Беседа у Суботу 4. Великог Поста

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

Беседа у Суботу 4. Великог Поста

1977. године у манастиру Ћелије

Нико се од људи на овој планети Божијој није усудио да своју науку назове Еванђеље = Благовест. Нико од философа да своју философију назове Еванђеље. Нико од царева, нико од владара овога света своје владавине није прогласио Еванђељем. А Господ Христос је то учинио. Каквим правом? Шта је то чиме је Он засладио овај свет? Чиме је горчину овога света ублажио и уништио. Да, то је Он учинио, једини Он – спасењем Својим. Не само то! Свака реч Његова везује Небо са земљом, свака реч Његова изгони грех из наших душа, изгони зло. А засађује добро, засађује Небеске истине, Небеске радости.

Човек је небоземно биће – то је Благовест Еванђеља Христова. Човек је у исто време и Небеско биће и земно биће. Колико је времена потребно свакоме од нас да би тело могло да се одржи у овоме свету, тело наше. Цело је Небо потребно за једну љубичицу. Како да не буде потребно за човека, који је саздан по лику Божијем, који је саздан, опростите на изразу као кандидат за Бога. Кандидат за Бога, кад нас је Господ створио Боголикима. Он је ставио нама у задатак да ми сав живот свој уложимо на то да ту Боголикост одржимо и развијемо до крајњих граница. Свакоме од нас даје силе Еванђеље Господа Христа. Јер, Господ Христос је дошао у овај свет, не ради чега другог, него ради човека. Зато је постао човек! Није постао ласта, што би било много пријатније за Њега; није постао љубичица, било би много пријатније за Њега. Постао је поругано и обрукано биће које се човек зове. Чиме обрукано? Грехом! Грех јесте највећа ружноћа и највећа мука људском бићу.

Чули сте данас у дивној Благовести Светог Апостола Павла, како он вели: земљани и небески човек. И као што ми, земљано тело, живимо телесно у овом свету, и тако треба да се обучемо у небеског човека и да постанемо небески људи – вели Апостол Павле. Да се обучемо у кога? У Господа Христа. Ми то чинимо кроз Свето Причешће, кроз Свето Крштење, кроз сваку свету врлину, кроз сваку еванђелску тајну. Ми заиста облачимо себе у небеске одоре. Не заборавите никад да је Господ донео ту Благовест у овај свет: да је човек биће које треба да постане Бог по благодати. Свети Василије Велики вели: „Човек је биће коме је наређено да постане Бог“. Наређено да постане Бог – како? Сам Господ Христос све што је учинио, Цркву основао и оставио, ето, све је то средство, Божанско средство да се човек очисти (и) уздигне изнад овога света и да постане савршен по Божијем лику који је у њему, и да га развије Господом Христом.

Зато је Господ и прогласио своју науку Еванђељем, Благовешћу. Он је смрт уништио, а има ли ишта горчије од смрти у овоме свету, има ли ишта страшније? Не, нема. То је највећи и последњи непријатељ човеков, а Господ је Христос тог нашег највећег непријатеља уништио и победио смрћу (Својом). Зато се ми и радујемо што је Господ кроз Цркву Своју, кроз Себе Сама, даровао победу нама над смрћу, тим најстрашнијим непријатељем нашим. Зато је Васкрсење ваистину Блага вест, Благовест, јер је то победа која прождире смрт. Ниси смртан више, то сваки хришћанин треба да говори себи сваки дан. Пази, ти си вечно биће! Живиш ради Вечности, створен си ради Вечности. Пази како живиш, пази како мислиш, пази шта твој ум ради у овом свету. Не заборави никада да је Свети Павле рекао да ми ум Христов имамо. Значи, све најсветије мисли, све најсветије идеје нека буду у нашем уму, у нашем духу, да њиме мислимо, да њиме живимо, и да њиме себе водимо и руководимо по Господу.

Да, врло је важно бити човек. Велико и најважније. Не бити ма које биће. Чак и Анђели, нису већи од човека. То су браћа наша, који су послани нама на службу, како се вели у Еванђељу Спасовом. На службу какву? Да себе изграђујемо у Боголико биће и да живимо по Благовести Господњој. Треба знати да Благовест Господња налази се у свему што је Христово, све што је еванђелско, у васцелој бићу Господа Христа и у васцелој науци Христовој. Свака врлина: вера, љубав, нада, милостивост, кротост, благост, смирење – све је то у самој ствари Благовест. И ти када прибегнеш молитви, тада ти себе преносиш себе са земље на Небо, тада себе очишћујеш од сваке нечистоте. А шта је смирење? То је тихи, благи Анђео који изгони из наших бића гордог и страшног Сатану, изгони гордост, тај највећи грех и најсаблажњивији грех. А смирење? Смирење нам даје силе да све што је гордо у нама избацујемо из себе и да засадимо Благовест.

Када је Свети Макарије једнога дана пошао из свога пустинског манастира у оближње село, два-три километра удаљено, сретне он ђавола. Сав окићен ђинђувама, златом, сребром. Свети Макарије га упита куда ће. – У твоју обитељ, у манастир. – Шта ћеш тамо, немаш потребе. – О, имам ја потребе. – Какву потребу? – Па ето, твоји се монаси у храму моле Богу, ја једном дам да задрема, другоме убацим неку мисао која је недостојна храма, трећем скренем пажњу на многе друге ствари, расејем му ум. И тако ја придобијем твоје монахе. Али само са тобом не могу да“изађем на крај, вели Сатана. – Како, пита Свети Макарије? Вели, тако што ја не могу да подражавам твоју врлину смирење. Ја то не могу.

Ђаво заиста може себе да преображава и у анђела светла, али никада не допушта да смирење уђе у његову душу, јер би престао да буде ђаво.

Сваки грех, по речима Светог Златоустог, јесте ђаво. Немој мислити да има малих грехова. Не, сваки је грех велики и кад грех чиниш свесно или несвесно, тргни се, освести се, уразуми се, и знај да то ђаво дела у теби, и онда терај га из себе. Како? Молитвом, постом, бдењем, свим другим светим врлинама, које (је) Господ донео роду људском ради спасења. Тако и ми, и млади и стари, никад нисмо довољно добри, довољно чисти, јер је задатак свих нас бића да достигнемо у Васкрсење мртвих, како вели Свети Апостол Павле. Све друго су трице, вели Апостол Павле, трице и кучине. Једино желим да достигнем Васкрсење мртвих, то је крајња мета наших живота на земљи.

И зато, сваки од нас треба да живи у овоме свету као небеско биће, као небески човек, као пријатељ и друг Христов. У дивним молитвама црквеним много пута се понавља како сви покајани грешници задобијају љубав Господа Христа и постају Његови пријатељи. Пријатељи Господа Христа, каква част! Такву част може задобити сваки од нас. Живећи у врлинама еванђелским, живећи вером и љубављу и надом и свим осталим светим Благовестима еванђелским. Зато је Еванђеље Господа Христа уистини једина Благовест у овоме горкоме свету. Јер док се смрт не победи, нема благе вести у овоме свету. Живот људски проклетство је, ужас је, страхота је! Једино Васкрсење Господа Христа и Васкрсење нас људи осмишљава овај живот и даје вечни смисао свему ономе што ми у овоме свету желимо, чинимо и радимо.

Нека би Благи Господ, све нас, водио и руководио, испуњавао Својим благовестима, да ми живимо као нова бића, као Небески људи на земљи, и тако стекнемо Вечни Живот на Небу, вођени и предвођени Пресветом Богомајком и свима Светитељима Божијим кроз сва времена и кроз сву вечност. Амин.