минхену. Ром је помогао Хитлеру да се уклопи у политички живот Минхена и да упозна утицајне и богате људе. Одмах га је упознао са новинаром Дитрихом Екартом са којим је Хитлер почео да издаје нацистичке новине. Богати људи Минхена су убрзо постали фасцинирани оним што су читали у новинама, па су почели да помажу Хитлеру, и финансијски и морално. У тој групи богатих спонзора били су и Вагнери, који су представљали немачку културу репрезентативније него ма ко други у Немачкој. Њихова наклоност била је Хитлерова велика победа.
Прва немачка војна мисија отишла је 1921. године за Совјетски Савез да утврди програм сарадње са совјетским војним и политичким представницима. Обе земље су имале интерес да игноришу Версајски уговор. Будућност Краљевине СХС највише је зависила од одредби тог уговора.

СОВЈЕТСКО-НЕМАЧКО ПРИБЛИЖАВАЊЕ
Видовдански устав изгласан је 28. јуна 1921. године, а месец дана касније и Закон о заштити државе, по коме је Комунистичка партија стављена ван закона. Ово је била последица комунистичког атентата у којем је убијен Милорад Драшковић. Међутим, то комунисте није посебно погодило јер су они и пре Обзнане били у илегали. Тако су нови закони представљали мртво слово на папиру, не само за њих него и за друге радикалне организације и појединце са истим, рушилачким, циљевима. У новој држави више није било оног пређашњег одушевљавајућег родољубља. Нестало је људског поноса, који је био стуб око којег је зидано све што је било позитивно. Без тога, сви нови закони личили су на слепо тумарање по мраку, потуцање по помрчини, хватање за сламку.
Тако је 1921. година завршена са веома мало повољних вести и акција за новостворену Краљевину СХС. Ни следећа није обећавала ништа боље. Већ првих дана те године, у Берлину су се састали фон Сект, генерал немачке војске, и совјетски посланик у немачкој престоници, Радек. Том приликом, дефинисани су сви кораци војне сарадње две земље, као и тачке будућег уговора.
Прва економска конференција, после Првог светског рата, одржана је у априлу 1922. године, у италијанском граду Рапалу. Учествовали су представници Француске, Енглеске, Италије, Немачке и Совјетског Савеза. Совјетски представник Чичерин је искористио прилику и тајно разговарао са немачким представником Волтером Ратеном. Сагласили су се да Немачка буде ослобођена ратних репарација и да две земље успоставе дипломатске односе. То је постала основа совјетско-немачке сарадње.
Уговором који је потписан између Немачке и Совјетског Савеза, Совјети су се обавезали да дају Немцима ваздухопловну базу у Липецку, око 300 км југозападно од Москве, а Немци су се обавезали да ће већ 1924. године почети да је граде и подешавају њиховим потребама. Немци су се, такође, обавезали да отворе школу за гасно ратовање у Саратову, на доњем току Волге, и школу за тенковско ратовање која је требало да се отвори у Казану на средњој Волги. Тенковски шрапнели за Немце требало је да се раде на Уралу. Немачки пилоти су најпре требало да буду тренирани у немачкој комерцијалној авијацији, а потом слати у Совјетски Савез за обучавање у ратном ваздухопловству.
Поред тога, на конференцији у Рапалу, Енглеска је предложила да Немачка буде генерално ослобођена плаћања ратних репарација. Ово је прихваћено, и тако је почело подизање нове Немачке. Нико није ништа питао, нити се консултовао са мањим нацијама као што су биле Краљевина СХС и друге. Велике западне демократије су биле толико уплашене од Совјетског Савеза да нико није ни помишљао да би Немачка могла поново да ојача и поново отпочне светски рат као што је то урадила 1914. године. У ствари, испадало је да су све жртве Првог светског рата биле сасвим узалудне.
Одмах после ове конференције Французи су почели да продају Немачкој тенкове, које су слали преко Холандије, да би прикрили акцију. Она је, наиме, била противна одредбама Версајског уговора, који су у своје време баш Французи највише и форсирали. Совјети су тада потписали и уговор са Италијом по коме су се ове две земље обавезале да неће нападати једна другу. Део уговора била је и совјетска обавеза да једну трећину нафте из извора у Бакуу извозе у Италију, која се већ припремала за напад на Абисинију. Циљ напада био је да Италија постигне ниво колонијалних сила.
Али бољшевици, екстремни Хрвати и Немци нису били једини проблем са којима је Краљевина СХС била суочена сваког дана.
По завршетку Првог светског рата, енглеске публикације почеле су да изражавају велике симпатије за бившег аустро-угарског цара. Чим је формирана Мала Антанта, ови листови су почели да је нападају. У главама енглеских политичара, као и у главама њихових немачких, италијанских и аустријских колега, живела је идеја Дунавске конфедерације, која је требало, као некада Аустро-Угарска, да укључи и два милиона Срба западно од Дрине. Енглези су финансирали аустроугарског цара да шетка по Европи и пропагира идеју те конфедерације. Било је само питање ко би контролисао конфедерацију: Италијани, Немци, Аустријанци или Мађари. Борба против руског утицаја у овим деловима Европе је још увек била и те како јака. Поново је почела борба за контролу Балкана. Краљ Александар оженио се румунском принцезом Маријом 9. јуна 1922. године, што је још више учврстило већ постојеће пријатељство између Румуније и Југославије, иако је било и оних који су, као рецимо Пашић, мислили да краљ треба да жени једну од ћерки цара Николе Другог. Тада су у Београд дошли Винтила Братану и Дуца из Румуније и Бенеш из Чехословачке да би се састали са Пашићем, који је позвао и пољског амбасадора. Пољска је била најзабринутија, од свих словенских земаља, због наглог јачања немачке силе на једној и бољшевизма на другој страни.
У лето 1922. године, бугарски председник Стамболијски, разговарао је са Братинаумом, румунским председником владе, и после тога са краљем Александром, Пашићем и Маринковићем. Стамболијски је желео приближивање Бугарске и Југославије. У тим разговорима отворено је разматрано питање честих напада бугарских терориста на српско становништво близу српско-бугарске границе, као и метод за спречавање нових напада.

(Број 198, 31. март 1997)

Како су Запад и СССР помагали Хитлера (2)
КЛЕМАНСО: „ОНИ ЋЕ ОПЕТ ДОЋИ“
Већ 1925. године немачка фабрика Круп направила је аранжмане са Шведском, противно Версајском уговору, о изради тенкова
Енгелски министар Остен Чемберлен, творац Локарног пакта, добио је Нобелову награду за мир. Овај пакт је омогућио Хитлеру да учврсти свој режим
Пише: Раде РЕБИЋ

Двадесетог новембра 1922. године, одржана је Лужанска конференција. На њој су учествовали председници влада Југославије, Румуније, Бугарске и Грчке. Пашић је предложио да би Бугарима требало омогућити прилаз Егејском мору. Грци су се сложили са том идејом. Нешто касније, конференцији се придружио и Бенеш. Поред тема које су се тицале искључиво Балкана, разматрани су и други проблеми, нарочито односи између Немачке и Француске, и нагло јачање фашиста у Италији после Мусолинијевог доласка на власт.
Иако је Мала Антанта јачала, било је очигледно да нови, тамни облаци већ прекривају Европу. Свако се сећао Француза Клемансоа који је, по завршетку Првог светског рата, стојећи на француско-немачкој граници, погледа упртог ка Немачкој, рекао:
„Они ће опет доћи“.

