НАТАША КАНДИЋ: Косово и Крим су неупоредиви, јер су Срби на КиМ били агресори, а Украјинци на Криму нису

У вези са отцепљењем Крима од Украјине, актуализовано је поређење Крима и Косова. Америчка и европска администрација, већина америчких и европских експерата за међународно право, међународне невладине организације и две-три локалне организације за људска права сматрају да се Крим и Косово не могу поредити.

Став америчке администрације је да је Косово преседан, да је Србија изгубила легитимитет да управља Косовом због примене насиља према албанском становништву, док Украјина према становништву Крима није применила репресију. Британски професор Марк Велер, кога цитира новинарка „Политике” Зорана Шуваковић у свом ауторском тексту од 16. марта 2014. године, истог је мишљења. Сама Шуваковићева ставља знак једнакости између Крима 2014. и Косова 1999. године, Москве и Вашингтона, до дела који се односи на одговорност за тешку хуманитарну ситуацију, хипотетички могућу на Криму, и искуство на Косову. Професор Велер сматра да је хуманитарна интервенција на Косову била изазвана екстремном репресијом од стране снага, док би на Криму могло доћи до хуманитарне катастрофе искључиво војном интервенцијом Русије. Шуваковићева нуди стару српску опцију, од које до сада званично није одступио ниједан политичар у Србији – да су тешку хуманитарну ситуацију на Косову створили НАТО и САД. По њеном, Србија и њене оружане снаге су недужне. Реално је претпоставити да Шуваковићева реферира на ставове и податке ,,Политике”, која је готово свакодневно током НАТО бомбардовања извештавала о колонама Албанаца који беже од америчких бомби у пратњи српских снага које их „чувају”.

Политичари у Србији избегавају тему Украјине и Крима. Будући премијер Србије Александар Вучић је узгред рекао: „Ми поштујемо територијални интегритет у међународном праву, али немојте да нам о томе говоре они који су га овде згазили.” Рекао је и то да ,,Србија на путу према ЕУ поштује своје обавезе, али неће имати непријатељски став према Русији”. Те његове речи покрећу важна питања, као на пример да ли ће Русија помоћи Србији да савлада „косовски чвор” ако призна Косово како би Америка и Европа прихватиле припајање Крима. Али о томе се ћути, јер ни нова/стара власт још нема одлуку о томе да ли је започето спуштање на земљу боље окончати прихватањем америчко-европског објашњења да је Косово преседан или наставити са балансирањем док Крим не постане стара тема.

Врућа тема је пребачена медијима. „Политика” је у вођству, и то на стари начин. Питање да ли је Крим паралела за случај Косова пренела је на терен ,,патриотизма”, у којем нема места за чињенице.

У издању од 23. марта 2014. године, ,,Политика” је објавила два текста који откривају повратак на реторику пре смене Слободана Милошевића и очекивање да је нови премијер Србије на том курсу. Текст Драгана Вукотића „Косовски модел се као бумеранг враћа западу”, најављен је као тема недеље поводом „15 година од агресије НАТО-а”. Он с висине критикује посебно америчку политику према Косову, подсмевајући се због „накнадне памети” да ће „злочини на терену ескалирати као последица бомби”. Он тумачи анексију Крима као праведну освету Путина за бомбардовање СРЈ и одузимање Косова.

Потом, истог дана и истим поводом, „Политика” даје простор новинару Бојану Билбији да захвали Александру Вучићу што је у медије вратио термин „агресија”. Од 2012. године, реч „агресија” вратила се и у медије, каже Билбија, али подвлачи да се „чекало све до прошле године да неко из самог државног врха то понови изговори. Био је то Александар Вучић”.

Чињенице: Крим није Косово. Косово се није припојило некој другој држави, а ни државе које су учествовале у војној интервенцији у СРЈ нису претвориле Косово у своју колонију. Руска интервенција на Криму не може се правдати Косовом. Украјина није починила злочине против Руса на Криму, док је на Косову живот сваког Албанца био угрожен од стране српских снага. Косово је стекло независност јер је Србија ратовала за територију против цивила. Хашки трибунал је осудио готово цео бивши државни врх Србије за спровођење плана који је имао за циљ измену етничке равнотеже на Косову, између осталог депортацијама, убиствима, присилним премештањима и прогоном Албанаца.

На Косову је Србија, њена полиција и војска, са допуштењем генерала и свих државних институција, током 78 дана бомбардовања убила 6.500 албанских цивила и 1.136 припадника ОВК, а потом је тела више од 2.500 албанских жртава пренела у Србију и сакрила их у масовне гробнице широм Србије. Највећу цену тих злочина платили су Срби који су остали на Косову. Од 10. јуна 1999. до краја 2000. године на Косову је у вези са ратом убијено око 850 Срба и 260 Рома, Албанаца и других.

Према подацима ФХП и ФХП Косово, у Србији (без Косова) и Црној Гори је од бомби НАТО-а живот изгубило 275 људи, и то:180 цивила, међу којима три службеника кинеске амбасаде у Београду, 90 припадника Војске Југославије (ВЈ), пет припадника МУП-а Србије.

Бомбе НАТО-а су на Косову усмртиле 484 људи, и то: 267 цивила (209 Албанаца и 58 Срба, Рома и других), 171 припадника ВЈ, 20 припадника МУП-а Србије и 26 припадника ОВК, међу којима је 19 притворених припадника ОВК погинуло у затвору „Дубрава” 19. маја 1999. године.

Подаци поменутих организација показују да је током НАТО бомбардовања, од 24. марта до 9. јуна 1999. године, на Косову живот изгубило 8.823 људи: 6.996 цивила, и то 6.643 Албанца, 157 Срба и 196 Рома и других не-Албанаца, 1.136 припадника ОВК и 691 припадник ВЈ и МУП-аСрбије.

Координатор пројекта РЕКОМ/Људски губици у југословенским ратовима