ДА ЛИ ЈЕ НА РЕД СТИГЛО ПРИДЊЕСТРОВЉЕ

Долазак на власт националистичких снага у Кијеву представља само први чин  геополитичке драме која у кратком року  може да се прошири и на друге рејоне балканско-црноморско-кавкаског „лука нестабилности“. Дошао је ред и на крхку равнотежу   Придњестровске Молдавске Републике и Гагаузије, које могу да постану следеће карте за мењање у западној антируској игри на постсовјетском простору,  ако се узме у обзир фактички неуспех процеса преговора у формату 5 + 2.

Као „тачка од које почиње одбројавање“ у започетом процесу преформатирања Украјине и земаља и територија које се граниче са њом може да се сматра паничан позив Арсенија Јацењука, премијера -„спасиоца“  Украјине, тек постављеног од стране Врховне Раде, који је позвао Русију, САД и Велику Британију да хитно спроведу гаранције „Будипештанског меморандума“. Тај  докуменат  чији је пуни назив „Меморандум о гарантовању безбедности због придруживања Украјине Уговору о неширењу нуклеарног оружја“ су  5.12.1994.године  потписали Украјина, Велика Британија, Русија и САД и он се односи на обезбеђења статуса Украјине као државе која не поседује нуклеарно оружје. Конкретно, Вашингтон, Лондон и Москва су на себе преузели обавезу да ће Украјини  гарантовати  суверенитет и безбедност.[1]

У последњих 20 година тог документа су се ретко присећали. То се углавном дешавало у контексту дискусије о општим параметрима међународног обезбеђења режима   нуклеарног неширења и ситуације у вези са атомским програмима  Ирана,   Демократске Народне Републике Кореје и других држава. Међутим, нагла ескалација напрегнутости у Украјини и преформатирање њеног политичког простора натерала је Кијев да се присети наведених међународних гаранција.

Разлог за то је врло једноставан: дивљање национализма у западним деловима Украјине је као по закону  изазвало забринутост представника оних етничких група које тамо живе,  конкретно: Пољака, Мађара и Румуна. 

Па да видимо о којим потенцијално „експлозивним“ рејонима овде може да се ради уколико се у Украјини настави економски и политички хаос, и шта ту има опасно по Молдавију, Придњестровље и Гагаузију?

Пре свега, дестабилизација ситуације прети западним пограничним рејонима  који су густо насељени Мађарима (Закарпатје) и Румунима (Буковина). Према последњем свеобухватном попису становништва из 2001.године бројност сваке од те две етничке групе износи око 150  хиљада људи. Отприлике толико је људи изјавило да им је матерњи језик мађарски (150.000 људи) и румунски  (180.000 људи).[2]

Међутим, без обзира на сличност бројчаних показатеља,  између Закарпатја и Буковине постоје и врло битне разлике. Закарпатски Мађари су   много тешње интегрисани у политички, економски и културно-национални живот Мађарске, него што су то Румуни Буковине у живот Румуније. Улогу су одиграли активна политика садашњих мађарских власти у вези са јачањем идеје јединственог мађарског културно-националног простора, издавање пасоша етничким Мађарима, реализација одговарајућих хуманитарних програма. Таква  ситуација истовремено објективно тера украјинске Мађаре  да се дистанцирају од дивљања  страсти у Кијеву али   она, са друге стране,  уколико би се сукоби доваљали до карпатских падина,  рејоне у којима они живе чини главним претендентом за „излетање“ из Украјине.

Ситуација у вези са Буковином је компликованија. Ти делови су ушли у састав Украјине тек 1940.године када су Бесарабија и Северна Буковина припојене СССР-у. На крају , у овом тренутку историјска област Буковина је  подељена између Украјине и Румуније.  Међутим, ескалација насиља у том рејону не би представљала једноставно конфликт две стране  између Украјине и комшијске Румуније (као што то може да буде  са Закарпатјем). Околност да је Буковина у саставу Украјине  њу неминовно чини таоцем  ширих регионалних  геополитичких процеса који се односе на судбину   регулације Придњестровља и суседне Молдавије. У Букурешту се све јаче чују гласови у корист одбацивања Придњестровља због што бржег уједињења Молдавије и Румуније или, ако ништа друго, а оно због ступања  Молдавије у Европску унију. Али у том случају румунска страна може да поведе процедуру за територијалну уздржаност, противтежу и компензацију  у облику пре свега „уједињења“ украјинске Северне Буковине са румунском Јужном Буковином. Јер су посредници у процесу регулисања придњестровског проблема  Украјина и ОЕБС, те зато одговарајућа територијална размена може да се одради на међународном нивоу.