Генерал Сект срео се са Хитлером по први пут 11. марта 1923. године. После двочасовног разговора са њим, дао је следећу изјаву: „У нашим циљевима ми смо једно“.
Већ 1925. године немачка фабрика Круп направила је све потребне аранжмане са Шведском, противно Версајском уговору, да израђује у Шведској тенкове за немачку војску. Немци су у ову сврху употребљавали позајмице које су добијали из Енглеске а које им је осигуравао гувернер Енглеске банке, Норман. Поред тенкова, у Шведској је прављена и антитенковска артиљерија и све друге артиљеријске потребе.
Кад је Кимон Георгијев постао председник бугарске владе, он је помоћу пуковника Дамјана Велчева успео да покрене поновно приближавање Бугарске и Југославије. Али, као и Русија пре ње, Совјетска Русија није гледала на то зближавање са симпатијама.
Године 1925. представници Велике Британије, Француске, Немачке, Италије, Белгије, Чехословачке и Пољске састали су се у граду Локарно у Швајцарској и склопили такозвани Локарно пакт. Неки су то назвали „дух Локарна“. Пакт је требало да представља једну еру мира и добре воље у Европи. За Немце је представљао нешто сасвим друго. Нације које су потписивале овај пакт скренуле су после њега сву своју пажњу на опасност која је долазила од бољшевика из Русије. То је оставило Немачку и Хитлера да се без узнемиравања спремају за нови рат. Ово је било омогућено јер је са Локарно пактом Савезничка контролна комисија, која се дотле налазила у Немачкој, са задатком да осигура спровођење Версајског уговора, била повучена. Енглески министар иностраних послова, Остен Чемберлен, који је највише инситирао на потписивању овог пакта, добио је Нобелову награду за мир. Тако је Локарно пакт, више него ма шта друго, омогућио Хитлеру и Мусолинију да учврсте тоталитарне режиме у својим земљама. Англо-Италијанска колаборација је била главни део Мусолинијеве фашистичке спољне политике.
Ускоро после Локарна Мусолини и Чемберлен су се састали и споразумели да ће Италија подржати Енглеску у њеним конфликтима са Турском, а Енглеска Мусолинија у његовим амбицијама да од Абисиније направи италијанску колонију, за шта се он већ спремао.
Године 1931, вођа нацистичке пропаганде у Немачкој, отишао је по задатку у Енглеску да утврди каква би реакција тамо била ако би Хитлер дошао на власт у Немачкој. Немачки финансијери који су подржавали Хитлера били су забринути могућношћу да Хитлеров долазак на власт ускрати енглеску економску и финансијску помоћ Немачкој. Розенберг је био пријатно изненађен када је сазнао да су симпатије за Хитлера веома велике у Енглеској, нарочито међу финансијским и владиним круговима. Већина грофова и финансијера била је међу онима који су гледали на Хитлера са великим симпатијама. Међу овима је био и енглески краљ Едвард Осми.
Један од разлога што су Енглези симпатисали Хитлера била је његова антисемитска политика. Пољска је била веома важна за Енглезе јер се граничила са Совјетским Савезом. А у њој је живело више од три милиона Јевреја. Енглези су се бојали да ће ови Јевреји донети бољшевизам у Пољску као што су га донели у Русију. У престоници Пољске, Варшави, живело је 350.000 Јевреја, више него у целој Француској. То је био један од разлога што су многи Енглези гледали на Хитлера као свог савезника.
У јулу 1936. године, Хитлер је потписао пакт са Аустријом, обавезујући се да се неће мешати у унутрашње послове те земље, нити помагати нацистичку организацију у њој. У односу на број становништва, у Аустрији је тада било више чланова нацистичке партије него у Немачкој. Пет дана касније, 16. јула, Хитлер је наредио немачком Генералштабу да направи план за инвазију Аустрије. Наредио је аустријским нацистима да појачају агитацију и траже уједињење Аустрије са Немачком.
У јесен 1937. године, енглески краљ Едвард посетио је Хитлера После тога, пролазећи кроз Лајпциг, рекао је: „Ја сам прошао цео свет и познати су ми сви успеси у свету, али успех у Немачкој који сам видео нисам веровао да је могућ. Није лако схватити тај прогрес, који је у ствари велико човеково чудо. Ипак, то може да се схвати и разуме кад човек размисли да иза тог успеха стоји један човек и једна воља, Адолф Хитлер“.
Са таквом подршком краља, Хитлер је био окружен да већ 5. новембра 1937. године упозна своје војне команданте са планом освајања Источне Европе, наиме, Пољске, Белорусије и Украјине.
Видећи да Хитлер напредује несметано и убрзано на свим фронтовима политике и дипломатије. Стаљин је пожурио да му се удовољи. Сменио је са положаја комесара за спољне послове Литвинова, и на његово место поставио Вјачеслава Молотова. Литвинов је био одани бољшевик и стаљиниста, али Јеврејин. Задатак новог комесара је био да учврсти пријатељске односе са Хитлером.

КОМИНТЕРНА ПРОТИВ СРБА
У то време Георги Димитров, који је био генерални секретар Коминтерне и пријатељ Ванче Михаилова, изјавио је да не може да се говори о озбиљном комунистичком напретку на Балкану док год постоји Краљевина СХС. „Према томе, ми морамо да помажемо сепаратистичке покрете у Краљевини СХС, као што су хрватски, македонски и други“, рекао је Димитров.
Формула „великосрпски хегемонизам“ усвојена је на Трећој земаљској конференцији КПЈ 1923. године. Кроз ту формулу Партија је могла да напада Србију са свих страна. Коминтерна је, на свом Петом конгресу усвојила линију разбијања Краљевине СХС. Седма тачка резолувије с тог конгреса има и овај део: „Општа парола права народа на самоопредељење коју истиче КПЈ, мора се изразити у форми издвајања Хрватске, Словеније и Македоније из састава Краљевине СХС и стварања од њих независних република“.
У јануару 1924. године, одржана је конференција између представника Италије и Краљевине СХС. Резултат те конференције било је потписивање пакта између те две земље. Пашић је знао да Италија ради на успостављању Дунавске конфедерације и да није пријатељ Краљевине СХС. Међутим, Италија је увозила велики део свињског меса и производа из Краљевине СХС, којој је то био значајан део пољопривредне производње. Пашић је такође знао да су Италијани већ успоставили односе са разним екстремним хрватским елементима, па је покушао, путем економске сарадње, да одврати ту земљу од подржавања тероризма против Краљевине СХС.
Међутим, као што смо видели, у швајцарској бањи Локарно, састали су се, 1925. године, представници Велике Британије, Француске, Немачке, Италије, Белгије, Чехословачке и Пољске, и ту је закључен Локарнски пакт. Он је требало да гарантује добре односе између држава потписница. Дух Локарна, инсистирали су Енглези, представљао је симбол наде у европски мир. Тим пактом дато је право Немачкој да постане чланица Друштва народа. Тада је комисија, која се налазила у Немачкој да би контролисала поштовање Версајског уговора, опет по сугестији Енглеза, повучена. Пошто је овај пакт био прихваћен од енглеског парламента као велики историјски догађај, сер Остин Чемберлен, енглески министар иностраних послова, добио је Нобелову награду за мир. Италија и Немачка су искористиле Локарно-пакт да, свака у својој земљи, учврсте тоталитарни режим. Одмах после потписивања Локарнског пакта, Мусолини је послао своје официре у Албанију да обучавају албанску војску. Такође, почео је да даје краљу Албаније милионе лира да би га одвратио од успостављања добрих односа са Краљевином СХС. Наредне године, краљ Зогу је потписао два пакта са Италијом, који су дали Риму право да се умеша у албанске унутрашње послове. Већ 1927. Албанија прекинула дипломатске односе са Краљевином СХС.
Још нешто се, у то време, дешава у Енглеској што ће, на директан начин, много касније, смртно погодити Србе на Балкану и лично Дражу Михаиловића.
Ентони Блант се 1926. године уписао на Кембриџ, један од најпознатијих универзитета у Енглеској. Три године касније, на Кембриџ је стигао Ким Филби, а наредне године два будућа истакнута енглеска комуниста, Берџис и Маклин. Сви су, под утицајем Бланта, постали комунисти. На Кембриџу им се, убрзо, придружио и Џејмс Клугман, који је важио за веома бистрог студента. Био је Јеврејин па га је више енглеско друштво гледало попреко. Да би им се осветио, постао је комуниста. Совјети су ангажовали ове студенте за своју шпијунску службу. Они ће разорно деловати на српску будућност. Ангажовани су да раде на прихваћеном програму Коминтерне – дакле, за разарање Краљевине СХС.
Када је, после смрти Стјепана Радића, на чело ХСС-а стао Влатко Мачек, странка је наставила рад у истом стилу као до тада, мада са мало измењеним методама. У ствари, Мачек је постао опаснији за опстанак државе од самог Стјепана Радића. Наиме, Радић је одлазио у Београд да оданде непосредно и отворено руши Краљевину СХС, док је Мачек сматрао да је боље да то чини из Загреба, па је у том циљу путовао у Рим, Беч, Берлин, Будимпешту и другде, тражећи савезнике. Два пута је слао Августа Кошутића у Италију код Мусолинија, док је лично одлазио у Аустрију да се састане са вођама екстремних Хрвата. Пред светским силама је настојао да утиче на одговорне чиниоце, како би му помогли у отцепљењу Хрватске од Краљевине СХС. Немце је молио да му дају помоћ у оружју, а разговарао је и са Мађарима о стварању заједничке државе, чим се Хрватска отцепи и осамостали Мачековим настојањима у том смислу није било краја, ни посустајања.
У условима државне пометње радило се као на ничијој земљи.
На последњем предратном конгресу КПЈ, одржаном у Дрездену 1928. године, у првом плану је истакнут следећи став: „Наша партија бори се за независност Хрватске, без икавих услова и резерви“. Затим се захтева образовање независне Црне Горе, даје се подршка ВМРО-у, и признаје право мађарској националној мањини у Војводини на отцепљење. То је довело до савеза КПЈ са усташама Анте Павелића.

