Злочин у Рајинцу и убиство монахиња Љубостиње

У рубрици „Међу нама“, „Политика“ од 27. марта 2014. доноси чланак под насловом „Да се не заборави“. Чланак је посвећен убиству Јосифа Киндла, његове жене Хане и њихово седморо деце, у селу Рајинац код Трстеника, 27. марта 1943. године. Деца су била узраста од четири до 21 године.

Јосиф и Хана Киндл били су Аустријанци, с тим што је Јосифова мајка била Хрватица. Остали су у Србији после Првог светског рата, населили се у селу Рајинац и били узорни грађани. Прешли су у православље, а деци су давали српска имена.

Према чланку из „Политике“, четничка црна тројка је дошла изненада и све их поклала.

Ради провере и допуне приче, позвали смо хроничара ратних догађаја у овом крају, Станка Бзенића, аутора књиге „Трстеник у ратној стихији 1941-1945“. Књига има око хиљаду страница и представља најпотпунији рад на ту тему кад је реч о Општини Трстеник, али на жалост још није објављена. Могуће је да ће угледати светло дана до краја године.

Бзенић потврђује да је податак о убиству породице Киндл тачан. Тачно је и да је тај злочин готово заборављен, јер су га комунисти у претходном периоду ретко помињали, очигледно због позадине, о којој се у „Политици“ не говори.

Наравно, та позадина не умањује злочин, али сваку причу треба испричати у целости.

Девет дана раније, 18. марта, у сеседно село Лободер упала је немачка казнена експедиција, коју је довео комуниста, тада у немачкој униформи, Миша Брашић. Брашић је био убачен у четничке редове, са намером да открије место штаба команданта Србије, генерала Мирослава Трифуновића. Кад га је открио, отишао је и довео Немце. Он је иначе био совјетски агент, па је 1948. завршио на Голом отоку, где је провео пет година. После је у „Политици“ објавио фељтон о свом раду, писао је да је био дупли агент за потребе Комунистичке партије. О њему пише и Дедијер у „Прилозима за биографију Ј. Б. Тита“.

Углавном, пошто су га мештани препознали, склонио се у Београд, да би у јесен 1944. отишао у сусрет Црвеној армији, у Банату. Имао је легитимацију совјетског агента.

Немци су 18. марта спалили куће мештанима Лободера и одвели 30 мушкараца, од којих су 29 стрељали у Јајинцима. Објавили су и плакат о уништењу овог села због скривања „бандита Драже Михаиловића“.

Казнена експедиција се потом упутила у Рајинац, где је њен официр разговарао са Јосифом Киндлом, на немачком. Разбегли мештани Лободера су то уочили и одмах оптужили Киндла за своје страдање, тј. позвали су четнике Благотинског батаљона и тражили да се породица Киндл ликвидира. Дошао је један вод или чета из састава 5. батаљона, под командом Вулета Матића. У „Политици“ се помиње црна тројка, поименице, али Бзенић тврди да тај податак није тачан. Према његовим истраживањима, злочин је починио најмање један вод. Породица Киндл је страдала само због свог презимена – немачког презимена у земљи у којој су Немци поубијали много људи. Матић се после рата скривао негде у Војводини, под лажним именом. Никада није откривен.

Док „Политика“ редовно објављује чланке о злочинима четника, по правилу са до пола испричаним причама, то није случај када је реч о злочинима комуниста. Ако би овај лист желео да буде објактиван, требало би на сваки овакав чланак да објави стотинак чланака о комунистичким злочинима. Ако су, пак, тема злочини западно од Дрине, била би потребна иста пропорција са темом: злочини Хрвата и муслимана над Србима. То за сада није случај, тј. „Политика“ практично од почетка, тј. од 1944. године, доноси криву слику о ратним догађајима.

У свом раду Станко Бзенић расветљава и убиство две искушенице и једне монахиње Манастира Љубостиња, које су починили четници 1. трстеничке бригаде, такође почетком 1943. године. Према његовим истраживањима, све је почело са неморалом једне калуђерице – имала је љубавника. То се сазнало и сви су били огорчени. Зато је две искушенице пријављују љотићевцима, под оптужбом да је у вези са бандитима. Љотићевци и гестаповци упадају у Манастир на Божић 1943, у потрази за тим бандитом.

Погодило се да је у Манастир управо дошао Јован Гордић, син команданта 2. трстеничке бригаде, капетана Николе Гордића. Он је имао 20 година, био је четник на Гочу. Као и остали четници, становао је у земуницама, а како је зима била јака, сишао је у Манастор, без оружја и у цивилном оделу, да се огреје, а и ради празника.