Идемо даље. По страни од преформатирања западне и југозападне Украјине не може да остане још једна етничка група њеног становништва – кримски Татари. Прво, на територији Молдавије компактно живе хришћани – гагаузи који припадају татаро-монголским народима, и који су се на свом референдуму већ изјаснили за евроазијску интеграцију и ступање у  Царински савез Русије, Белорусије и Казахстана.[3]

А друго, управо сада се добро види нагло активирање турског фактора у региону, изазвано између осталог и унутарполитичким проблемима премијера садашње владе Турске Реџепа Тајипа Ердогана.  Он очигледно покушава да тиме одвуче пажњу јавности од корупционог скандала  у коме је учествовало његово најближе окружење.

Осим тога, турски министар иностраних послова Ахмет Давутоглу  је аутор спољнополитичке концепције „стратешке дубине“ и поборник неоосманизма. Та теорија савремену Турску види као легитимног цивилизацијског наследника Османлијског царства. На тој идеолошкој основи Анкара тежи да обнови османлијско духовно, културно и политичко наслеђе, тако да себи обезбеди улогу једног од најважнијих глобалних фактора.

У вези с тим турско оживљавање концепције Османлијске империје   битно се поклапа са процесима оживљавања наслеђа Хабзбуршке монархије и историјске улоге у региону Аустроугарске, до којих сада долази на простору Румуније и Мађарске.

Ахмет Давутоглу објављује и врло двосмислене изјаве у вези са Украјином и, конкретно, у вези са ситуацијом на Криму, очигледно у складу са његовим неоосманистичким идејама. Како јављају турски медији он је, конкретно, Крим назвао рејоном у коме живе кримски Татари и истовремено за то полуострво рекао да је то „капија према Украјини“.[4]

При том мора да се зна да чак и уколико би пао Ердоганов кабинет, кемалисти који би га заменили могу да буду још чвршћи поборници мешања у догађаје  у Украјини под паролама „јединства   света који припада татаро-монголским народима“.

Али то је размештај снага онако, како се предвиђа у случају дезинтеграције Украјине. Други правац развоја ситуације је у томе да спољни играчи теже да искористе новонасталу ситуацију  како би успели да у региону остваре сопствене геополитичке циљеве. И ту највише пажње треба да се поклони позицији Румуније.

Тешко да ће бити претерано уколико кажемо да је присаједињење Крима Русији на званични Букурешт имала отрежњујући ефекат. Превише подсећа на Придњестровље и Гагаузију, које су се баш уочи садашњег  круга напрегнутости у Украјини изјаснили на  референдуму за интеграцију са Русијом и за учествовање у њеним политичким и трговинско-економским пројектима. Наведена околност се јасно прати, конкретно, на изјавама румунског председника Трајана Басескуа, који иначе обично не штеди на антируској реторици. Шта више, Басеску је фактички признао законитост и објективност руских поступака: „Владимир Путин  штити своје геостратешке интересе, при том Руска Федерација има своје обавезе у региону. Постоје три силе које Украјини гарантују суверенитет: САД, Велика Британија и Русија. Видимо да сада и друге земље „шетају“ своје министре по Украјини. Иако сам шеф државе не могу, а да не кажем шта мислим о томе. Мислим да ће се та ситуација завршити формирањем новог замрзнутог конфликта на Црном мору. Усто да ће Крим добити изузетно повољан статус и да ће доћи до јачања војних снага у региону. Са стратешког гледишта – Русија неће одустати од Крима.“[5]

Шта да се каже – то су углавном здрави закључци. И уколико чврста позиција Русије на Криму помогне да се сачува мир у Придњестровљу и Гагаузији – то ће бити још један доказ  ваљаности и благовремености њене политике.