САВЕЗ КОМУНИСТА И УСТАША
Док су Мачек и Павелић синхронизовано радили, из два правца, на рушењу земље, комунисти су појачавали рад у истом смислу. „Пролетер“, орган Централног комитета Комунистичке партије Југославије, у броју за 1. децембар 1929. године, под насловом „Прокламовање Југославије“ донео је следеће:
„Прокламовање Југославије на место данашње Краљевине СХС и истовремено административна подела земље на девет бановина, представља круну хегемонистичко-империјалистичке политике крваве владавине великосрпског фашизма. Прокламацијом војно-фашистичке диктатуре, државни удар од 6. јануара поставио је између осталог себи као циљ отварање народног ‘јединства’ помоћу стапања свију народа Југославије у јединствену нацију. То што није био у стању да спроведе Балкански парламент, великосрпска буржоазија намерава да спроведе грубом отвореном силом војно-фашистичке дитатуре. Десетомесечни биланс владавине београдских џелата јасно је показао и доказао, шта он подразумева под народним јединством и како он остварује то јединство. Нова подела земље у суштини означава распарчавање угњетених народа, њихово још веће и безочније национално тлачење и експлоатацију.
У току десет месеци своје насилничке владавине београдски тирани на челу са Александром Последњим наставили су у свим правцима државног живота безобзирну, бруталну, варварску политику великосрпске буржоазије; они су несрпске народе и у привредном и у културном погледу неограничено угњетавали, лишавајући их свих политичких права. Они су револуционарни кадар народно-ослободилачких покрета терорисали, прогањали, хапсили, а у затворима грозно мучили и убијали.
По налогу крвавог псета – генерала Живковића, већина је вредних школа у Хрватској затворена националним мањинама – Немцима и Мађарима не дозвољава се да на свом језику обављају наставу на народним школама. Према угњетеним народима води се отворено непријатељска, управо окупаторска политика. Њима се не само не додељује земља на основу аграрне реформе, већ их се третира као ‘туђи’ елемент, истовремено када белогардистичким врангеловским бандама додељује најбољу земљу. Разумљиво је то услуга за услугу. Богато искуство у светским расправама против совјетских радника и сељака са особитом халапљивошћу усваја српска монархија, примењујући исто средство против радника и сељака угњетених народа Југославије.
Кредитна политика – Народне банке, Хипотекарне банке итд. најјасније говоре како србијанска буржоазија и монархија разумеју народно јединство и равноправност. Ове су банке највише позајмица дале српским филијалама. Из извештаја Хипотекарне банке види се да су 1928. године српске филијале у Нишу и Београду добиле 1.003.088 динара, док су све остале филијале у земљи примиле 704.500.086 динара. У Македонији и Косову проводи се безобзирна колонизаторска политика. Феудални поседи у Македонији нису уопште раздељени месном становништву. Највећи део тих поседа добили су краљ и остали великосрпски агенти и политичари. Диктатура је одредила кредит од 30 милиона динара у циљу колонизације Македоније и Косова.
Али најбруталнија колонизација спроводи се на Косову. Помоћу велеиздајничких процеса отима се имовина читавим селима. Албанци се протерују, а на њихово место насељавају за режим поуздани Срби. У сврху што бржег србизирања ових крајева, према новој подели косовски крај је подељен у три бановине. Моравску, Зетску и Вардарску. Војно-фашистичка диктатура поделила је Косово међу Зетском и Моравском бановином иако овај крај нема никаквих заједничких економских веза и интереса. Диктатура је овде поставила исти циљ као и у подели Хрватске, Босне и Далмације – стварање великосрпске превласти у већини бановина и продужење дивљег политичког, економског и националног угњетавања. Подела земље на девет бановина – пашалука у којима ће бан бити у ствари паша у свом пашалуку и који ће бити слепо оруђе у рукама београдских тирана, спроводиће крваву политику великосрпске, војно фашистичке диктатуре националног угњетавања и експлоатације радног народа. Упркос томе што владајућа великосрпска нација има само 30 одсто целокупног становништва, њој се вештачким путем осигурава већина у шест бановина.
Широке радне масе и угњетени народи треба да су свесни тога, да је злогласним актом од 9. октобра њихово окивање у гвоздене ланце и зверско национално и економско угњетавање од стране великосрпске хегемоније. Са називом ‘бановине’ великосрпски фашизам у савезу са крупном буржоазијом угњетених народа покушава да поново обмане пре свега широке хрватске сељачке масе, које се боре кобајаги за форму – бан, а не за садржину – ослобођење испод јарма великосрпске монархије. Комунистичка партија Југославије је једини борац против невиђене реакције и белог терора београдских угњетача. Угњетени народи треба да знаду да је њихов једини вођа у народно-ослободилачкој борби Комунистичка партија. Само у савезу са радницима и сељацима они могу остварити своје народно ослобођење. Само јединственим револуционарним фронтом радника, сељака и угњетених народа може се срушити војно-фашистичка диктатура и остварити самоопредељење народа до отцепљења.
Доле са војно-фашистичком диктатуром! Доле са крвавом србијанском монархијом! Доле велико-српска политика националног угњетавања! Живео савез радника, сељака и угњетених народа! Живела самостална Хрватска, Македонија, Црна Гора, Словенија, Босна, Војводина и Србија! Живела радничко-сељачка влада! Живела федерација радничко-сељачких република на Балкану!“
КПЈ се надала да ће овим прогласом објединити све разорне елементе у Југославији, у борби против Београда и Србије. У ствари, народ Југославије подељен је у две групе, оне што су све дали за стварање Југославије и оне који нису дали ништа.
Седамнаестог јула 1929. године, суд је осудио Анту Павелића, у одсуству, на смрт. Међутим, он се налазио на сигурном, од Мусолинија, који му је ставио на располагање вилу у Песару. Усташе су увежбаване у фашистичком логору у Борготару, близу Болоње, и на Јанка Пусти, у Мађарској.

(Број 199, 14. април 1997)

Како су Запад и СССР помагали Хитлера (3)
АНГЛО-НЕМАЧКО ДРУШТВО
Одмах по доласку Хитлера на власт, у Енглеској је основано Англо-немачко друштво
Пише: Раде РЕБИЋ

Када се прочуло да Димитров заговара стварање македонске државе, војни и политички кругови Краљевине СХС били су јако узнемирени. „Удар“ није мимоишао ни Дражу јер је и он у Димитровљевој идеји видео опасност за будућност отаџбине. Дража је све своје ратне идеје формирао на искуству из протеклих ратова. Сматрао је да би успостављање Македоније одсекло Грчку од Краљевине СХС и, у случају потребе, отежало могућност доласка савезничких трупа у помоћ, преко Грчке.
У вези са тим Дража је започео да пише писма, а једно од првих упутио је свом пријатељу пуковнику Симићу, рекавши, између осталог:
„Ако не успемо да спречимо формирање македонске државе на српском царском Југу, мораћемо створити солидније пактове са нашим савезницима, нарочито Енглеском, пошто она доминира Средоземљем којим је једино могућан приступ нашим јужним деловима“.
Симић му је на то одговорио:
„Ја не видим могућност стварања македонске државе од крајева који су претежно српски. Уз то, познато је да су у Бугарској у мањини они људи који покушавају да прошире идеју македонске државе. Већина Бугара верује, као и ми, да је у интересу оба наша суседна словенска, једноверна народа, да живимо у миру и братској слози и, можда, чак и у некој врсти политичке уније. Мислим да ће такво осећање међу Бугарима из дана у дан постајати све јаче и јаче, па сматрам да не треба толико да бринеш“.
Симићево писмо је за тренутак смирило Дражу, али не сасвим и не задуго. На основу обавештења до којих је долазио, нарочито преко свог пријатеља Жарка Поповића у Генералштабу, био је уверен да завереници на све стране раде на рушењу његове отаџбине.
„Да смо били макар мало паметнији, не бисмо се упуштали у југословенску авантуру у време када је Србија била у зениту моћи већ бисмо проширили Србију на све српске земље, учврстили њене међе, а тек онда разговарали о заједници са другима“ – рекао је Дража једном приликом, када је са другом био у кафани „Триглав“, некадашњој „Златној моруни“, у коју је често долазио пред Први светски рат. Некада су се овде ориле српске песме. Сад је владала тишина, као да је све оно што је некад било живо, помрло.

ОПЕТ „ПРОЛЕТЕР“
Кад је краљ Александар, у намери да државу спасе од пропасти, прогласио ванпартијски режим 6. јануара 1929. године, Српска народна одбрана је поново почела да окреће политичку линију у правцу који је имала у првој деценији двадесетог века. Тада су старији Срби, који су СНО напустили по стварању Краљевине СХС, почели да се враћају у њено окриље. Али и комунисти су појачали своје акције, па је „Пролетер“ за 28. децембар 1932. године, под насловом „Усташки покрет у хрватским крајевима“, донео следеће:
„У последње вријеме почиње да се шири, особито у Лици и Сјеверној Далмацији, усташки покрет, против српских окупаторских власти. Било је више сукоба између наоружаних усташа и жандара. Међу Шибеником и Бенковцем усташе су дигли у ваздух четири жандармске касарне. У сукобима у Лици усташе су заробиле петорицу жандарма и одвели их собом као таоце. Влада је, да би угушила покрет, прогласила опсадно стање у тим крајевима, послала тамо 1.400 жандарма, три батаљона војске, два кавалеријска одреда стројних пушака (митраљеза) и једну брдску батерију. Осим тога су послати нерегуларни одреди такозване Народне одбране Косте Пећанца (комите).
Југословенске торпедњаче крстаре међу Ријеком и Сплитом и најстроже пазе да се из Италије не би шверцовало оружје усташама. По селима не смије се после осам сати увече излазити из кућа, а кад неко хоће некамо да путује, мора молити дозволу власти. У вези са усташким покретом хапсе се људи по селима у масама. Јављају из Загреба да тамо у полицијском затворима преко 150 сељака из Лике, а осим тога око 90 ухапшених из Загреба ради задушница Храниловићу. Код Глине, где је недавно била сељачка побуна било је према вијестима одатле, 15 мртвих и 16 рањених.
Из свих тих вијести – које дјеломично потврђује и службена агенција Авала – види се да ситуација у Југославији постаје из дана у дан све озбиљнија. Глад, биједа и терор режима над становништвом превршили су све мјере и сељаци доведени до очаја бјеже у шуму и са пушком у руци почињу да се боре против великосрпског зулума Из околности да усташки покрет започиње у Лици и Сјеверној Далмацији – најсиромашнијим крајевима Југославије – може се закључити да социјално-економски моменти играју велику улогу у том покрету. Али значење националног момента такођер је велико, јер је покрет развијен највише у хрватским дијеловима Лике и Сјеверне Далмације.
Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организују и предводе…“
Спрега комуниста и усташа била је основа једне велике трагедије која ће ускоро захватити Србе, нарочито оне западно од Дрине. То се могло закључити и из заклетве коју је сваки Хрват морао да положи кад је приступао усташком покрету, а која је гласила:
„Доследни начелима устава, водеће усташке личности и руководиоци, провађајући у дело да усташка Хрватска мора бити насељена само Хрватима, заклињу се, да ће све Србе, Жидове и Цигане безусловно биолошки уништити, а Хрвате само оне који дјелатно ‘рогоборе’ против поретка усташке Хрватске“.