Гестаповци су га пронашли и одвели у крушевачки затвор. Ту се налазило много четника и њихових присталица, али и један лажни затвореник, кога је Гестапо поставио да прислушкује остале. Тај је сазнао да је Јован Гордићев син. Одвели су га на Бањицу и стрељали.

Сазнавши за ово, 1. трстеничка бригада покреће истрагу и утврђује де су гестаповце и љотићевце позвале оне две искушенице. Оне су одмах ликвидиране. Неморална монахиња је побегла, али су четници и њу пронашли и ликвидирали.

Поред Бзенића, злочин у Рајинцу је истраживао и Александар Динчић, коаутор књиге „Расински корпус српских четника Равне Горе. Реагујући на ову књигу, у име Субнора Крушевца Томислав Милетић је у књизи „У име Бога, у име Краља, у име каме“ написао:

„Дабогда! За злодело које су починили у Рајинцу у марту четрдесет и треће, они који су га извршили и сви који га одобравају или се накањују да тако икад нешто ураде: Живи трунули па молили да у земљу пропадну, а она их не примила! Семе им злотворско! Крв своју зверињу, пролокали и враћали се да је са својих сечива полижу. Језик полизали! Очи своје од крви не видели него их у њу утопили па само тамо, овога и онога света, њима гледали. Боже, ако сам грешна, зашто им руке не поломи? Што их не заустави? Што им разум не врати? Што их не заплаши? Што се обреше овде, у нашој забини, у овом нашем гнезду међу брдима, у овом нашем црном Рајинцу…“

На ово је Динчић одговорио:

„…Исти је то случај и са убиством учитеља Киндла, његове жене, три ћерке и четири сина. Капетан Никола Гордић, команданта 2. трстеничке бригаде је у овом случају реаговао крајње брутално, баш као и када је наредио да се ликвидирају три калуђерице манастира у Љубостињи, оптужујући их да су Немцима приликом претреса показали где му се крио син а кога су Немци касније стрељали. Гордић се на гробовима убијених четника заклео да ће казнити кривце за велику издају у Лободеру и Риљцу и уништити“издајничко семе“ у корену. Ово је био ратни злочин равногораца, без обзира што је Гордић због издаје светио више од 100 погинулих и стрељаних.“
Међутим, за разлику од Бзенића, Динчић наводи да је Киндл учествовао у немачкој казненој експедицији:
„Учитељ Киндл је водио немачке војнике из бранденбуршког пука у многим селима за време подухвата „Хајнрих“, када је гоњен ђенерал Мирослав Трифуновић и Пети благотински батаљон Жике Тодоровића из Риљца. Тада су окупатори отерали близу 300 сељака – верних Равној Гори по логоре и затворе, многе и стрељали, док је 17 четника погинуло…
За читаоце који нису имали где да уче забрањену историју, јер се о мартовској рацији за време подухвата „Хајнрих“ у време Тита није смело говорити (казне су биле драконске), поменућемо у краћим цртама њен трагичан биланс. У Риљцу су спаљене 2 куће, а 65 мештана одведено (35 погинуло у Маутхаузену и у Јајинцима код Београда), у Божуревцу су ухапшена 26 лица (14 погинуло у Маутхаузену), у Лободеру је упаљено 50 кућа активних четника, 120 мештана пребијено, 80 војно способних мушкараца ухапшено и одведено (20 стрељано у Јајинцима), у Пољни је 4 ухапшено, у Рајинцу су запаљене 2 куће, а 5 сељака су одведени у Краљево (тројица су страдала у интернацији, а Милан Вукојичић у Лободеру – за њих ова сељанка не нариче и не куне душмане), у Трстенику је ухапшено 20 и отерано у Краљево, у Врањакој Бањи је ухапшено 17 и у Мијајловцу је ухапшено 10 и отерано у Крушевац.“

Динчић даје и једну паралелу:
„Подсећања ради, када је у селу Суботинац код Алексинца од недићеваца настрадала партизанска група Дракчета Миловановића-Фиће и Момчила Поповића-Озрена партизанска освета се састоја у убијању целе породице Данила Ивановића-Чолета и паљењем њихове куће. Па ипак, то није био злочин – већ праведна освета за почињену издају. Према Милетићу, само су комунисти смели да убијају и сатиру читаве породице и нико други.“

Најзад, постоји још једна књига на ову тему: роман „Злочин у Рајинцу„ Драгослава Лазића. Роман се помиње на сајту Крушевац град:

„…Своје мишљење Живковић илуструје романом ”Злочин у Рајинцу” Драгомира Лазића давно објављеном у Научној књизи и ”баченим у бункер”. Сада је поново и једино доступан на интернету, на сајту ”Креативне радионице”. Добија публику, а временом и своје право вредновање.“

Међутим, не може са наћи на Гуглу.

Пише: Милослав Самарџић – Погледи