Међутим, поборници „Велике Румуније“ тешко да ће да склопе своје заставе: превише је привлачан постао разбојнички начин кијевског Мајдана,  мада су   циљеви украјинских и румунских националиста објективно потпуно супротни. Док председник Басеску покушава да максимално смири јавност своје земље, главне румунске новине  Adevarulупорно позивају на напад Украјине  „ради заштите Румуна Северне Буковине и Јужне Бесарабије“. Ево како изгледа сценарио који су скицирале највеће новине Румуније: „Украјина је вештачка, разнородна држава која се појавила на рушевинама СССР-а, са историјом која је дуга скоро 24 године, према којој Румунија има највеће територијалне претензије, и може да се деси да у врло блиској будућности она буде подељена на два дела… Зар у таквој ситуацији, уколико дође до насилничких манифестација, румунска држава није дужна да се директно умеша, између осталог и војно, како би заштитила Румуне који живе на територији садашње државе Украјине? Сасвим је сигурно да ће Русија штитити своје сународнике, како то већ ради скоро пуних 20 година на Кавказу. Намеће се логичан закључак да румунска држава не само да треба да искључи, већ чак треба да се пажљиво припрема за ситуацију када ће постати неминовна за сада могућа оружана интервенција у Северној Буковини, срезу Херца, северу и југу Бесарабије  (Черновицка и велики део Одеске области – П.И.) и, што да не, Придњестровју, када украјинска држава више не буде у стању да одржава  друштвени поредак на територијама које су насељене Румунима.“[6]

Истина, пошто су нацртале тако широку слику фактичке поделе Украјине, новине Adevarulсу лукаво прећутале да за столом постоји још један играч – Мађарска. Међутим, дан када Румунија прогласи своје уједињење са Молдавијом (са Придњестровљем или без њега) и Черновицком области може да постане и дан када ће Будимпешта прогласити   уједињење Мађарске са Трансилванијом.

Да ли Европа схвата сву опасност неког таквог  сценарија који представља закономерну последицу дивљања национализма у Украјини? Постоје извесни знаци да схвата. Тако је са оштром изјавом о ситуацији у региону иступио вођа групе социјалиста и демократа у Европском парламенту, Аустријанац Ханес Свобода, који је критиковао великорумунске идеје Трајана  Басескуа.

Аустријски европски посланик  је последњих недеља   развио врло озбиљну активност – очигледно циљајући на изборе у Европски парламент  који су заказани за мај. Колико вреди, ако ништа друго, а оно његова скорашња  сензационална изјава  да Нобелова награда за мир ове године треба да се додели премијерима Србије и Косовске покрајине – Ивици Дачићу и Хашиму Тачију, као и спољнополитичком емисару ЕУ – баронеси Кетрин Ештон. Једни су у том предлогу видели здрав сигнал подршци тешког преговарачког процеса о Косову,  други  дежа ви   „нобеловки“ због Кемп-Дејвидског споразума између Египта и Израела, а трећи – покушај Европске уније да се позиционира као успешан миротворац за разлику од финансијског менаџера, који није превише брз при размишљању.

Међутим, изјава Ханеса Свободе у односу на Трајана Басескуа уопште не представа данак  политичком „политесу“,  већ јасан сигнал дат у име комплетне еврофракције.  „Врло је чудно да,  док се Молдавија налази у тешкој ситуацији, председник Румуније жели да је, овако или онако, прогута“ – тако је он  прокоментарисао  скорашњу изјаву румунског лидера да би припајање Молдавије за Букурешт представљало „национални пројекат“. Постоји  немачка пословица: „Речи су сребро, а ћутање је злато“ – наставио је Свобода. „Многи више воле злато, а господину Басескуу је сасвим добро и сребро. Мислим да би се становницима Молдавије такође више допало злато  које би добили од Трајана Басескуа.“[7]

При том се сам европски посланик није уздржао од врло сумњивих тврдњи. На пример, он је поменуо „притисак“ који тобоже Русија врши на Молдавију, па чак и „претњу“ која долази из руске престонице. Тим терминима је он означио повезаност Москве и Придњестровља, чији највећи део становништва поседује руске личне карте.