АНГЛО-НЕМАЧКО ДРУШТВО
Комунисти Југославије су знали садржину ове заклетве кад су са усташама склапали савез.
Док су Срби улагали све своје силе да спасу државу, њихови савезници, као што су били Енглези, радили су у корист својих интереса, који су, на жалост, представљали смртну опасност за Србе.
Одмах по доласку Хитлера на власт, у Енглеској је основана Англо-немачко друштво. Циљ друштва је био да утиче на спољну политику Енглеске. Чланови овог друштва постале су многе познате личности Енглеске као и 29 чланова Тори партије. Поред њих, чланови су постали и скоро сви директори енглеских банака, шефови осигуравајућих компанија и индустријских предузећа. Многи чланови овог друштва одлазили су у Немачку са планом да се сретну са великим човеком Немачке, Хитлером. Удружење је штампало свој часопис „Англо-немачка ревија“, кроз који је подржаван Хитлеров програм за Немачку и Мусолинијев за Италију. У исто време, команданти енглеске морнарице су планирали поморски уговор са Немачком, не обавештавајући остале европске силе о томе, иако се такав план косио са одредбама Версајског уговора.
Поморски уговор између две земље потписан је јуна 1935. године, и по том уговору Немачкој је дозвољено да формира сопствену флоту, три пута мању од енглеске. Али, ако се укаже потреба, Немачка може и да премаши дозвољене квоте. Све је зависило од тога како ће се развијати ситуација са Совјетским Савезом, који су Енглези сматрали главним непријатељем, као што су, у ствари, Русе увек сматрали непријатељима.
То је био наставак енглеског програма у односу на Немачку, започетог још 1923. године, када су јој позајмљивали више новца него што је било потребно да би плаћали ратне репарације. Немци су тада ове позајмице употребили за уговор са Шведском, по коме су, као што је речено, Швеђани пристали да немачка фабрика „Круп“ израђује у Шведској тенкове, противавионске топове и другу артиљеријску и осталу опрему за нову немачку војску.
Док су Енглези и Швеђани правили ове уговоре са Немачком, Француска је мирно гледала и ћутала, парализована губитком своје младости у протеклом рату. А Француска је била та у коју су Срби полагали све своје главне наде у напору да ојачају своју земљу, Југославију.
У међувремену, Мусолини је дао Павелићу пола милиона лира да организује убиство краља Александра. Одређено је да атентатор буде усташа Петар Ореб. Али покушај убиства 1933. године у Загребу није успео. Забринут јачањем фашизма у Италији и Немачкој, краљ Александар, који није био само одличан политичар него и видовит државник, хтео је да створи савез против њега. Хтео је да привеже Бугарску и Француску, па је решио да путује у Софију и Париз. Штампа је овај његов план објавила заједно са датумима.
Мусолини је тада позвао Павелића и Михајлова, шефа бугарских терориста, у Рим на разговоре, где су направљени планови за нови покушај атентата на краља Александра, на путу у Париз. Бугарски терориста Владо Черноземски је одређен да изврши атентат.

МРТВО СЛОВО НА ПАПИРУ
Версајски уговор је потписан 28. јуна 1919. године, тачно пет година после атентата у Сарајеву. Они који су се пет година раније окомили на малу Краљевину Србију, сада су били бачени на колена, осрамоћени и проглашени одговорним за неколико милиона људских живота изгубљених у безумном рату. У овом уговору налазиле су се и одредбе о стварању институције Друштва народа, неке врсте међународног полицајца који је требало да чува међународни ред и мир. Иако је идеја о стварању Друштва народа потекла од америчког председника Вилсона, Америка никада није постала чланица друштва, што је ову институцију осудило на пропаст и пре него што је стала на ноге.
Одмах по завршетку Првог светског рата, Хитлер је упливао у политичке воде мада још није имао формиране погледе на општу светску политику. По рођењу Аустријанац, није био сигуран да ли ће, и у коликој мери, немачки народ га прихватити као заштитника његових интереса. На почетку, основао је Национал-социјалистичку партију и њене борбене одреде. Покушај да у Минхену изведе пуч коштао га је пет година затвора. Ослобођен је после тринаест месеци. У тамници је имао времена да размишља и планира нове политичке потезе, али и да пише своју, касније чувену, књигу „Моја борба“. Када је књига објављена, скоро да је нико није читао, јер је била писана крутим, скоро неразумљивим језиком. У многим политичким круговима Европе била је предмет подмсеха. Међутим, већ 1932. године, Национал-социјалистичка партија успева да на изборима добије 14 милиона гласова, и 1933. године Адолф Хитлер постаје канцелар Трећег немачког Рајха. Владавину започиње терором, убијајући не само Јевреје, него и све који би једног дана могли да ометају планове за стварање нове Немачке. Најкрвавија је била такозвана „Ноћ дугих ножева“ 30. јуна 1934. године, када је, између толико других, убијен и вођа „Смеђих кошуља“, генерал фон Шлајхер са женом, као и генерал фон Бредов, који су му и помогли да дође на власт.
Догађаји у Немачкој нису забрињавали француске и енглеске политичке кругове који су веровали у сарадњу са Хитлером. Ти кругови у Хитлеровим потезима нису видели ништа опасно по Европу, иако су српски официри, као Дража Михаиловић, увиђали опасност. Велика Британија је одлучила да води политику мира по сваку цену, без обзира шта и кога ће да жртвује у том процесу, у себичној намери да сачува империју и да спречи Русију, била она царска или бољшевичка, да се шири према западу или југоистоку. У Француској, на другој страни, завладали су малодушност и политичко-партијско превирање.
У таквом стању, у свету и Европи, није било ни једног политичара великих сила који би имао одважност да прстом укаже на Хитлера као на нову велику опасност по мир у Европи и свету. Друштво народа је било без међународног угледа и полако је губило значај. Са таквом Европом пред собом, Хитлер је заснивао своје будуће потезе на два основна става:
1. У Европи нема ни једног политичара који би могао да покрене масе против Немачке. Многи политичари били су за Хитлера сањалице који су сањали о некаквом европском миру на основама Версајског уговора и Друштва народа, док су други (њих је било највише), били кукавице.
2. Непосредно по завршетку Првог светског рата могло се недвосмислено уочити да немачки народ нема лоше мишљење о својој војсци, иако је она започела и изгубила рат. На другој страни је постојао Версајски уговор, који је изазивао живи револт у душама Немаца. Сваки одрасли немачки грађанин на тај уговор гледао је као на велику неправду и срамоту учињену немачком народу.
Европа ће с немоћном горчином гледати како Версајски уговор постаје мртво слово на папиру. Највише је томе допринела Енглеска.

ЕВРОПСКИ КОНГРЕС
Године 1932. одржан је Европски конгрес. Главна тема је био италијанско-немачко-мађарски план о распарчавању Југославије и стварању Балканске федерације под италијанском контролом. Енглеска је то већ од раније предлагала Мусолинију Упоредо са тим пакленим планом вођен је разговор о идеји коју су Мађари предложили, и по којој је требало да се створи Дунавска конфедерација под немачком и мађарском контролом. У конфедерацију је требало да уђу Мађарска, Хрватска, Далмација, Босна, Херцеговина и део Словеније.
Када су вести о тим плановима допрле у југословенске војне кругове, Дража се уверио да више ништа не може да окрене политички курс Европе у другом правцу, у коме би будућност Југославије била осигурана. По његовом мишљењу једино што би могло да сачува Југославију као самосталну државу, била је њена војска, под условом да се оспособи за одбрану, и добро уређен гранични и дубински одбрамбени систем. Дража је усредсредио пажњу на чисто војне ствари, па је почео да проучава одбрамбену структуру земље и њену погодност за герилско ратовање. Постао је, убрзо, сигуран да Југославија мора најпре себи да нађе савезника који ће јој бити од практичне користи, у случају какве озбиљније невоље. Упркос свему.
У вези са Европским конгресом, у Риму је боравила и хрватска усташка терористичка организација, коју су отворено финансирале, и пружале јој гостопримство, Италија и Мађарска. У ту разорну организацију примани су само Хрвати који су били изузетно антисрпски расположени. Мађари и Италијани намеравали су да их употребе за своје интересе. Обузети националистичким схватањима расистичке надмоћности, чланови ове терористичке групе су прихватили програм потпуног српског уништења на простору који је сматран хрватским и у који су били укључени и српски крајеви Лика, Босна, Херцеговина, Кордун и Банија, са деловима Горског Котара и Далмације.
Са Европским конгресом били су повезани и чланови интернационалне македонске револуционарне организације са седиштем у Софији, који су у раним годинама постојања Краљевине СХС вршили терор и убиства над Србима у Јужној Србији. Вођа те групе био је Ванча Михаилов. Између њега и Павелића, вође хрватских терориста, потписан је споразум 20. априла 1929. године, по коме су се две терористичке организације обавезале да заједно раде на рушењу Југославије. Те године Михаилов је примио помоћ од Италије у износу од 44 милиона лира. Он је био посредник који је омогућио састанак Мусолинија и Павелића, којом приликом је Мусолини дао Павелићу 25 милиона лира за развијање терористичке делатности у Југославији. Мусолини је свом новом савезнику Павелићу обећао још богатију помоћ, уколико буде успешно организовао терористичку активност. Павелић је обавестио Мусолинија да др Мачек, председник ХСС-а, већ има добро организован партијски апарат, и да неће бити ни мало тешко да се са њим договоре о будућој сарадњи. Један од доказа за то је и добро организована Хрватска сељачка заштита у оквиру ХСС-а.
Први састанци усташа одржани су у згради загребачке бискупије, преко пута стана кардинала Степинца. Ови састанци почели су одмах после Павелићевог бекства из Југославије. Католички свештеници су коришћени као курири између појединих усташких група и фашистичог режима у Риму.
Наравно, и комунисти су свим силама наставили своју нечасну и прљаву работу усмерену ка рушењу Југославије. Михаиловић и Павелић нису Мусолинију ништа рекли о њиховој сарадњи са комунистима, јер је Мусолини, да би се додворио Енглеској и Француској, играо на антибољшевичку карту. У томе је увелико успевао, нарочито у Енглеској. Крајем децембра 1932. године, четрдесет вагона пуних оружја намењеног за хрватске, муслиманске и македонске терористе, прешли су из Италије у Аустрију, са знањем царинских органа и граничних стража Аустрије. Оружје је било упућено на адресу Паоло Кортеса, чиновника италијанског министарства спољних послова, који је, заштићен дипломатским имунитетом, био руководилац организованог терора у Хрватској и Македонији, у складу са немачко-италијанским планом овладавања Дунавским басеном.
Уместо да иде непосредно против ових терористичких организација, као што је мислио Дража, југословенска влада прибегава стварању пактова. Тако је 16. фебруара 1933. године, у Женеви закључен пакт између влада Краљевине Југославије, Чехословачке и Румуније, а годину дана касније, у Атини, уговор о Балканском савезу између влада Румуније, Југославије, Турске и Грчке. Ти пактови нису предвиђали директне акције против терориста чији је циљ био разарање Југославије.