Без обзира на то, највеће одушевљење у изјави Ханеса Свободе није адресирано  Москви, већ  Букурешту,  те  је ту изјаву могуће посматрати и као тежњу утицајног крила у Европској унији да ојача своје позиције у Молдавији, макар то било на штету односа са чланицом ЕУ – Румунијом. Успут, слична тежња се лепо уклапа у ток покушаја да се по било коју цену спаси програм Европске уније „Источно партнерство“ без обзира на његову  пропаст  у односу на Украјину. Јер новембра 2013,  на самиту тог програма у Виљнусу, за разлику од Украјине Молдавија је парафирала Споразум о придруживању Европској унији. Међутим, јасно је да би оружани конфликт четвороугла Мађарска – Румунија – Молдавија – Украјина, још ако би се придружила и Турска, за „Јединствену Европу“ значио  такав ударац да би проблеми са „Источним партнерством“ у односу на то били дечја игра.

Није случајно што су и саме молдавске власти одлучиле да се мало дистанцирају не само од Букурешта, већ и од Брисела. У Кишињову се све јаче чују гласови незадовољства због политике какву Европска унија води у источном правцу. Као намерно, следећег дана после критике Трајана Басескуа од стране европских парламентараца, премијер Молдавије Јуриј Љанке је локалним медијима дао упозоравајући интервју, у коме је критиковао политику Европске уније према његовој земљи.

Он је подвукао да Брисел не посматра Молдавију као кандидата за ступање у Европску унију, мада она то заслужује више  од неких балканских земаља, тим пре од Косова, чију независност није признао низ чланица  ЕУ. „Према нама још нема оног односа који постоји према земљама „Солунског процеса“ – изјавио је Љанке, имајући у виду програм за интеграцију балканских земаља у ЕУ: „Погледајте, Косово још нису признале ни све европске земље, али због његовог географског положаја оно је аутоматски добило тај статус што је, како се мени чини, врло некоректно.“ „Одлука о придруживању Европској унији треба да се заснива не на  географским могућностима, већ на чињеници колико нека земља одговара европским стандардима. У многим областима Молдавија је отишла даље од неких земаља Западног Балкана,“ – убеђен је премијер Молдавије.[8]

Наравно да је у препирци о томе ко је достојнији да се нађе у Европској унији – Молдавија или, на пример Албанија, – тешко наћи поуздан одговор.

Али шеф молдавског премијерског кабинета је у праву у следећем: у та  питања се уплело толико геополитике у духу извикане „Велике шаховске табле“ Збигњева Бжежинског, те она објективно отежава проналажење  објективних и дугорочних решења.

А главно је питање у ком облику Молдавија може да буде примљена у ЕУ. Постоје најмање три варијанте: или у својим садашњим границама, или без Придњестровља и Гагаузије које су се изјасниле за евроазијску интеграцију са Русијом, или, онако како машта Басеску – у саставу Румуније. У последњем случају опет остаје нејасно шта да се ради са „побуњеничким“ областима.

За већ помињаног Ханеса Свободу оптимално је прво решење, на основу територијалне целовитости Молдавије и у њеним садашњим границама. Међутим, и ту постоје препреке. Извори из Брисела и Беча врло провидно алудирају  да преко овог европског посланика ми присуствујемо постепеном активирању аустријске дипломатије у правцу читаве Југоисточне Европе  која  се базира како на историјским везама Беча са регионом, тако и на чврстим позицијама Аустрије у еврозони. Прва етапа наведеног процеса је била активна дипломатија Аустрије која се одвијала иза кулиса, и то у процесу преговора Београда и Приштине – када је Беч фактички блокирао захтев Београда за пријем у  ЕУ све док се влада Србије   није сложила да ради заједно са лидерима косовских Албанаца. А сада аустријска страна чини оно што је  већ чинила на другом делу геополитичке  табле…

У исто оовакво  предпролећно  време пре  22 године, 1. и 2. марта 1992.године дошло је до првог оружаног конфликта у Придњестровљу.  Садашњи распоред снага  на обе обале река Прут и Дњестар у многом представља последицу тих драматичних догађаја. У то време је   отворени регионални рат    заустављен само захваљујући неочекиваном  убацивању  руске армије. Да ли се то историја понавља?

Петар Искендеров – ФСК

[8] ИНТЕРФАКС 18.02.2014 16:05

ИТАР-ТАСС  19.02.2014 15:3