ПАКТ СА ХИТЛЕРОМ
Јуна 1933. године, потписан је у Риму пакт о сарадњи Италије, Немачке, Енглеске и Француске у коме је, између осталог, писало да ће се Италија и Немачка и даље задржати у Друштву народа. На другој страни, по Мусолинијевој замисли, ово је био пакт о колаборацији између четири велике силе Европе. У преговорима који су претходили потписивању овог пакта, он није крио да ове четири земље треба да заузму челна места у Друштва народа. Хитлер је преко овог пакта прешао као да не постоји; само три месеца по његовом потписивању напустио је чланство у Друштву народа.
У међувремену, широм Европе учестали су терористички акти.
После убиства политичких вођа Румуније и Аустрије који су Хитлеру пружили извесни отпор, у Марсеју, 9. октобра 1934. године, убијен је краљ Југославије Александар Први Карађорђевић. Убиство је финансирао Мусолини. План убиства сачињен је у римском хотелу „Континентал“, а Ванча Михаилов и Анте Павелић дали су људе за извршење атентата. Бугарин Влада Георгијев је одређен да убије краља у Марсељу. Да није успео он, Хрват Андрија Артуковић покушао би да изврши атентат у Лондону, где је краљ требало да отпутује после посете Француској.
Пре поласка на пут за Француску краљ Александар је био упозорен да Мусолини сарађује са неким терористима, и да би могло доћи до атентата на њега негде у Француској. Краљ је 4. октобра 1943. године, са краљицом, принцом Павлом и кнегињом Олгом, у пратњи Богољуба Јевтића посетио Херцег Нови. Успут је прошао кроз Косовску Митровицу коју је последњи пут видео пре повлачења српске војске 1915. године. Свратио је и на Цетиње да види камену кућу у којој се родио. Мајчиног лика се није сећао, јер је она умрла годину дана после његовог рођења. Посетио је разарач „Дубровник“ у Будви и одлучио да овим бродом путује до Марсељске луке у Француској. „Дубровник“ је 6. октобра кренуо за Француску. Краљица није волела да путује бродом, па је на пут кренула дворским возом преко Италије. Дворски воз је 9. октобра био заустављен у Италији, а Мусолини је дошао да лично обавести краљицу да је њен муж, краљ Александар, убијен у Марсељу.
Гардијски пукови постројени су 10. октобра на зборишту, да положе заклетву кнезу Павлу – намеснику. Он је дошао у пратњи генерала Живковића и начелника штаба Краљеве гарде, потпуковника Драже Михаиловића. Дража се, у овој невољи, сећао момената из Треће мушке гимназије у Београду, где се упознао и касније друговао с кнезом.

(Број 200, 28. април 1997)

Како су Запад и СССР помагали Хитлера (4)
ЈУГОСЛАВИЈА И ХИТЛЕРОВА НЕМАЧКА
Енглези су инсистирали, преко кнеза Павла, да Југославија, као што је радила и Велика Британија, побољша односе са Немачком
Пише: Раде РЕБИЋ

Крајем новембра 1934. године, кнез Павле је молио Пјера Лавала, француског министра иностраних послова, и сер Џона Сајмонса, енглеског секретара иностраних послова, да разговарају са Мусолинијем како би овај престао с помагањем терористичих организација које делују против Југославије. Међутим, нико од њих није могао много да обећа, јер су њихове земље имале добре односе са Мусолинијем. Да би се осликао, рецимо, однос Енглеза према нацизму и фашизму, нека послужи за пример да је, некако у исто време, енглески лорд Лојд Џорџ провео две недеље у Немачкој као Хитлеров гост. Када се вратио, дао је изјаву да је Хитлер највећи Немац тог времена, који је васкрсао част Немачке. Лавал је, додуше, посетио Мусолинија, али када се вратио, изјавио је да је Мусолини написао најлепше странице италијанске историје. Са таквом подршком западних демократија Хитлеру и Мусолинију, будућност Југославије била је заиста мрачна.

ХИТЛЕРОВ СТРАХ ОД ФРАНЦУСКЕ
Хитлер је 7. марта 1936. године ушао у Рајнланд са три батаљона војске. По Версајском уговору ово је требало да остане демилитаризована зона. Пре окупације, Хитлер је рекао свом војном министру, Шперу, да ће га Француска, ако се буде одлучила на рат због Рајнланда, потући за неколико дана. Француска је у то време била најмоћнија војна сила Европе. Али, Хитлер је одлучио да ризикује: додао је Шперу, да ако Енглеска не буде реаговала – неће ни Француска. Тако је и било. Овом Хитлеровом агресијом практично је поништен Версајски уговор.
Ни Велика Британија није више марила за Версајски уговор, јер је она већ обезбедила себи присвајање територије од преко милион и двеста хиљада квадратних километара, са 13 милиона становника. Ништа више није очекивала.
Кад је краљ Александар погинуо у Марсељу, кнез Павле се примио дужности, којом није био одушевљен. Ипак, свом задатку као први намесник, кнез Павле је приступио с пуно такта и лојалности. Прва намесничка влада формирана је са Богољубом Јефтићем на челу. То је био поновни покушај демократизације земље. Народна скупштина је изабрана у мају 1935. године. На овим изборима постојала је и опозициона листа, коју су подржавали и Срби-комунисти, типа Светозара Прибићевића.
Министар финансија у Јефтићевој влади био је Милан Стојадиновић. Он је већ тада био познат као одличан финансијски стручњак, не само у Југославији, већ и у Европи. Био је веома амбициозан и гајио је извесне симпатије према Мусолинију и Хитлеру.
Кнез Павле је био под пуним утицајем Енглеза, са чијом је краљевском кућом пријатељевао. Енглези су инсистирали, преко кнеза, да Југославија, као што је радила и Велика Британија, побољша односе са Немачком да би се умањила напетост у Европи. Међутим, увидевши да ни Француска ни Енглеска неће или нису у стању да зауставе Хитлерову нацификацију Немачке, кнез Павле више није могао да се потпуно ослони на Енглеску и Француску. Надао се да економским зближавањем Југославије са Немачком може да сачува Југославију као целину. Кнез је знао да ће то бити тежак пут, ако ни због чег другог, оно због положаја Србије у Првом светском рату. Али, кнез је знао и то да је Енглеска војнички неспремна, а такође и Југославија, због великог броја издајица: усташа, комуниста и других петоколонаша.
Приближавање Немачкој на економској основи хтео је и Стојадиновић. То је за кнеза била олакшица. Међутим, без споразума са Хрватима, веровао је кнез, Југославија мора да пропадне.
У исто време, и Немци су одавали утисак да су пријатељи Југославије. Др Х. Шахт, председник Рајхс банке, чинио је примамљиве понуде које су требало да помогну развоју југословенске економије. Године 1935, после посете Београду, дао је изјаву: „Ја сам објаснио југословенској господи да можемо да купимо све што југословенска привреда има, и да Југославији пружимо све што нема“. Шахт није био обичан банкар. Он је био повезан са свим шефовима европских, као и са америчком банком.
Непосредно после краљевог убиства, образоване су, 24. децембра 1934. године, комунистичке партије Хрватске и Словеније, а припремано је и оснивање Комунистичке партије Македоније. Одмах по оснивању, КПХ и КПС успоставиле су сарадњу са хрватским и бугарским терористима. У исто време, као омамљено, југословенско руководство је подлегло Мачековом притиску и забранило четничку активност у Дравској, Савској и Приморској бановни, где су усташе и комунисти присно сарађивали. Четничке дружине које су у овим бановинама постојале у циљу одбране земље, растурене су по хитном поступку, остављајући широк простор за дејство усташама и комунистима.
Дража је 1935. године провео краће време у Министарству војске и морнарице, а у јуну је отишао за војног изасланика у Софију, где је 6. септембра 1935 .године унапређен у чин пуковника. Дража је у Бугарској одмах почео да ствара пријатељства са људима који су били наклоњени савезу Југославије и Бугарске. Док је још био у Београду, упознао се са Стамболијским, који је, прогнан из Бугарске, живео у југословенској престоници. Дража је то пријатељство посебно ценио.

УГОВОР О „ВЕЧНОМ ПРИЈАТЕЉСТВУ“
После Дражиног напуштања Софије, пошто су се пронеле вести да је тамо радио на учвршћивању пријатељства између Срба и Бугара, у Москви је, јуна 1936. године, сазван састанак Централног комитета КПЈ, на коме је Јосип Броз као организациони секретар представљао партију. На Брозово инсистирање, а по упутствима које је примио од Коминтерне, у програм КПЈ је унета тачка по којој је требало појачати рад у правцу борбе против великосрпске надмоћности у Југославији. Израз „српска хегемонија“ је тада добио специјалан значај у општењима између комуниста у Југославији. Броз је на овом скупу у Москви назвао неке од водећих Срба „слугама енглеских империјалиста“. Било је то време када су многи Срби, укључујући и Дражу Михаиловића, сматрали да Југославија мора са Енглеском да успостави што присније односе. На жалост, Коминтерна је у то време имала фото-копије писама које је енглески председник владе, Чемберлен, слао Мусолинију, а које је Коминтерни достављао комунистички агент и шпијун у Енглеској Гај Барџис. У неким од тих писама видело се да су Енглези, нарочито Черчил, више него спремни да цео Балкан отпишу Мусолинију.
Док су Броз и његови комунисти дебитовали на састанку у Москви како најуспешније да се боре против Срба. Мусолини је именовао тридесетогодишњег Галеаца Ћана за министра спољних послова Италије. Ћано је био Мусолинијев зет, ожењен његовом ћерком Едом, страсни фашиста, па му је Мусолини безгранично веровао. Ћано је продужио спољну политику свог претходника Грандија. Он је један од главних утемељивача новог савеза у Европи који ће у историји остати познат под именом „Силе Осовине“. Када је у јесен 1936. године посетио Немачку, Хитлер му је рекао да ће Немачка бити спремна за рат кроз три године, као и да је заинтересована за Северну и Источну Европу. Средоземље препушта Италији. У новембру 1936. године, на основу онога што му је Ћано доставио после посете Хитлеру, Мусолини је објавио постојање осовине Рим-Берлин.
У међувремену, Стојадиновић је са Мусолинијем и Хитлером склопио уговор о „вечном пријатељству“. Део тог уговора односио се и на усташке активности у Италији. Мусолини је требало да забрани Павелићеве акције, а Стојадиновић, заузврат, да амнестира оптужене Павелићеве људе, тако да се могу из егзила вратити у Југославију. После тога, у земљу су се вратили Миле Будак, Младен Лорковић и друге усташе. Усташка пропагандна машинерија је, потом, настављена у самој Југославији, и то пуном паром, уз подршку Хрватске сељачке странке, хрватских клерикалаца и комуниста. Издавали су, слободно, свој лист „Хрватски народ“, а усташе су своје седнице, уз Степинчев благослов, одржавале на Каптолу, насупрот Степинчевог стана. Тако је Стојадиновићев уговор са Мусолинијем био још једна трагедија за Србе, јер су усташе сву своју активност само пребациле из иностранства на домаћи терен.
Дража је остао у Прагу до маја 1937. године, одакле је, по потреби, премештен на положај начелника штаба Дравске дивизијске области у Љубљани, а мало затим, за команданта 39. пешадијског пука у Цељу. По војним одредбама, као предуслов за унапређење у чин бригадног генерала морао је једно време да командује пуком. Поред тога, словеначки клерикалци су почели да шурују са Немцима, па је властима у Београду хитно затребао неко, довољно вешт, да може да открије клерикалске планове.

МАЧЕКОВА ПЕРФИДНА ИГРА
Говорило се да је Стојадиновић човек тоталитарне идеје. Познато је да те идеје Србима нису прирасле за срце. Али, било је и оних који су били против Стојадиновића из сасвим других разлога. За Хрвате, он је био „Србијанац“, а за комунисте представник система који је требало оборити и заменити га пролетерским. Стојадиновић је био један од симптома болести која је захватила и Југославију желео је да уништи све трагове демократије. Његов политички став је био антитеза свему за шта су се Срби борили и дали безбројне жртве у протеклим војнама. Али, трагедија Срба се није ту завршила, јер је болест, која је неколико година раније захватила Југославију, угушила здраво српско расуђивање, нарочито код оних људи који су се, у то време, налазили на високим положајима. То одсуство здравог расуђивања нарочито се одразило у сарадњи српских опозиционих партија са Влатком Мачеком и његовом великохрватском сељачком странком, и то у време када је он слао своје емисаре Мусолинију и са њим планирао отцепљење од Југославије!
После избора у децембру 1937. године, кад је Стојадиновић дошао за председника владе са врло малом већином, Мачек је ојачао своју активност. Као да се, у рушењу Југославије, такмичио са Павелићем.
Стојадиновић је убрзо дошао у озбиљан конфликт са неким члановима владе, па је поднео оставку, уверен да ће добити мандат за састав нове владе. Међутим, мандат за састав нове владе није дат њему, већ Драгиши Цветковићу, 4. фебруара 1939. године. Цветковић је био човек који се слагао са кнезом Павлом да са Хрватима треба направити какав-такав споразум. Кнез је покушавао, на све могуће начине, да сачува Југославију. Мачек се правио да му је пријатељ, а кнез није знао да у исто време пактира са Мусолинијем и Хитлером, у циљу стварања самосталне хрватске државе. Мачек је послао свог изасланика, маркиза Бомбелеса, 9. марта 1939. године Мусолинију. Бомбелес је требало да обавести италијанског диктатора да се ствари крећу у позитивном правцу, према плану.
Бомбелеса је примио Ћано. Пријем је био веома срдачан. По рођењу Италијан, уско повезан са хрватским политичким вођама, Мачеком и Павелићем, Бомбелес је обавестио Ћана о потешкоћама са којима Хрвати живе у Југославији, као и њиховој вољи да се боре против Срба.
Између 30. марта и 5. априла те године, Бомбелес се састао са Ћаном три пута. На првом састанку Бомбелес је молио Ћана да аранжира тајни састанак између њега и Павелића, јер је морао да пренесе неке поруке др Мачека хрватском терористи. Петог априла Павелић и Бомбелес су се састали и разговарали. Касније, Мачеков представник је рекао Ћану да су разговори били врло корисни и да се враћа у Загреб да о њима извести Мачека. Ћано је тада дао Бомбелесу важну поруку за Мачека.
Месец дана касније, Мачек је послао свог другог представника, Корнелутија. И овога је примио Ћано и после разговора са њим забележио у дневник:
„Састао сам се са Корнелутијем који је управо стигао из Загреба. Потврдио је да је Мачек чврсто одлучио да напусти свако споразумевање са Београдом, и да је прихватио устанак. Сложили смо се у следећим тачкама и саставили записник:
1. Италија ће финансирати Мачеков хрватски устанак са 20 милиона лира.
2. Он се обавезао да организује устанак у року од четири до шест месеци.
3. Одмах по подизању устанка, Мачек ће позвати италијанске трупе да заведу ред у Хрватској.
4. Хрвати ће тада прогласити своју независност и конфедерацију са Римом. Хрватска ће имати своју владу, али ће министарство вањских послова и војске бити заједничко са италијанским. Дуче је прочитао извештај и сложио са са њим“.
Мусолини је, за извршење овог плана, одобрио Мачеку кредит од 10 милиона лира.
Колико је ситуација у самој Југославији била болесна види се и из чињенице да су вођи неких српских политичких странака Мачека прихватили за вођу Удружене опозиције, и тако постали сарадници рушитеља Југославије. Нису ни слутили да, преко Мачека, постају сарадници Броза и Павелића. Међу овим странкама су биле: Демократска странка (Давидовићева група), Земљорадничка странка, Самостална демократска странка, Радикали Аце Стојановића, Црногорска федералистичка група (Секуле Дрљевића) и Социјал-демократска странка (Живка Топаловића).
Двадесет трећег маја 1939. године, дан после потписивања „Пакта челика“ са Италијом, Хитлер је обавестио 14 својих најважнијих официра о припремама за напад на Пољску. Нико од присутних који су представљали немачку војску, морнарицу и ваздухопловство, није подигао глас протеста. Немачка је била спремна да почне још један светски рат.

КНЕЗ ПАВЛЕ У БЕРЛИНУ И ЛОНДОНУ
Пошто се и у Југославији почело осећати да долази нови рат, југословенска војна команда је поставила Дражу за начелника штаба команде утврђивања код генерала Рупника у Словенији. Дража ни тамо није мировао и није се ограничавао само на војни рад, већ се састајао и стварао пријатељства са оним словеначким елементима који су желели да Југославија опстане, јер им је омогућавала удобнији живот него под Аустро-Угарском. Дража је посветио нарочиту пажњу Словенцима који су били активни у соколским друштвима.
У међувремену, Драгиша Цветковић је прихватио идеју да направи споразум са Хрватима, односно са Мачеком Он је схватио да то од њега очекује кнез Павле. Преговори су започели 3. марта 1939. године, али са мало наде за успех. Наиме, Мачек није више био сам у овој игри, већ заједно са Павелићем, Мусолинијем и Хитлером. Сви су они морали бити консултовани. Поред ових људи, у игри је био и Хрват Јосип Броз, који је преко заблуделх Срба, Светозара Прибићевића, Савице Косановића и других, имао утицаја на Мачека. Иако представници различитих идеологија, били су јединствени у циљу да разоре државу коју су створили Срби.
Упркос пакту пријатељства са Италијом, потписаног на инсистирање Милана Стојадиновића 1937. године, усташе су и даље слободно деловале из Италије. Њихов утицај у Хрватској се све више повећавао, јер су сада радили преко Мачекове организације. То је натерало кнеза Павла да, у јуну 1939. године, у пратњи председника владе Драгише Цветковића, прихвати Хитлеров позив да га посети. После разговора са Хитлером, кнез је схватио да долази нови светски рат. Био је уверен да на спољном плану не може урадити много, пре него што среди ситуацију у самој земљи, односно док не постигне споразум са Хрватима. Хрватски представници нису били у влади од убиства у Скупштини, 1928. године.
После посете Хитлеру, кнез је отишао у Енглеску где се, поред осталих, састао са енглеским краљем, са којим је био у сродству и личном пријатељству. Кнезу је енглески краљ увек поклањао посебну пажњу. То је веома љутило неке енглеске политичаре, рецимо Антони Идна. Они нису имали привилегију коју је имао српски кнез, бар што се тицало посете енглеском краљу. Та интимност са енглеским краљем неће кнезу вредети у моменту када ће му бити најпотребнија. А тај моменат се ближио.
У међувремену, Француска је почела да се приближава Италији. Југославија је и тим чином губила тле испод ногу. На другој страни, однос између Немачке и Југославије, бар на површини, био је коректан, и за Југославију врло користан, јер је Немачка из Југославије увозила 60 одсто свих њених производа, док је извоз у Француску спао на нулу.
Док је Мачек вршио издају Југославије на једној страни, други Хрват, Јосип Броз, по наређењу Коминтерне, отишао је у Шпанију где је пламтео грађански рат. Тамо су већ били многи југословенски комунисти који су се борили заједно са шпанским. Али, Броз није ишао да се бори, већ да ликвидира неке од Срба комуниста који, по Коминтерни, нису били довољно одани комунистичкој идеји. Зато је Броз у Шпанију путовао, а да за његов пут није знао нико из осталог југословенског компартијског вођства. Отпутовао је преко Париза, где му је комунистичка агентура припремила све што је потребно за пут.

(14. мај 1997, број 201)

Како су Запад и СССР помагали Хитлера (5)
ДАМА СА КУКАСТИМ КРСТОМ
Приликом једне посете Риму, супруга енглеског премијера Чемберлена тражила је фашистичи амблем, који је, потом, стално носила на грудима попут каквог накита
Пише: Раде РЕБИЋ

Пошто су се у западном свету пронеле вести да је Југославија спремна да потпише Тројни пакт, енглески краљ се обратио директно кнезу Павлу и тражио од њега да му одмах каже какав је став југословенске владе по овом питању. Између осталог, енглески краљ је писао:
„Имајући у виду постојеће стање, моја се влада налази пред одлукама животне важности што се тиче Балкана, које у многоме зависе од Југославије као средишњег чиниоца у Југоисточној Европи. Сматрам, према томе, да поверење и пријатељство, који су толико срећно обележавали односе између наших двеју земаља, дају право мојој влади да тражи од југословенске владе пуну изјаву какав ће бити став наше владе“.

ЕНГЛЕЗИ И КНЕЗ ПАВЛЕ
Кнез је објаснио енглеском краљу да је на то питање тешко одговорити. Дао је разлоге:
„Армијски генерал Пешић, министар војске и начелник Главног генералштаба, армијски генерал Петар Косић, истичу очајан војни положај у коме Немци могу да одсеку војску на северу нападом из Румуније, од Баната до ушћа Мораве. А војска са севера се не може повући јер би Хрвати рекли да су напуштени и, поред тога, саобраћајне прилике на југу и могућност исхране су врло тешки. Постоји оскудица у гранатама за тешку артиљерију, које се не могу оспособити због нарочитог калибра“.
Поред тога, кнез је објашњавао: „Влада је подељена на оне који су за борбу и оне који су против“.
Кнез је онда још додао да ће, у случају рата, сељаци који не буду изгинули, бити упропашћени, и после рата ће се земља наћи у горем положају него после Првог светског рата. Кнез је, у ствари, рекао енглеском краљу да без гарантоване помоћи Енглеске и Француске, Југославија мора избећи рат.
Месецима је кнез Павле покушавао да нађе начин како би одржао Југославију неутралном у будућем рату. Једино што је Југославија могла да уради, што ће касније бити доказано, јесте да приђе плану Драже Михаиловића: да распусти редовну војску, формира герилске јединице од оданих војника и официра који би се повукли у планине и шуме и одатле контролисали 80 одсто територије Југославије, а да Немцима препусти веће градове. Немци у том случају не би могли да употребљавају југословенске комуникације и да извозе из Југославије земљорадничке производе и руду. Без тога, Југославија не би била од користи Немцима. Кнез-намесник је могао или да пристане на све што би довело до неутралности Југославије, или да прихвати план Драже Михаиловића. Међутим, за њега је било важније шта мисле Хрвати.
Кнез је био енглески човек, иако његово српско родољубље нико није доводио у питање. Веровао је да Енглези држе кључ југословенске будућности. Тако је мислио и Дража Михаиловић. Међутим, Енглези су били јака поморска сила, али не и копнена, а Југославија је зависила од копнених оружаних снага. Њена авијација у поређењу са немачком није могла да буде значајан фатор у долазећем рату. Кнез се обраћао Француској и Енглеској неколико пута, чак и Совјетском Савезу, да му помогну са наоружавањем војске, али одговори које је добијао нису га смиривали. У ствари, осетио је да је Југославија остала сама.
То није било лако у држави где је трећина становништва радила на њеном разарању.
Кнез је мрзео своју функцију првог краљевог намесника Али, кад му је једном та улога дата, он јој се посветио до краја.
Упркос очигледним доказима Мачекове перфидне игре против своје земље, он је успео да од тадашње југословенске владе добије безмало све што је захтевао. У ствари, да би блокирао спровођење у дело Мачековог споразума са Италијом и Немачком, кнез Павле је убрзао потписивање споразума са Мачеком и решење је постигнуто 26. августа 1939. године. По том споразуму, Хрватима су дате изузетне политичке и финансијске аутономије, и Хрватска је практично постала самостална у вршењу унутрашњих послова, правосуђу, јавном васпитању и земљорадништву. Уз то, Хрвати су имали пуну слободу експлотације руда и шума, у изградњи, као и у организацији здравствене службе. На дан потписивања споразума, формирана је нова југословенска влада у којој је Мачек постао потпредседник. Међутим, споразум је требало да ратификује Скупштина, а пошто се плашио да га она неће одобрити, Мачек је извршио даљи притисак на кнеза и председника владе, захтевајући распуштање Скупштине. По препоруци кнеза, Цветковић је учинио оно што је Мачек захтевао. Истог дана су поништени избори и неки државни закони. Споразум, којим је Мачек дириговао, дао је Хрватима нов подстрек за отцепљење, нарочито пошто су споразум поздравили екстремиста Павелић и комуниста Светозар Прибићевић. Од две бановине, Савске и Приморске, образована је јединствена Бановина Хрватска, у којој су били сакупљени сви Хрвати, и која је добила повластице које остале бановине нису имале.

МАЧЕКОВА АКЦИЈА
Одмах по закљученом „споразуму“, Мачек је послао строго поверљиву „окружницу“ свим пододборима ХСС, у којој је, поред осталог, стајало:
„Дужност је сваког појединог и истакнутог члана Хрватског народног покрета да у свакој пригоди растумачи присталицама праве идеје споразума. Треба сваки члан увијек да има пред очима, да су средства и начин борбе уприличени према томе, да се што мањим жртвама и потресима постигне што позитивнији резултат. Хрватски покрет тежи и настоји, да искоришћава сваку ситуацију, постигне што већи успијех, и баш је зато склопио споразум као средство и оружје борбе хрватског народа и сељачког покрета. Нека стога буде сваком јасно да се хрватско вођство споразумом није одрекло постојећих крајњих циљева хрватског народа. Сада се има радити и поступати овако:
1. Споразумом смо постигли два важна циља покрета:
а) Сломљена је државна целина. Држава је раздијељена на два подручја. Бит ће задатак хрватског народног вођства да ову раздвојбу што више јача и развија.
б) Постигнуто је да су београдски фактори, мислимо на владу и кнеза намесника, одступили од појма народног јединства, што је врло важно… Срушен је тиме сам темељ Југославије, а то је најважније… Треба да истичемо увијек хрватски и словеначки народ. Тиме ласкамо највећој словеначкој странци др Корошеца и шкакљамо јавно мњење у Србији.
2. Споразумом смо постигли да су наши посланици, као министри, ушли у централну владу. Треба да се они увијек у штампи и у нашим разговорима називају хрватски министри.. Постигли смо тиме:
а) Судјеловање у влади, дакле утјечак у владању.
б) Контролу владања, то јест сазнање о одлукама власти.
ц) Контролу дохотка с правом да искоришћујемо државне дохотке у циљеве хрватског народног покрета. На тај начин београдска влада је јако ослабљена и без обзира на умањено подручје њеног утјецаја, посредним положајем хрватско судјеловање хрватских министара у тој влади, чинимо овисним, а даљим утицајима на штету државе. Код сваке згодне прилике хрватски министри споразумет ће се и тим извојштити даље уступке хрватске посебности… Тај положај даје хрватским министрима кључ којим се отвара и омогућује велико искоришћавање свих пригода.
3. Кнеза намесника држимо у нашој власти. Пред њим смо увијек на око вјерни, али опрезни, док у ствари, он је играчка у нашим рукама.
4. Нека се наше присташе никако не смућују изјавама, које ће хрватски министри, или сам председник давати у Београду. То је све само формално, без значења, то је заваравање.
5. У нашој штампи, у нашим изјавама и разговорима, треба нападати све оне, који не схваћају да је у свакој акцији и идеји народног и државног јединства заувијек одзвонило. Треба тражити даље изграђивање аутономије и изражавати незадовољство са постигнутим Споразумом, треба се увијек тужити да он не извршује се и не ставља у дело. На тај начин хрватски министри и председник моћи ће се увијек приказивати пријатељем централној влади и кнезу, тражећи нове уступке и нова права за Хрватску позивајући се на потребу, да се уклони народно незадовољство, у интересу државне заједнице и због изграђивања бољих односа Хрвата и Срба.
6. Треба избјегавати употребу „Бановина Хрватска“, а насупрот треба се служити ознаком Хрватска, хрватска влада и слично. Треба увијек говорити и писати о одношајима Хрвата, хрватског народа и хрватство истицати као фактор међународне политике независне државне заједнице. Уопће ни у каквим чланцима и говорима, неће се помињати државна заједница, а поготову не Југославија.
7. Треба добити своју посебност у спорту, треба да буде свој уред за штампу, свој радио, и у свакој пригоди пред вањским свијетом иступати као представник хрватског народа. И наши хрватски министри настојат ће да уз своју посебну припадност хрватском народу увијек прикладно прикључе и њихове службене изјаве. И они ће настојати нагласити посебност Хрватске и хрватског народа.
8. Треба све установе, друштва, предузећа, културне заводе и остало означити увијек као хрватске или хрватског народа. Истицања Хрвата свуда и на сваком месту и у свакој прилици. Треба строго одвојити хрватске књижевнике од српских, хрватску књижевност од српске, хрватску повјест од српске. Укратко, увијек растављати и дјелити…
9. Бити ће задатак наших мјеродавних фактора: мора се помало уклањати и уклонити све ознаке државног јединства У споразуму нема помена ни о хрватској застави, ни о хрватском грбу, али баш зато створен је и омогућен пут, да се то уради, код тога нас садашња влада неће ометати, јер нас не може смести. Запријетит ћемо иступањем из владе и готово је.
10. Треба систематски отклонити све ријечи, све називе и све ознаке, до сада употребљаване на српском начину…
11. Дирање у оружништво и војску је тешко, јер су Срби ту веома осјетљиви, пак би изазвали реакцију. То треба на други начин поткопати. Нека се од тога употријебе покушане методе из аустроугарског времена. Посебно треба пажњу обратити на наше присташе, да као војници лијечници, заузму важне положаје у војним установама. По њима ћемо слабити војску и рушити дисциплину у њој… Настојат ћемо да власти добију повјерење у Хрватску заштиту… Њезино организовање треба се равнати по методама бившег хрватског домобранства (аустро-угарског), да буду исти називи, исте ознаке, исте заповједи итд. Посебно пак пазити на дух заштите, као и истицати дух хрватског народног покрета, за посебне хрватске циљеве.
12. Треба, мало по мало, учинити да нестане прославе Видовдана… Организацијама, као на пример Соколу, кад приређују своје прославе, треба правити сметње, особито их треба запријечити да своје прославе држе јавно.
13. Треба увијек истицати да је стање споразума само први ступањ, први за постигнуће даљих циљева, зато треба увијек говорити и спомињати слободну и неовисну Хрватску, самосталну Хрватску итд. Нека се увијек говори о хрватским интересима, хрватском народном праву, хрватској дужности…
14. Наше противнике треба увијек оштро нападати, приказивати их као носиоце корупције, оштећења хрватских интереса, као крвнике хрватског народа… Треба омаловажавати њихова дјела, њихову штампу прећуткивати и ругати се, извргавати их смјеху и порузи.
15. Међународна ситуација иде нам у корист, руши се систем Версаја, а Југославија је умјетна творевина тог система, наше ће вођство балансирати између Осовине и демократије… Главно је да се сруши Југославија. Код тога нас увелико помаже католичка црква с једне стране, а међународни комунизам с друге.
16. Ових се упутстава треба строго придржавати и нека их позвани протумаче на згодан начин свим присташама. Треба их држати као строго поверљиве и тајне. Упуте пак детаљније дати ће свима хрватским заступници. Напријед, сви за слободну и неовисну хрватску државу!
Вјера у Бога и сељачка слога!

ЕНГЛЕСКА ПОДРШКА НАЦИФАШИСТИМА
У јесен 1938. године, Енглези су тражили од Мусолинија да употреби сав свој утицај на Хитлера због кризе око Чехословачке. Он је о томе одмах обавестио Хитлера, па су се договорили да Хитлер, на конференцији која је требало да се одржи у вези са чехословачким проблемом, тражи максимум, и да на крају пристане на предлог који ће дати Мусолини. Тако се у Минхену и десило, па су Енглези мислили да је Мусолини као Богом дани добронамерни посредник, коме треба да буду захвални не само Енглеска и Чехословачка, него и цела Европа, у којој је сачуван угрожени мир. Када се Мусолини вратио из Минхена у Рим, он је ужем друштву фашистичких предводника рекао да су му се Чемберлен и Деладије, председници влада Енглеске и Француске, до земље клањали и „лизали цокуле“ зато што је својим великим угледом и утицајем сачувао мир у Европи.
За седамнаест година, од 1922. до 1939, енглески политичари посетили су Мусолинија једанаест пута, у циљу постизања компромиса у светској политици, посебно европској. За све то време Мусолини није никад отишао у посету Енглеској. Последњу посету Мусолинију учинио је председник енглеске владе, онда кад је италијански диктатор одлучио да потпише пакт са Хитлером.
Сер Чемберлен, председник енглеске владе, сматран је за једног од највећих промусолинијевски оријентисаних политичара Енглеске. Те године у којој је он учинио пријатељску посету Риму, утврђен је између Италије и Немачке такозвани „Челични пакт“, по којем се Италија обавезала да следи Хитлеров ратни план. Међутим, то ни најмање није сметало Чемберлену да напише неколико личних писама Мусолинију, у којима га је молио да са војском запоседне Балкан, и тако појача свој положај у односу на Хитлера. Барџес, Чемберленов близак сарадник, совјетски агент, копирао је та писма и слао их у Москву. Међутим, у интересу Совјета је било да те информације задрже у тајности. И они су радили, преко Коминтерне, да Југославија нестане.
Мусолини је још 1922. године постао председник италијанске владе. Пре Првог светског рата покушавао је да организује пролетерску револуцију, у намери да онемогући улазак Италије у рат на страни западних савезника, Енглеске и Француске. Као и Хитлер, и он је Словене сматрао нижом расом и варварским народом. Веровао је да је фашизам супериоран политички систем. У новембру 1922. године, италијански парламент је био састављен претежно од либералних политичара, али је, ипак, гласао за Мусолинија. Мусолини је обећавао обнову Римског царства, што нико други није смео.
Дограбивши кормило власти, Мусолини је најпре организовао јаку пропагандну машину. Она је ширила веровање да би без Мусолинија у Италији завладали монархија и бољшевизам. Ова пропаганда се проширила и по другим земљама Европе, нарочито у Енглеској. Британски амбасадор почео је да хвали Мусолинија у својим рапортима влади. Сам Черчил је веровао, а тако и писао, да је фашизам у Италији исто што су закон и ред у другим демократским земљама. Заузврат, фашисти су били издашни у похвалама Черчилу и његовим „изванредним државничким способностима“.
Енглеске новине под контролом лорда Лутера Мера, биле су пуне хвалоспева о италијанском фашизму и Мусолинију. Лорд Розбери је ишао толико далеко да је Мусолинију поклонио вилу у Посиливоу. У тадашњем лондонском „Тајмсу“ лорд Инчеп је писао да су Француској и Енглеској потребни по један Мусолини. Сер Волтер Ранчимен је Мусолинија јавно назвао „другим Наполеоном и политичким генијем Европе“. Скотланд јард је помагао Мусолинијевим људима да пронађу његове политичке противнике који су избегли у Енглеску и друге земље. Ови су потом враћени у Италију где су налазили смрт. Лорд Рутер Мер је, чак, упутио личну ноту Мусолинију у којој му се захвалио за велике услуге „цивилизацији Европе и људском роду“.

ЕНГЛЕСКА ИЗДАЈА ЕВРОПЕ
Чемберлен, одговоран за неморалну продају Чехословачке Хитлеру, полагао је искрену наду у Мусолинија и био издашан у изјавама да ће Мусолини сачувати ред и мир у Европи. На основу тог убеђења он је неколико пута посетио Мусолинија у Риму, иако Мусолини није узвраћао посету Лондону. Приликом једне посете, Чемберленова супруга је тражила фашистички амблем, који је, потом, стално носила на грудима попут каквог накита, и била поносна на њега.

(Број 202, 28. мај 1997.)

Погледи